INTERVJU Muftija: Igrao sam za Partizan, trenirao s Piksijem

Autori: Žikica Babović / Nebojša TodorovićAli i o Muhamedu Aliju, jednom od najvećih sportista u istoriji, koji je bio gost njegovog oca Hamdije u Beogradu. Muftija se i sam nedavno prisetio tog događaja, a sliku je podelio na društvenoj mreži "Twitter". Ona je ujedno i bila "okidač" za ovaj intervju.https://twitter.com/MJusufspahic/status/1317139192804245505"Hvala bogu, dobro ste nam došli. Ja sam, inače, beogradsko dete, ovde sam rođen, ovo je moje dvorište ispred Bajrakli džamije. Ovde smo se igrali, zezali... Doktor Medenica koji je lečio Muhameda Alija od Parkinsonove bolesti je najzaslužniji što ga je doveo 1985. godine u tadašnju Jugoslaviju, u Beograd. Ali, koji je dobar vernik islamske veropispovesti, takođe je izrazio želju da dođe ovde. Tu smo se upoznali, sprijateljili se. Mi smo živeli ovde u kući, tu nam je bio dom. Imali smo lepe događaje s njim. Nismo mogli da verujemo da neko uz koga smo se budili sedamdesetih godina, da ga gledamo sa Frejzerom ili Formanom, evo ti ga sad u kući sa onom njegovom šaketinom. I glumi, stalno pozira, kao u nekom klinču je sa mojim ocem. On je bio jedno divno stvorenje. Ja sam posle imao priliku da odem u Lujvil, u Kentakiju, i da budem gost u njegovom centru. To je bilo 2005. godine, kada je već bio ozbiljno bolestan. Vera je njemu bila stimulans", prisetio se Muftija Jusufspahić u razgovoru za Nova.rs.

Često ističete da ste Beograđanin i Dorćolac, da li je sada vaš grad isti onaj u kojem ste odrastali?"Dorćolski duh je nešto što traje. Ne mogu da kažem da je neiscrpan, jer je samo Bog neiscrpan, ali duh koji je ovde zasađan traje vekovima. Komšijski odnos koji postoji i koji ja imam jeste u rangu sa porodičnim. Nije floskula kada se kaže - komšija pa košulja. Ja znam mog komšiju Mišu koji me je sa dve godine spasio kada sam pao dok su svi moji bili na molitvi u Bajrakli džamiji. Dok su se molili, ja sam sa dva metra visine pao na neki kamen i evo i dan danas imam na čelu krstić, koji je deo moje dečačke nestašnosti. On me je prvi zgrabio, odneo u Tiršovu, zašili su me tamo... I ja se mog pokojnog čika Miše uvek setim, i u molitvi, i njegovu porodicu doživljavam kao svoju. Bog je nas dao jedne drugima. Dao nam je beogradske ulice, nije nam dao moskovske, jemenske... Bog reče budi - i rodi se Mustafa u Beogradu, budi - i rodi se Milan na Baščaršiji, budi - i rodi se David u Gazi, to je božje davanje. Mi smo dokazali da volimo našu zemlju, da navijamo za nju kada igra fudbal, košarku. Mi smo deo toga. Moj doprinos je i u tome što sam i u vojsci deo odbrambenog sistema ove zemlje".Sport spaja, promoviše, vi ste predložili utakmicu vernika i političara, dokle se stiglo s tim idejom?"Ja ne pozivam u islam, ne pozivam u pravoslavlje, judaizam, ja pozivam u bogoljublje. I tu su ona četiri 's', što bi Srbin rekao 'samo sloga Srbina spasava'. Ja bih rekao 'seti se stvoritelja svoga', to su moja četiri 's'. Ne bi trebalo da budemo podeljeni, Srbi i muslimani su jači kada su deo ljudske zajednice. Predložio sam Vesiću (Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda, p.a.) da organizujemo fudbalsku utakmicu između verskih zajednica i političara. Uplašili su se malo, ja bih rekao, pa ne smeju dalje. Kako će se oni nazvati u toj utakmici ako smo mi vernici, možda nevernicima... Malo ih čikam, da ne otežu s tim. To je pozitivno, vidite na tim nesrećnim stadonima je sve i počelo. Igrali se ljudi, zaigrali se, neko je prepio, krenuo da urla na ovog drugog. Sećam se Bobanove kopačke (incidenti na Maksimiru 1990. godine, p.a.), starta na policajca. Trebalo bi na nekom stadionu da napravimo inicijativu 'svi smo za jedno'. Ja sam partizanovac, ali može i na 'Marakani'. Jedan je bog, to je naš zajednički činilac. Ja tu vidim dobru reklamu i za Srbiju. FIFA bi to sigurno finansirala. Zamislite da vidite bradatog hodžu i popa kako igraju fudbal... Ne treba da budemo zaostali, vera nije ništa drugo nego izazov nauci. Da je bezvredna nestala bi".Kako je došlo do toga da navijate za Partizan i počnete da trenirate fudbal u Humskoj?"Ivan Ivančić, bacač kugle i reprezentativac Jugoslavije, bio mi je učitelj u Osnovnoj školi 'Petar Petrović Njegoš', i video je kako igram fudbal. Odveo me je u Partizan jer je i sam tamo trenirao. Tako je počela moja veza sa Partizanom. I brat mi je partizanovac (Muhamed Jusufspahić, ambasador Srbije u Saudijskoj Arabiji, p.a.), otac je kao Bosanac navijao za 'pitare', za Sarajevo, a majka Egipćanka za Al Ahli. Prvi trener mi je bio Florijan Matekalo. Znalo se ko kod njega može da igra. Ako nećeš da šutneš loptu u zid 1.000 puta, ništa nisi u radio. Kod nas se znalo i kako se prima lopta, i kako se šutira svim delovima tela. Ne mogu danas da shvatim da igrači u reprezentaciji primaju loptu kao da se odbija od drvo. Pre smo svi imali besplatne treninge, sada se sve organizuje za novac. Danas se od dece prave zvezde. Ma, kakve zvezde, ja sam jednom napravio 'oksford' protiv Galenike, odigram petom, prebacim loptu, a Matekalo će meni: 'Sine, napolje!'. Kaže: 'Nije ovo cirkus!'. Onda shvataš šta je fudbal. Ja sam bio vezni igrač, tu je malo i kefala trebalo".

