Ako Kokoškov odlazi, odmah zovite Sašu Đorđevića

Srbija je kao društvo u krizi i to se moralo preneti na sport. Na kraju i na košarku. Rukomet je cenu te krize i prakse da na čelna mesta u savezima dolaze nesposobni režimski kadrovi platio davno.Muška odbojka je popustila pre nekoliko godina. Sada i košarka. Negativna energija i to ogromna je svuda oko nas. I ona melje ljude. A i sportisti su samo ljudi.Sve se u Srbiji raspalo. Sport se najduže držao ali ni to ne može beskonačno. Ne možete u sportu da nameštate statističke podatke i objavljujete nepostojeći ekonomski rast.U sportu se sve vidi. U Londonu smo imali 63 sportista pojedinca na Olimpijadi, u Riu 53. U Tokiju će ih biti samo 43, a procene kažu da će nas u Parizu 2024 biti malo preko 30!U kolektivnim sportovima već odavno ni rukometaši ni rukometašice nisu ni blizu plasmana na OI, baš kao ni muška odbojka. Tamo će biti odbojkaške i košarkaške kraljice i vaterpolisti.Dakle sportovi u kojima nema para. Decenijski pogrešan odnos prema sportu pokazuje posledice. Dovođenje režimskih političara i ljudi kojima je glavni kvalitet podrška Aleksandru Vučiću na čela ministarstva, saveza i Olimpijskog komiteta ostavilo je posledice.Vratimo se košarci. Plasman na Olimpijadu je bila rutinska stvar. Ne samo što smo košarkaška nacija, ne samo što se igralo u Beogradu, nego zato što ove sezone imamo MVP-ija NBA lige Nikolu Jokića, MVP-ija Evrolige Vasilija Micića, člana prva petorke Evrolige Vladimira Lučića.

Zato što bi Nikola Milutinov sigurno bio u toj najboljoj petorci da se nije povredio. Zato što imamo i Tea, Bjelicu, Bobija, Gudurića, Jovića, Kalinu, Nedovića, Raduljicu... I naravno Bogdana Bogdanovća.Zato što nas je vodio Igor Kokoškov NBA trener koji je bio više nego uspešan sa Gruzijom i Slovenijom. Pa šta se onda desilo da u Pioniru izgubimo od jedne ipak prosečne Italije?? Krenimo redom.Tabloidizacija društva dovodi do toga da na dan finalne utakmice svi režimski tablodi obajave da će Bjelica u Partizan i to za pet miliona evra?! Zar zaista neko misli da to neće poremetiti ovog sjajnog momka?

Mešanje politike u sport i neulaganje u rad na proizvodnji domaćih igrača ubija košarku.Naše mlade selekcije ispadaju iz A divizije, nema više srpskih trenera koji vode najveće evropske ekipe, menadžeri odlučuju o svemu, od njih se prave TV zvezde... Šta mislite kako se osete momci koji igraju košarku u Srbiji kada čuju da će neki Panter dobiti od Partizana 2.5 miliona dolara, a oni igraju za max 5 odsto te sume.Da li znate da budžet većine ekipa koje igraju domaću ligu nije ni deseti deo sume koju je država odvojila za Pantera? A u tim klubovima širom Srbije rade oni koji prave srpsku košarku.

Treneri koji rade sa decom, voze ih na utakmice, bodre, razgovaraju sa njima, pomažu oko škole. I za njih nema plate ili je na nivou nekoliko stotina evra koje oni potroše na decu koju košarci uče.A da nema tih ljudi i te dece ne bi imao Nikola Jokić s kim da igra košarku kao klinac, ne bi mogao da napreduje i ne bi nikada postao Nikola Jokić. Kada je, za razliku od Luke Dončića, odlučio da ne igra za svoju zemlju ovu činjenicu je Nikola zaboravio.I dok je on imao napornu sezonu, mada su je imali i Micić i Teodosić pa su bili tu, šta je problem sa Smailiagićem i Pokuševskim? Šta se sa vama momci dešava, pa sa 20 godina odbijate da igrate za svoju zemlju?

