Osam žena koje su promenile svet, a o kojima malo ko zna

Ali, nećemo se baviti velikankama koje spominjemo manje-više svakodnevno.

Čast Anji Andersen, Sereni Vilijams, Simon Bajls ili Džeki Džojner-Kersi koje su zaslužile da budu upamćene u istoriji sporta po svemu što su učinile, ovom prilikom pažnja će biti na sportiskinjama koje su odradile onaj rudarski deo posla i prokopale put koji su potom gore spomenute sportiskinje iskoristile i svoja imena zlatnim slovima upisale u istoriju.

Stamata Revithi

U 21. veku - srećom - ženski sport je u velikom naletu, a atletičarke iz takmičenja u takmičenje pomeraju granice. Tako se mi u Srbiji radujemo fantastičnim uspesima Angeline Topić, Ivane Španović, Adriane Vilagoš, ali je pitanje da li bismo uopšte bili u toj situaciji da 1896. godine, na prvim Olimpijskim igrama u Atini, tvrdoglavost žene po imenu Stamata Revtihi nije "za koplje" nadmašila sve one koji su se zapravo nadmetali.

U Atini, naime, među takmičarima nije bilo žena, dok je jednoj koja se prijavila da se takmiči, Stamati Revtihi, to bilo zabranjeno, jer je, kako je bilo navedeno, žensko učešće bilo označeno kao "nepraktično, nezanimljivo, neestetski i pogrešno."

I to prema rečima samog barona Pjera de Kubertena.

No, Pjer de Kuberten je zaboravio da se nalazio u Grčkoj, a da Grci malo bolje poznaju olimpijski duh od nekoga ko je u delo sproveo ideju Vilijama Penija Bruksa.

Reviti, rođena u Sirosu 1866. godine, je, prema potvrđenim informacijama do kojih su istoričari došli, išla pešaka do Atine i tako prelazila oko deset kilometara sa ciljem da pronađe posao. Ono što je još uvek tačka sporenja jeste konkretan motiv za prijavljivanje za trku - pojedini tvrde da je dobila savet da se prijavi kako bi postala poznata i dobila posao, drugi to dovode u sumnju, ističući da trčanje nema veze sa zaposlenjem u civilnom sektoru, no - jedno je sigurno, glavni "katalizator" ideje bio je susret sa jednim od atletičara koji su trčali maratonsku trku, koji joj je, uz poveću dozu ironije, poručio da bi trebalo da se takmiči.

Ono što Reviti tada nije znala, a što će saznati neposredno pred početak trke, jeste da je organizacioni komitet neće pustiti da se takmiči, a stvar je otišla toliko daleko da čak ni sveštenik nije želeo da je blagosilja jer "nije bila zvanično priznata sportiskinja".

Na to je odlučila da napravi svoju sopstvenu trku - uz "amin" gradonačelnika Maratona, sela iz kog je trka i krenula, lokalnog učitelja i jednog člana gradske uprave, koji su potpisali potvrdu o vremenu kada je napustila ovo selo.

Trku je završila za pet i po sati, i to nakon što joj prvo nije bilo dozvoljeno da uđe na stadion Panatinaikos, već je morala da potraži lokalne vojnike koji su potpisali vreme dolaska na končano odredište, Parapigmatu.

Iako je pokušala da dođe do generalnog sekretara Olimpijskog komiteta Grčke, Timoleona Filimona, ne postoje informacije o tome da li se dogodilo. Takođe, nema nikakvih informacija o njenom životu po okončanju trke. Jedno je sigurno - OKG nije priznao njen rezultat do dana današnjeg.

Šarlot Kuper

Četiri godine kasnije situacija je bila za nijansu drugačija, a Olimpijske igre iz perspektive lepšeg pola konačno dobile određeni značaj sa 22 takmičarke. Procentualno malo, tek 2,2 procenta, ali svakako veliki korak u odnosu na Atinu.

Domaćin je bio Pariz, a od 6. do 11. jula pariska šljaka bila je poprište nadmetanja u tenisu.

Učestvovalo je šest takmičarki, a tada 30-godišnjakinja iz Ejlinga u Engleskoj je u finalu savladala Helen Prevost iz Francuske sa 6:1, 6:4.

Dovoljno da uđe u istoriju kao prva olimpijska šampionka u individualnom sportu.