Da li vam je i dalje duel sa Kvins Park Rendžersom omiljena utakmica Partizana?"Kako da ne, omiljena mi je, tu sam skupljao lopte... Bio je tu i Miki Stević, onaj što je posle bio u Dortmundu. Njega su doveli, malo je zavijao 'na užički', specifičan je bio, ali odličan igrač. Otkud znaš da mi je to najomiljenija utakmica, haha? Uživali smo, bili smo ponosni. Taj osećaj pripadnosti je nezamenjiv. Meni je žao moje dece koja nemaju taj osećaj. To zezanje, odlazak na turnire...Ipak ste napustili Partizan i otišli u Sarajevo?"U Beogradu nije bilo medrese, teološke srednje škole, moj brat je tamo otišao, a voleo je da budem s njim. Otac, koji je bio versko lice, voleo je da i ja odem tamo, ali me nije terao. Njemu je ispalo tako, da mu je bog ispunio želju, ali mi nikada nije rekao da treba da učim teologiju. Matekalo je dolazio mojoj kući i molio oca da ne idem, zato što sam bio talentovan. Ima tu još živih ljudi pa mogu da pričaju da li sam bio talenat. Rekao je da bih mogao brzo da napredujem i da dođem do prvog tima. Otišao sam, ipak, u Sarajevo, tamo je bio pokojni Boško Prodanović. On je trenirao juniore Sarajeva i tu sam morao da se dokazujem narednih godinu i po dana. Em je imao već imao formiranu ekipu, em je još došlo beogradsko dete".

Bila je to neobična sarajevska ekipa?"Ma, bilo je svega. Osvojili smo neki turnir u Cirihu. Pobedili smo tada Barselonu i Mančester junajted, Inter je bio tu, Jang Bojs... To je bio jedan od najjačih turnira u Evropi do 18 godina, a tim je mogao da ima i dvojicu do 21 godine. Ali bilo je i krađa po ciriškim ulicama. Ja odem s ekipom Sarajeva, a oni pokradu pola sportske radnje. To je bilo žešće nevaspitanje. Bio je neki Kobac, tako su ga zvali, odličan igrač, znao je sve s loptom, samo da je ne pojede. On dođe pa pimpla loptu, uzme ključeve pa pimpla... Oni trgovci se okupe, gledaju, a ovi iza leđa pokradoše pola radnje".Gde vas je put odveo posle Sarajeva?"Čovek sam koji se lako adaptira, imam u sebi dorćolskog, imam arapskog, bosanskog... Posle sam otišao u klub iz druge švedske divizije, tamo sam igrao šest meseci. Bilo je to pre rata. Pozvao me je tada otac, kaže mi da će biti svega u Jugoslaviji. Ja sam tada otišao u Egipat i tamo nastavio studije. Pokušao sam malo da igram u Zamaleku, ali nisam mogao, klima je drugačija, došao sam na polusezoni, nije išlo i tu sam završio karijeru".

