Priča o zaljubljeniku u tenis koji je 6. aprila 1941. ušao u legendu

Tog jutra, iako tek pristigli sa aerodroma u Mostaru gde su pet meseci proveli dežurajući kako bi ne samo odmorili, već i ionako zastarelim avionima bili urađeni potrebni servisi motora, hrabri mladići seli su u svoje aparate i vinuli se u nebo kako bi branili otadžbinu.

Ginuli su redom Miloš Žunjić, Živica Mitrović, Dušan Borčić, Dobrica Novaković, Karlo Štrebenek...

Ali, jedan pilot je uspeo da se neverovatnim manevrom izvuče i preživi ovaj strašni događaj:

"Posle sletanja ja i moj pratilac smo upravo doručkovali na krilu mog aviona, kada smo ugledali našeg komandira eskadrile kapetana prve klase Miloša Žunjića kako sa svojim pratiocem narednikom Đorđem Stojanovićem trči noseći padobran, dajući energično ugovoreni pokret rukama da odmah poletimo", rekao je u jednom intervjuu šef pilota 102. eskadrile, Mihajlo - Kajle Nikolić, evocirajući uspomene na poslednje trenutke pre nego što je se vinuo u nebo zajedno sa svojim pratiocem, Miodragom Boškovićem.

A kada su se izborili sa maglom, belinu je zamenilo apsolutno crnilo u vidu nemačkih "štuka":

"Ciljeva je bilo napretek. Gotovo da nije trebalo ni pojedinačno nišaniti, jer se u mrežici uvek nalazilo i po nekoliko švapskih aviona. Izgleda da su piloti nemačkih aviona bili prozreli moju nameru i kada sam se iznenada pojavio počeli su da se naglo spuštaju kako bi svojim strelcima omogućili povoljniju poziciju za gađanje iz gornjih kupola. Morao sam zato da ponovim manevar i došao sam u povoljan položaj i dugim rafalom izrešetao trup jedne "štuke". Iz nje je odmah suknuo plamen i posle nekoliko trenutaka švapski avion se sunovratio u atar sela Baranda blizu Tamiša. Pilot i strelac nisu ni pokušali da se spasu padobranom."

No, u tim trenucima usledila je borba za život. Kabina se zatresla, kabinu je ispunio dim, a Nikolić je osetio oštar bol u desnoj nozi:

"Na trenutak je nestalo dima u kabini i ja sam ugledao lice švapskog pilota-lovca koji me je pogodio. Leteo je pored mene. I danas pamtim njegov lik. Posmatrao me je i kao da je hteo da uživa u samrtnom ropcu svoje žrtve. Međutim, njegov vazduhoplov je bio brži od mene i izleteo je ispred mog aviona. Kako sam imao prst na obaraču samo sam zategao levu nogu, iskosio svoj avion i sručio u Švabu dug rafal. Njegov "Me- 109F" se prosto raspao i delovi su se rasuli na sve strane. Tako je oholi Nemac životom platio svoju drskost."

Motor aviona jugoslovenskog pilota bio je ipak oštećen pa je morao da sleti.

Iako ranjen, Nikolić je uspeo da prizemlji letelicu, posle čega je prebačen u bolnicu gde su mu lekari bolnice u Pančevu izvadili gelere iz noge. Iako mu je bilo naređeno mirovanje, Nikolić je na sopstvenu odgovornost prevezen nazad na aerodrom u Zemunu. Dan kasnije ponovo se našao na nebu, ovog puta u ispravnom avionu, ali je ubrzo nakon poletanja dobio naređenje da se vrati jer je njegov par, Vukadin Jelić, pri poletanju doživeo udes.

Nakon toga usledio je prelazak na aerodrom u Bijeljinu, odakle je trebalo da odu u Crnu Goru. Ipak, na putu ka krajnjoj destinaciji u blizini Sarajeva bio je uhvaćen. Kao ratni zarobljenik, Nikolić je prebačen u logor Osnabrik, gde je dočekao kraj rata.

A za njegov život vezana je još jedna zanimljiva priča. Naime, Nikolić je podjednako veliku ljubav kao prema avionima gajio i prema tenisu.

Piloti su, naime, dobar deo svog slobodnog vremena provodili na sportskim borilištima, pa su tako najviše igrali odbojku, pojedici poput Božidara Petrovića su briljirali na fudbalskom terenu, dok je Nikolić najviše voleo da igra tenis.

I ta strast je potrajala sve do pred sam kraj života.

Ovaj vrsni pilot preminuo je 1999. godine.

Šestog aprila 1941. godine i narod u Srbiji, ali i celoj Jugoslaviji je postao svestan da su mirni dani prošlost i da sledi jedan od najkrvavijih i najužasnijih ratova u istoriji, a njega je obeležila i jedna od najbolnijih priča "zlatne" olimpijske braće. Jedan je otišao putem sreće, drugi, pak, pomagao u najgnusnijim zločinima.