Zašto je Bosna i Hercegovina otišla na Mundijal i šta ima što je Srbiji nedostajalo

Odgovor ukratko može da stane u dve reči - Sergej Barbarez.

Vratićemo se prvo na 2024. godinu i 21. mart, kada je Savo Milošević nakon samo pet utakmica - jedna pobeda i četiri poraza - dobio otkaz.

A onda je, 19. aprila iste te godine, stigla vest koja je izazvala ozbiljan sukob dve strane - pojedini su izbor Barbareza na mesto selektora okarakterisali kao "grešku jer je trener-početnik, ime koje je došlo tu da smiri strasti i kao populistički izbor".

Sa druge strane bili su oni koji su ili bili spremni da mu daju šansu, ili oni koji su Barbareza zapamtili kao igrača koji je donosio timu brojne uspehe i kao bivši kapiten ostavio utisak beskompromisnog borca.

Srećom po tim iz BiH, upravo to je reprezentacija i dobila.

Iako mu je selektorski poziv u reprezentaciji prvi trenerski posao, Barbarez je uspeo da u ekipu usadi pravi ratnički mentalitet, i fokusirao se na pravljenju tima koji neće činiti najbolji pojedinci, već oni koji su spremni da timu daju najviše.

To u kombinaciji sa relativno lakom grupom - San Marino i Kipar već bili prežaljeni na početku, te Rumunija koja je u ozbiljnoj krizi u poslednje vreme, i Austrija, doneli su Bosni i Hercegovini šansu da napravi iskorak.

Kako je tu bio i motivisani Edin Džeko, kvalifikacije u otvorene sa tri pobede, potom je stigao poraz od Austrije u Beču, što je bio jedini neuspeh. Kvalifikacije su okončali sa 17 bodova, sa pet pobeda - dva puta protiv Rumunije i San Marina, jednom protiv Kipra -, dva remija i jednim porazom, i to od Austrije.

Očekivano, ratnički mentalitet, fokus na tim, uz fudbalski kvalitet koji nije sporan doveo je do toga da poraste samopouzdanje, pa je "ceh platila" Italija u Zenici.

Šta se, sa druge strane, dešavalo u Srbiji?

"Orlovi" su, bar po imenima, kvalitetniji od tima BiH - Filip Kostić, Luka Jović, Aleksandar Mitrović, Lazar Samardžić.. svako od njih je dobro poznato ime u svetu fudbala. Ali, "orlovi" su u kvalifikacije za Svetsko prvenstvo ušli poljuljanog samopouzdanja nakon debakla na Evropskom prvenstvu 2024. godine, a na klupi je bio čovek koji ih je vodio i na Evropskom, ali i na Svetskom prvenstvu dve godine ranije, kada je Srbija takođe doživela poražavajuć rezultat.

Tako je, umesto 11 igrača koji će da ginu za svaku loptu, Srbija u kvalifikacijama više ličila na skup nasumično odabranih igrača koji su primorani da budu tu. Za to "zasluge" u velikoj meri idu na račun selektora Dragana Stojkovića, koji je i na primeru braće Milinković-Savić, Sergeja i Vanje, pokazao da je izgubio kompas, što je rezultiralo verovatno najogorm utakmicom Srbije u novijoj istoriji i bolnim porazom od Albanije u Leskovcu.

Kada je umesto njega došao Veljko Paunović, već je bilo kasno.

Na Paunoviću je da, poput Barbareza, stvori takvu klimu koja će iz reprezentativaca Srbije moći da izvuče najviše.