Nakon toga stiglo je i zlato u mešovitom dublu. A da nije u pitanju srećna okolnost pokazuju i njeni uspesi u karijeri - pet puta je osvojila titulu na Vimbldonu od ukupno 11 finala.

Inače, prva olimpijska šampionka u istoriji je Helen Barbi, koja je pod zastavom Švajcarske, iako rođena u Njujorku, kao članica posade jedrilice "Lerina" osvojila zlato u jedrenju.

Preminula je 10. oktobra 1966. godine u 97. godini, a 2013. je primljena u tenisku Kuću slavnih.

Senda Berenson

I dok su Revithi i Kuper pisali istoriju olimpijskog sporta, hiljadama kilometara daleko devojka po imenu Senda Berenson, inače rođena kao Valvrojenski u litvansko-jevrejskoj porodici koja je izbegla u SAD.

U Americi, krajem 19. veka, žene su retko imale priliku da igraju sport, a još ređe da to rade javno i organizovano. Berenson, međutim, nije se zadovoljila postojećim normama. Studirala je na fakultetu u Kembridžu, gde je imala pristup sportskim aktivnostima, ali je shvatila da za žene postoje veoma ograničene mogućnosti.

Ideja za košarku došla je 1892. godine, kada je naišla na pravila novog sporta koji je upravo stvorio Džejms Nejsmit u Masačusetsu. Fascinirana konceptom igre koja kombinuje timsku saradnju, agilnost i taktičko razmišljanje, Berenson je odlučila da prilagodi pravila muškoj košarci kako bi bile prihvatljive i sigurne za devojke – smanjila kontakt, ograničila vreme i uvela timske rotacije.

Njena vizija bila je da sport postane sredstvo obrazovanja i društvenog razvoja za žene, a ne samo zabava ili fizička aktivnost. Iako su neki smatrali da je košarka „previše muška“ i „neprimerena za dame“, Berenson je osnovala prvi ženski košarkaški program na fakultetu Radklif, započinjući jednu potpuno novu eru ženske sportske participacije u SAD.

Anet Kelerman

Plivačica iz Australije i zabavljačica sa početka 20. veka, Kelerman je bila žena koja nije želela da prihvati konvencije o „pristojnom ponašanju“ u sportu. Rođena 1887. godine u Australiji, od malih nogu je pokazivala izuzetnu spretnost u vodi i fascinaciju akrobacijom. Plivanje za nju nije bilo samo rekreacija – verovala je da fizička aktivnost može osnažiti žene i dati im slobodu koju društvo odbija da prizna.

Ideja o javnim nastupima u vodi rodila se iz njene želje da pokaže kako žene mogu biti elegantne, snažne i atletski sposobne istovremeno. Kelerman je prvi put izazvala pravu buru 1907. godine u Bostonu kada je izašla u jednodeljenom kupaćem kostimu, što je tada smatrano „skandaloznim“ i nepristojnim. Gradonačelnici i policijski zvaničnici pokušali su da je zaustave, čak je navodno bila i uhapšena, a publika je bila podeljena – dok su neki ostajali u šoku zbog njenog hrabrog izgleda, drugi su je doživljavali kao pionirku koja ruši zastarele norme.

Kelerman nije odustajala. Organizovala je serije predstava pod nazivom „Kraljica mora“, u kojima je kombinovala plivanje, sinkronizovane pokrete i akrobacije u vodi. Njeni nastupi su putovali iz Australije u Evropu i Ameriku, a svaka nova destinacija donosila je još više kritike i pažnje medija. Novine su izveštavale o njenim „nepristojnim“ kostimima i „provokativnom“ ponašanju, ali istovremeno širile njenu reputaciju kao izuzetne sportistkinje.

Za Kelerman kupanje nikada nije bilo samo zabava ili estetski nastup – ona je u njemu videla platformu za oslobađanje žena. Propagiranjem veština plivanja, pokazala je da žene mogu biti fizički jake, koordinisane i sposobne za sportove koji zahtevaju izdržljivost i tehniku. Njeni nastupi inspirisali su mnoge žene da se upuste u sport, da se oslobode društvene stigme i da počnu da razmišljaju o telu kao o instrumentu snage, a ne samo lepote.