Da li ste namerno preskočili jedan klub?"Nisam namerno preskočio Crvenu zvezdu. Kad sam došao jednom na raspust, uzme me jedan novinar 'Politike' koji mi je bio komšija i kaže mi: 'Mustafa, sad ću da te odvedem u pravi klub'. I on me odvede kod Cveleta (Vladimir Cvetković, bivši generalni sekretar Crvene zvezde, p.a.). I odem kod Vojkana Melića i Vladice Popovića. Imao sam 17 godina. I ja sad čekam Vladana Lukića, Vladimira Jugovića, koji su bili moja generacija, pa onda Gorana Negića (sada sekretar stručnog štaba, p.a.), da uđu, da treniramo. Kad ono ulazi Dragiša Binić, Dragan Stojković Piksi, kažu: 'Mali, šta čekaš, skidaj se'. Ja se malo uplašio, gledam da nisam pogrešio svlačionicu. Stole (ekonom Stojan Milanović, p.a.) mi donese opremu da se presvučem... Dva meseca sam sa njima trenirao. Bili su to treninzi gde uveče dođe po četiri-pet hiljada. A, što se smeješ, mora da si zvezdaš... Istina je živa. Jednom me je Zlatko Krdžević pokosio, ja plačem Meliću, a on mi kaže: 'Neka, sine, to je profesionalizam, nemoj da brineš, sve je u redu. Očvrsnuće ti kosti'. Odemo mi u Zrenjanin da igramo prijateljsku utakmicu protiv Proletera, a ja igram pod prezimenom Janković, jer sam bio registrovan za Sarajevo. I vodi nas legenda Bora Kostić. U prvom poluvremenu neko s tribina viče 'Mustafa, Mustafa'. A, ja Janković. Okrećem se, gledam a ono jedan poslastičar iz Zrenjanina. Valjda je čuo da dolazi muftijin sin. Ovi svi gledaju kakav sad Mustafa u Crvenoj zvezdi... Odigram poluvreme i izađem, drugo nisam igrao. I sad te vi prozvali mog Stojkovića (Vladimir Stojković, p.a.) kao Mustafu. On je kao izdajnik, onaj iz 'Noža'. I lepo mi je bilo, nisam loše igrao. Cvele mi je rekao da me čeka dres kada se vratim, jer sam ja beogradsko dete. Ali, moj otac fura priču da u beogradu nema medrese..."

Znamo da i danas igrate fudbal rekreativno, a da li ga i gledate?"Stavio sam skoro jedan post, što bi rekli mladi, da grbaviju reprezentaciju od ove naše ja stvarno nisam video. Znači, stvarno su me razljutili da sam hteo da prestanem da gledam fudbal".Protiv Mađarske ili Turske?"Mađarske, nemoj mi Turke dirati. Šalim se, nemam ja ništa tursko. Da onako igramo, bez krvi, sramota je ono, moraš da vrednuješ grb svoje države. Kažem im to kao stariji brat, onako se ne sme igrati za državu. I selektor je pretumbao previše. Jedino taj Mitar (Aleksandar Mitrović, p.a.). Molimo se bogu da stigne rekord po broju postignutih golova".Ko vam je po volji od današnjih fiudbalera?"Kojih fudbalera, haha? Ne vidim još nekog u Partizanu. Sejduba Suma je dobar igrač, ali on nije naš igrač. Volim igrače koji razmišljaju, Dušan Tadić je takav tip igrača. Kod nas nikad nije bilo dvometraš fudbaler, to je pokazatelj sile, kao Van Dajk, nema tu tehnike. Zato se fudbal ne gleda, jer se fudbal gledao, na primer, zbog pokojnog Zorana - Čave Dimitrijevića. Publika traži lucidnost, zbog toga se dolazi na stadion".

Na večitom derbiju je bilo svega osim fudbala, kako na to gledate?"Jesu preterali, ali derbi je jedini impuls života u ovoj državi. Vidiš koliko su razgolićeni, tamo fudbala nema. Navijači su ranije provodili veći deo utakmice psujući majku jedni drugima, sada kada ne mogu na stadion sada će da se fokusiraju na igru i da vide na TV ekranima da fudbala tu nema. Pitaće se zašto uopšte idu na utakmice. Nama se i država raspala na utakmicama".Otkud vaš specifičan odnos sa vođama navijača?"Ja mogu da iskažem poštovanje i vođama navijača jer oni znaju da upravljaju masama. Hajde da pričamao sa vođama, da im ukažemo poštovanje, ali i oni da nauče nešto. Ako ne krenemo u to ne znamo šta će biti. Kada su nama ovde palili džamiju šta je trebalo da uradim? Otišao sam i pričao sa vođama navijača. I sa Kimijem iz Partizana (Miloš Radisavljević, nekadašnji vođa 'grobara', p.a.) i Markom iz Zvezde (Marko Vučković), oni iz Rada nisu hteli da pričaju, ali eto, ponuda je otvorena. Mi smo jedni drugima otvorili oči. Oni su rekli da će ubuduće braniti ako neko bude krenuo. Ja njih pozivam da dođu na naše godišnjice, da se razumemo. Kad je počelo paljenje... Ja ne zovem policiju... Treba odgajati generacije, ne dozvoliti da ih zloupotrebljavaju političke stranke za svoje prizemne i podzemne ciljeve. Lepše je da se nasmeješ, 17 mišića koristiš, 36 da se namrštiš. Ako ti je Bog olakšao, što ti sebi otežavaš život. 'Ajmo lepo, brate. Ne moraš ti da hodaš uza zid, ne moram ja da hodam uza zid".https://youtu.be/XHXEZ3jMhhAPratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram