Od atletske zvezde, prkosa Hitleru, logora, preko tragične smrti do večnosti kroz ime kluba

"Samo istine smrću zapečaćene - konačne su" je rečenica iz knjige profesora i novinara Budimira Potočana po imenu "Nebo je gorelo", posvećene pilotima koji su u Aprilskom ratu 1941. godine hrabro branili nebo nad Srbijom.

A upravo ta rečenica je možda i najbolji pokazatelj veličine, ponosa i prkosa mladića rođenog 13. maja 1914. godine u Opovu.

Mikić je veći deo života proveo u Subotici, gde je počeo da se bavi atletikom, a posebno je se istakao u troskoku, pa je u ovoj disciplini osvojio titulu na pojedinačnom prvenstvu Jugoslavije 1933. godine preskočivši razdaljinu od 13.49 metara.

Ubrzo je postao član beogradske Jugoslavije, godinu dana kasniej osvojio je srebrnu medalju na Balkanskim igrama u Zagrebu, da bi 1935. godine sa 14.05 postavio novi rekord Jugoslavije. To je ponovio i godinu dana kasnije, 23. avgusta 1936. godine, pa je dobio poziv da predstavlja Jugoslaviju na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. godine.

Upravo događaji iz Berlina pokazali su u kom pravcu će teći ostatak života ovog neverovatnog čoveka, svršenog pravnika, nekadašnjeg nastavnika, i novinara koji je pisao za "Politiku" i "Sportski svet".

Mikić je, naime, po dolasku na Olimpijske igre u Berlinu uz Vaneta Ivanovića, nakon prikazanog filma o nemačkoj vojsci, odlučio da pokuša da "natera" predstavnike drugih selekcija da Adolfa Hitlera na svečanom otvaranju ne pozdrave nacističkim pozdravom.

Tamara Malešev, autorka knjige "Krugovi Berlina 1936", u intervjuu datom magazinu "Vreme" otkrila je pozadinu pokušaja bojkota:

"Bojkot su inicirali Ivan Vane Ivanović, prvak i rekorder Jugoslavije u trčanju na 110 i 400 metara s preponama, te Jovan Mikić, mladi pravnik, šampion i rekorder u troskoku i desetoboju. Njih dvojicu, ali i još neke momke iz drugih ekipa, neprijatno je dotakao jedan film o snazi nemačke vojne sile, o veštini uništavanja neprijatelja. Tokom projekcije su glasno negodovali, te je prikazivanje prekinuto. Izbegnut je skandal, ali to nije umirilo naše takmičare. Dalo im je ideju da pokušaju i bojkot takozvanog olimpijskog pozdrava svečanoj loži prilikom otvaranja, tačnije bojkot pozdrava kancelaru Adolfu Hitleru, koji bi, po protokolu, trebalo da prisustvuje svečanosti i zvanično proglasi Igre otvorenim. Navodno, tradicionalni olimpijski pozdrav – dizanje desne ruke ukoso i uvis – neodoljivo je ličio na nacistički pozdrav koji se izvodio uz uzvik “Hajl Hitler” i “Zig hajl”.

Ivanović i Mikić su upozorili rukovodstvo ekipe Jugoslavije kako ne žele da na taj način pozdrave svečanu ložu, to jest Hitlera, ne prihvatajući objašnjenje da je to “stari olimpijski pozdrav”. Ipak su dobili “dozvolu” da ispitaju stav drugih ekipa. Tako su njih dvojica, kao najaktivniji, počeli da obilaze druge timove ali se nisu zadržali samo na anketiranju, već su ušli i u otvorenu propagandu bojkota naci-pozdrava. Posao su podelili Vane Ivanović, mnogim sportistima poznat kao “stanovnik sveta”, posinak bogatog brodovlasnika, žitelj Londona, ali reprezentativac Jugoslavije, i Mikić, otresiti mladi novinar. Vane je uz pomoć ličnog prijatelja Huana Levensoma, takođe preponaša i šampiona Argentine i Južne Amerike, “obrađivao” Zapad, a Mikić Evropu. Učinak se zna – svet se naočigled svih podelio napola – zapisaće Vane Ivanović u svojim memoarima", rekla je ona.

Ekipa Jugoslavije je Hitlera pozdravila pogledom ka njemu, čime je Mikić sudelovao u jednom od prvih otvorenih protesta protiv nečega što će kasnije postati jedan simbola možda i najvećeg zla koje je zadesilo svet - nacističnog pozdrava. Ruku pod ruku sa čuvenim Džesijem Ovensom.

Nažalost, Mikić nije uspeo da se plasira u finale Igara u Berlinu, preskočivši samo 13.90, pa je tako Jugoslavija ostala bez predstavnika u borbi za titulu. No, Mikić je pre kraja karijere ipak doneo jedno veliko zlato - na Balkanskim atletskim igrama 1937. godine u Bukureštu osvojio je dugo čekanu titulu prvaka.

Pitanje je kakve bi još uspehe postigao da sa nepunih 28 godina nije sportski dres zamenio vojnom uniformom početkom Drugog svetskog rata, a nakon sloma Jugoslavije posle gore spomenutog Aprilskog rata i logoraškom odećom.

Mikić je, kao ratni zarobljenik i pripadnik jugoslovenske vojske odveden u logor u Nirnbergu, gde je proveo preko dve godine.

Po odlasku iz logora, Mikić se vratio u Novi Sad, gde se ubrzo pridružio partizanima.

Poginuo je 11. oktobra pri pokušaju oslobođenja železničke stanice u gradu u kom je proveo veći deo života.

Prema rečima Jovana Njaradija u tekstu koji je napisao za "Hrvatsku riječ", Mikić je ranjen u ruku, mišić i ispod pluća:

"Sa uzdahom mi je rekao: 'Ja sam svoju dužnost izvršio, moja misija je završena – Subotica je slobodna'".

Dok je umirao, kako je otkrila Malešev u svojoj knjizi, drugovi iz vojske koji su mu zbog hrabrosti dali nadimak Spartak pevali su mu čuvenu koračnicu "Bilećanku" dok je umirao.

A njegov grad Subotica mu se odužio na najlepši mogući način - nešto više od pola godine posle njegove pogibije, novoosnovani fudbalski klub dobio je ponosno ime - Spartak.

Jovan Mikić je sahranjen u spomen-kosturnici na Trgu žrtava fašizma u Subotici

Mikić je tek jedan od brojnih sportista sa teritorije bivše Jugoslavije koji su boravili u logoru tokom Drugog svetskog rata, a o čijim sudbinama ćete moći da čitate narednih dana.

Ukoliko imate nekoga ko se bavio sportom bilo na amaterskom, bilo na profesionalnom nivou, a u periodu od 1941. do 1945. godine je bio zatočen u nekom koncentracionom logoru, slobodno nas kontaktirajte na [email protected].