Godinama kasnije, Kelerman je učestvovala i u filmskim projektima koji su prenosili njene ideje široj publici, još više šireći uticaj svog pionirskog rada. Iako su kritičari često isticali njen kostim i „provokativno ponašanje“, istorija je potvrdila njen značaj – ona je bila jedna od prvih žena koja je kroz sport i performans otvoreno osporila ograničenja postavljena ženama i oblikovala temelje modernog ženskog sportskog identiteta.

Njen život bio je stalna borba između društvenih očekivanja i lične vizije – i upravo zbog toga Kelerman ostaje simbol hrabrosti i inovativnosti, žena koja je plivala protiv struje vremena, doslovno i metaforički, i promenila način na koji svet vidi žene u sportu.

Neti Hanibal

U Engleskoj krajem 19. veka, fudbal je bio gotovo isključivo muška igra, a ideja da žene igraju fudbal javno smatrana je neozbiljnom, pa čak i nepristojnom. Ipak, Neti Hanibal nije se zadovoljila postojećim normama. Rođena oko 1865. godine, još kao devojka pokazivala je izuzetnu energiju i ljubav prema sportu, a posebno prema fudbalu, koji je u njenim očima bio više od igre – bio je prilika da žene pokažu snagu, timski duh i strast.

Hanibal je odlučila da promeni pravila igre za žene i da im omogući organizovano igranje fudbala, uprkos skepticizmu društva. Osnovala je prvi ženski fudbalski klub i ubrzo pokrenula udruženje koje je povezivalo više timova. Organizovala je utakmice, propisivala pravila i uvela turnire – sve sa ciljem da pokaže da žene mogu da igraju fudbal ozbiljno i s dostojanstvom, bez obzira na to što su kritičari smatrali da je „nepristojno da dame šutiraju loptu“.

Njena borba nije bila laka. U to vreme, žene koje su se pojavile na fudbalskom terenu često su bile predmet podsmeha i otvorenih pretnji. Publika je retko bila podržavajuća, a mediji su često pisali sa ironijom, fokusirajući se više na „neprimerenost“ nego na sportski talenat. Ipak, Hanibal je istrajala. Njen rad stvorio je temelje za ženski fudbal u Engleskoj, a njeni klubovi postali su mesta gde su devojke mogle da treniraju, takmiče se i budu viđene kao ozbiljne sportistkinje.

Neti Hanibal je pokazala da sport može biti sredstvo osnaživanja žena, kao i platforma za zajedništvo i društvenu vidljivost. Iako njen doprinos nije odmah priznat u širokoj javnosti, istorija fudbala pamti je kao pionirku koja je otvorila vrata ženskog fudbala, inspirišući generacije da nastave tamo gde je ona stala – na fudbalskom terenu, protiv predrasuda i za pravo da žene igraju, slobodno i dostojanstveno.

Alis Milja

U Francuskoj ranih dvadesetih godina, žene su gotovo potpuno isključene iz međunarodnog sporta. Ipak, Alis Milja nije htela da prihvati pravilo po kojem su žene „previše slabe“ ili „neprikladne“ za ozbiljna takmičenja. Rođena 1884. godine, odrasla je uz ljubav prema plivanju i atletici, ali je kasnije svoju energiju usmerila ka organizaciji i unapređenju ženskog sporta.

Borba Alis Milje počela je kada je shvatila da Olimpijske igre odbijaju da uključe žene u mnoge discipline, posebno u atletiku. Umesto da prihvati diskriminaciju, Milja je 1919. godine osnovala Međunarodnu žensku sportsku federaciju (FSFI), organizaciju koja je imala za cilj da promoviše i organizuje ženska takmičenja širom sveta. Zahvaljujući njenom zalaganju, već 1921. održano je prvo svetsko prvenstvo za žene u atletici, a 1922. i drugo, u Parizu.

Milja je bila majstor političkog pregovaranja – odbijala je da žene budu „sporedni učesnici“ i insistirala da im se omoguće puni uslovi takmičenja, sa pravilima i priznavanjem rezultata. Priča se da je jednom prilikom lično upala na sastanak Međunarodnog olimpijskog komiteta u Parizu, noseći spisak od stotinak žena-atletičarki spremnih da se takmiče, i jasno rekla: „Ako mislite da žene nisu sposobne, evo dokaza da jesu – a neću otići dok ne dobijemo mesto na stazi!“ Njena odlučnost i nepokolebljiv ton toliko su šokirali članove komiteta da su mnogi kasnije priznali kako nisu očekivali toliku hrabrost od žene u tom vremenu.