Kada na to dodamo da u ekipi zbog povreda nije bilo Lučića, Gudurića, Nedovića, Milutinova, Raduljice, da su se tokom takmičenja povredili Jović, Kalinić i izgleda i Micić, ovaj rezultat je postao realan.Da, bolji smo od Italije, čak i ovakvi, ali morali smo da odigramo malo i odbranu, da se, što kažu ljudi u košarci "potučemo". Tačno je da su Italijani odigrali utakmicu života. Da su od 18. do 22. minuta dali sedam trojki iz sedam pokušaja, ali opet smo morali da dobijemo.Da li je Kokoškov pogrešio? Jeste. Od načina igre sa mekom odbranom, do uzimanja dva tajm auta u prvoj četvrtini, zbog nevršenja pritiska na sudije koje su bile loše, a posebno što je igrao bez Micića skoro celo poluvreme. I pored grešaka Kokoškov je odličan trener i onaj ko misli da će njegovim odlaskom sve da se promeni - greši.

Kao čovek koji je vodio Savez i na predlog Dejana Bodiroge doveo Sašu Đorđevića moram da kažem da Savez nije smeo da dopusti da Saša ode. Kada je došao 2013.godine potpisali smo ugovor zaključno sa EP 2015.Šest meseci pre tog evropskog prvenstva na moje insistiranje potpisan je novi ugovor na 4 godine kako bi Đorđević i njegov stručni štab bez pritiska i straha za egzistenciju mogli da rade.Nesrećno četvrto mesto na EP u Francuskoj pretvorilo se u srebro na Olimpijadi i srebro na EP 2017. Na SP u Kini Saša Đorđević je krenuo i bez ugovora i bez ponude.I nije to bio razlog za krah, ali se tako ne radi. Mnogo drugih stvari se tada sklopilo, mnogo turista je bilo oko ekipe, na treninzima su iz najbolje namere sedeli funkcioneri, a njima ni tu ni pored terena nije bilo mesto. I završilo se kako se završilo.

Šta je rešenje? Da država uloži novac u one sportove koji mogu doneti olimpijske medalje. Sa 1-2 miliona godišnje pokrivaju se troškovi svih klubova u Srbiji u vaterpolu. Sa tim iznosom se pokrivaju troškovi svih klubova u ženskoj košarci i ženskoj odbojci u Srbiji.A ti iznosi nisu daleko ni od iznosa sredstava neophodih za klubove u muškoj odbojci i muškoj košarci. Napraviti analizu pojedinačnih sportova i videti gde je potencijal za olimpijske medalje.Na čelu svih saveza moraju da budu timovi ljudi koje će činiti bivši vrhunski sportisti, ali u kombinaciji sa ljudima koji su vodili ozbiljne firme. Jedni bez drugih ne mogu.A košarka? Košarka će preživeti jer smo mi Srbi rođeni za ovaj sport. Samo je pitanje na kom nivou. Ako hoćemo onaj najviši mere su jednostavne:

1. Novac uložiti u mlađe kategorije i klubove po unutrašnjosti, umesto u strance koji se dovlače u Zvezdu i Partizan da bi ovi timovi igrali epizodne uloge u Evroligi i Evrokupu2. Razgovarati sa svima koliko već danas da budu tu sledeće godine za Evropsko prvenstvo. Mogu još mnogo i Teo i Bjelica i cela ta generacija. Na kraju krajeva red je da se od dresa reprezentacije oproste sa zlatnom medaljom3. Onima koji ne potvrde da će da igraju za reprezentaciju narednih godina, osim ako budu povređeni, zahvaliti se zauvek

4. Videti šta planira Igor Kokoškov. Ako odlazi odmah pozvati Sašu Đorđevića da se vrati jer mi trenera tog kalibra koji oseća reprezentaciju nemamo.I naučiti da se bude veliki i kad se gubi. U konkretnom slučaju pohvaliti i podržati svakog momka koji je u nedelju bio deo ekipe. Mnogi su došli preumorni i izranjavani. Jović i Micić su zbog toga bez kontakta doživeli rupture lista i kvadricepsa.

Kalinić je igrao iako je povredio koleno. Teo se bacao po parketu za svaku loptu. Svako se trudio, ali nije išlo. Osim Anđušića i Petruševa niko nije bio na svom nivou. Biće sledeći put, posebno ako se neke stvari promene.Ali ako izostanu promene u košarci, ako izostane strateška odluka da se ne pravi fudbalski nacionalni stadion i serija stadiona širom Srbije i da se te pare prebace u sportove koji donose olimpijske medalje, sunovrat našeg sporta će se nastaviti još brže i strašnije nego u prethodnih deset godina.AUTOR: Dragan Đilas, bivši predsednik Košarkaškog saveza SrbijePratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram