Iz Rijeke preko Zagreba do zlata sa vaterpolistima Srbije: Priča o Dajani - heroini iza dve titule za istoriju

Dajana je odmah posle trijumfa Srbije u Beogradskoj areni napustila Beograd i vratila se svojim obavezama kao profesorke na Kineziološkom fakultetu u Zagrebu.

A u intervjuu za Nova.rs otkrila je kako je uopšte došlo do saradnje sa Vaterpolo savezom Srbije:

"Verujem da je ključni trenutak u mojoj profesionalnoj karijeri svakako bio period saradnje sa Vjekoslavom Kobešćakom, posebno njegov dolazak u vaterpolo klub Jug u sezoni 2015/2016. Taj poziv, iako u tom trenutku nisam bila prva opcija, pokazao se kao snažan okidač mog profesionalnog razvoja.

Naša saradnja trajala je gotovo deset godina – dve godine u radu sa reprezentativnim selekcijama U19 i U20, a zatim osam godina u Jugu. Njegov studiozan pristup, organizaciona preciznost i doslednost u radu snažno su me profesionalno oblikovali i postavili visoke standarde kojih se i danas držim.

Pored rada u Jugu, imala sam priliku da sarađujem i sa klubovima i reprezentacijama van Hrvatske – radila sam u Strazburu u Francuskoj, u Steaui Bukurešt, sa reprezentacijom Gruzije i njihovim klubom u Tbilisiju. Saradnja sa reprezentacijom Srbije ostvarena je na poziv tada novoizabranog selektora Uroša Stevanovića.

Smatram da su upravo kontinuitet rada na najvišem klupskom nivou, međunarodno iskustvo i dugogodišnja izgradnja poverenja u struci bili ključni razlozi tog poziva, a iskustvo iz VK Juga svakako je imalo važnu ulogu u tom procesu."

Interesantno je da je, kada je stigla ponuda da se priključi "delfinima", usledio period premišljanja da li bi to bila dobra odluka:

"U svemu što radim mnogo razmišljam - možda ponekad i previše, haha - i preispitujem se. Danas na to gledam kao na izlazak iz zone sigurnosti, jer – što nije dobro ako ne… no risk, no fun. To je sport: moraš mnogo da ulažeš, a nikada ne znaš da li će se nešto ostvariti.

Dajana je dala nemeriv dorinos osvojenom olimpijskom zlatu u Parizu, potom i onom beogradskom... A na pitanje koje joj je draže, olimpijsko ili evropsko, rekla je:

"Ovo pitanje mi je baš drago, jer sam o njemu razmišljala i kada su igrači ušli u polufinale. Ni olimpijsko zlato ni evropsko zlato nije bilo lako pripremati. Svaka medalja nosila je svoju težinu, pritisak, a samim tim i odgovornost. Ono što je na oba puta bilo presudno bila je neverovatna posvećenost igrača i duboko poverenje – posebno između glavnog trenera Uroša Stevanovića i mene, kao i između igrača i mene.

Teško je upoređivati dva različita takmičenja, jer su okolnosti bile potpuno različite: drugačiji sistem takmičenja, trajanje priprema, drugačiji ritam i potpuno različita periodizacija treninga. Ono što je veoma važno jeste da je svaki trenažni dan, pa čak i dan odmora, zahtevao maksimalnu prisutnost i veru u proces.

Ako bih ipak morala da izdvojim emocije – olimpijsko zlato nosi težinu samog vrha, jer je to san svakog sportiste i trenera, trenutak u kojem osetiš da si dao sve i da si, zajedno sa timom, nadjačao i protivnike i sve kritike. Evropsko zlato u Beogradu, s druge strane, doživljavam kao potvrdu – mirniju, ali možda i dublju radost. Kao šlag na tortu - svih onih torti koje smo tokom EP pojeli zbog rođendana i slava - koji govori da olimpijsko zlato nije bio trenutak, već rezultat kvalitetne ekipe, kontinuiteta i zajedničkog poverenja. Najvažnije je to što zajedno čine priču i iskustvo koje ću nositi ceo život."

Dodatnu težinu svemu daje i stanje u kom su vaterpolisti Srbije bili pred finalni meč:

"Tog jutra, kada je na trening došao manji broj igrača, uopšte nisam bila svesna koliko je stanje zapravo ozbiljno. Na ručku tog dana, kada sam ih videla (i sada me prolazi jeza kada se toga setim), u jednom trenutku mi je bukvalno pozlilo i pomislila sam: da li je ovo uopšte moguće? Utakmicu protiv Italije jedva sam gledala zbog temperature i mučnine, ali upravo tada se pokazala snaga ljudi koji stoje iza ekipe.

Ogromnu zahvalnost dugujemo Vladi Radoviću, koji praktično četiri dana nije spavao i neprestano je obilazio sve nas, kao i Aleksi, te doktoru Ivanu Marijanoviću.
Zato verujem da bi oni na ovo pitanje mogli da odgovore sa mnogo više emocija. A igrači – tu se videla njihova nadljudskost. Ne samo fizička, već i mentalna snaga, zajedništvo i apsolutna odlučnost da pobede bez obzira na okolnosti. Finale protiv Mađarske nije bilo samo sportsko nadmetanje – bilo je to pitanje karaktera, volje i vere jednih u druge."

Pokušali smo i malo da je zagolicamo pitanjem o nekoj anegdoti, ali je poruka bila kratka i jasna:

"Sve ono što se dešava unutar reprezentacije ostaje unutar reprezentacije. Verujem da igrači imaju mnogo zanimljivijih priča."

Logično, nameće se pitanje da li će biti deo stručnog štaba u pohodu na odbranu zlata na Olimpijskim igrama 2028. godine u Los Anđelesu:

"Nakon svakog uspeha, koji doživljavam kao lični, uvek sebi dozvolim nekoliko dana da u njemu uživam i da se emocije slegnu. Smatram da je to važno i zbog mentalnog zdravlja, jer bez obzira na sve pobede koje vode do zlata, tokom samog puta nema stvarnog prostora za slavlje i opuštanje – i to nije nimalo jednostavno. U takvim trenucima svesno ne razmišljam o budućnosti. Verujem da je važno dati prostor i sebi i emocijama da prođu kroz ceo proces, kako bih odluke mogla da donosim smireno i hladne glave."

Pred Pariz je nije bilo na balkonu sa igračima, ovog puta sticajem okolnosti nije pravljena proslava - šta će biti ako bude deo tima u Los Anđelesu?

"Morala sam prvim jutarnjim letom za Zagreb, jer su krenuli ispitni rokovi – nema odmora, a ni balkona, jer je malo hladnije nego leti. Kao što sam već rekla, vruće glave ne razmišljam o budućnosti."

Na pitanje kakve su reakcije u Hrvatskoj na njen uspeh sa "delfinima", rođena Riječanka nam je rekla:

"Još nisam stigla do Rijeke, ali čim uhvatim malo slobodnog vremena, dolazim u Grad koji teče. U Zagrebu su reakcije pozitivne, bar onako kako ih ja doživljavam.

I za kraj, citirala je jednu raniju izjavu:

"Stablo pamti ono što sekira zaboravlja. Stablo je ekipa – njihova mentalna snaga i sposobnost da ostanu fokusirani i mirni u trenucima najvećeg pritiska. To je moj najveći i najdragoceniji utisak, koji je ostavio dubok trag na mene."