Zahvaljujući njenom pritisku, a uz podršku FSFI, žene su 1928. godine konačno prvi put učestvovale u olimpijskim atletskim disciplinama u Amsterdamu – 5.000 gledalaca na stadionu posmatralo je kako žene trče, skaču i bacaju daleko, a mnogi kritičari su morali da priznaju da su bili u zabludi. Samo nekoliko dana pre otvaranja, Milja je za jedan francuski list izjavila: „Ovo nije borba samo za medalje, već za pravo da svet vidi šta žene mogu da postignu kada im se pruži prilika.“

Za Alis Milju sport nije bio samo igra ili zabava – bio je sredstvo za društvenu jednakost i vidljivost žena. Iako je često nailazila na otpor i kritike, njena istrajnost stvorila je temelje međunarodnog ženskog sporta i inspirisala generacije da se bore za priznanje, poštovanje i jednak tretman u svim sportskim disciplinama.

Lili Par

Engleski ženski fudbal dvadesetih godina 20. veka bio je pod udarom zabrane Fudbalske asocijacije, ali Lili Par, rođena 1905. godine, nije želela da prihvati ta ograničenja. Već kao tinejdžerka pokazivala je izuzetnu tehniku, brzinu i preciznost, a njena strast prema fudbalu bila je toliko velika da su je saigračice opisivale kao „neumoljivu silu na terenu“. Kada je FA 1921. godine zabranila ženama da igraju na stadionima pod njihovom upravom, mnogi su mislili da će ženski fudbal nestati – ali Par nije popustila.

Ona je igrala za Dick, Kerr Ladies, tim koji je putovao po celoj Engleskoj, često za male ili dobrotvorne prihode, ali sa ogromnim uticajem. Njeni golovi i prodori kroz odbranu muškaraca na tribinama izazivali su ovacije publike, a kritičari su morali da priznaju njenu veštinu. Jedan od njenih najpoznatijih trenutaka zabeležen je u utakmici protiv muškog amaterskog tima, kada je, nakon što su se igrači smejali „ženama koje pokušavaju da igraju fudbal“, Lili postigla dva gola i dovela svoj tim do pobede – scena koja je postala simbol otpora i trajne promocije ženskog fudbala.

Lili Par nije bila samo igrač; bila je pokretač promena. Njena upornost inspirisala je druge žene da nastave da igraju fudbal uprkos zabrani FA, a njena karizma i veština učinile su je legendom ranog ženskog fudbala. Reklo bi se da je svaki njen prodor i gol bio mala pobeda protiv predrasuda društva koje je želelo da sakrije žene sa fudbalskog terena.

Ketrin Montgomeri

U Sjedinjenim Američkim Državama, od 1920-ih do 1950-ih, Ketrin Montgomeri bila je pionirka ženskog sporta u školama i koledžima. Rođena početkom 20. veka, brzo je shvatila da obrazovanje i sport idu ruku pod ruku, ali da društvo retko priznaje značaj ženskih sportova. Njena vizija bila je jednostavna, ali revolucionarna za to vreme: devojke ne treba samo da se igraju, već da imaju organizovane programe, takmičenja i priliku da razvijaju snagu, koordinaciju i samopouzdanje.

Montgomeri je uvela odbojku, košarku, atletiku i plivanje u škole širom SAD-a, često se suočavajući sa skepticizmom nastavnika i roditelja. Priča se da je jednom, kada je školski odbor odbio da dozvoli ženski tim za odbojku, ona odvela devojke na improvizovani teren u dvorištu škole i organizovala turnir pred okupljenim učenicima i roditeljima. Kada su svi videli koliko devojke uživaju i koliko su sposobne, odbor je bio primoran da promeni odluku. Montgomeri je tada komentarisala: „Ako ih ne pustite na teren, nikada nećete videti šta mogu.“

Njeni programi nisu bili samo vežbanje tela – Montgomeri je insistirala na timskom duhu, fer-pleju i ličnom razvoju. Mnoge devojke koje su prošle kroz njene programe kasnije su postale trenerke, organizatorke i promotorke ženskog sporta, nastavljajući ono što je ona započela. Montgomeri je svojim primerom pokazala da organizovan ženski sport može opstati i rasti čak i u društvu koje ga dugo ignorisalo, postavši simbol pedagoškog i institucionalnog osnaživanja žena u sportu.