Neke stvari treba da ostanu zakopane zauvek: Kritika filma "Lee Cronin’s The Mummy"

PIŠE: Jovan Semi Pjević

Tim filmom se potvrdio kao vrlo smislen i prilično dopadljiv reditelj krvavog, prljavog horora sa jasnim B-filmskim senzibilitetom, ali bez one neprijatne potrebe da se pravi pametniji nego što jeste. Pokazao je da ume da barata tropama žanra, i to ne samo korektno nego baš u svoju korist, a usput je uspeo i da već poznata narativna pravila serijala izvrne taman toliko da deluju sveže, a ne kao puka eksploatacija poznate intelektualne svojine. Zato me je njegov naredni projekat i te kako zainteresovao, pogotovo kada se ispostavilo da se hvata ukoštac sa još jednim klasičnim horor likom, Mumijom. Ipak, trebalo je da znam kakav će ovo da bude film u pitanju kada je reditelj stavio svoje ime u naslov istog.

Isprva sam čak mislio da iza filma stoji Li Vajnel, reditelj koji je već pokušavao da „modernizuje“ dva podjednako kultna horor lika i od toga napravio, u najboljem slučaju, sasvim osrednje filmove: „The Invisible Man“ i „Wolf Man“. Zato mi je sve od starta mirisalo na još jedan proizvod iz te pokretne trake recikliranih klasika, gde se adaptacija i devastacija nasleđa sve češće svode na praktično istu stvar. A ako ćemo baš pošteno, „The Mummy“ je verovatno i najgori primer tog već dobrano izakanog trenda, i nadam se poslednji pokušaj da se ovakvi likovi svedu na svoje najbleđe i verzije lišene bilo kakve kreativnosti i dopadljivosti.

Mlada Kejti, ćerka novinara nestaje u pustinji bez ikakvog traga, a osam godina kasnije slomljena porodica doživljava šok kada im je iznenada vrate. Ono što bi trebalo da bude dirljiv i srećan ponovni susret se vrlo brzo pretvara u pravu pravcatu noćnu moru, kada porodica polako shvata da sa Kejti nešto duboko nije u redu.

Premisno, ovo tehnički jeste film o Mumiji, ali svakako ne o onakvoj kakvu biste želeli da gledate, niti o onakvoj kakvu pamtite iz ranijih verzija. U praksi, deluje kao još jedan jeftin pokušaj da se iz poznatog imena iscedi poslednji marketinški dinar, dok se sve to upakuje kao navodno pametna i subverzivna žanrovska reinterpretacija. Problem je samo što film očigledno ne zna šta zapravo želi da bude: uzvišeni horor sa velikim ambicijama ili reciklaža daleko boljih ostvarenja strave i užasa iz kojih vrlo vidljivo pozajmljuje, i to bez naročite želje da te tragove uopšte sakrije. Ovaj film je neki nakaradni i monstruozni miks filmova: „Poltargeist“, „The Exorcist“ i eventualno „Se7en“.

Ako zanemarimo likove koji nemaju ni minimum zdravog razuma, čak ni za standarde ovakvog filma, ostaje nam krajnje uvredljivo audio-vizuelno iskustvo i za fanove raznih verzija „The Mummy“, i za ljubitelje horora generalno. Barem sam se nadao da će film biti strašan ili, u najgorem slučaju, makar dovoljno gadan kao body horor da ga nešto izvuče iz potpunog kreativnog ponora. Međutim, koliko god uvodna sekvenca nagoveštavala da bi ovde možda moglo da se desi nešto iole zanimljivo, ostatak ovog bespotrebno razvučenog filma se svodi na traljavo recikliranje izlizanih horor scena koje ste već gledali nebrojeno puta, samo u daleko boljim, pametnijim i sposobnijim filmovima. Ceo film bazdi na navodno pametan pokušaj brze zarade, ali koliko vidim, film je prošao ispod radara i iskreno se nadam da će tamo i da ostane.

Iskreno, voleo bih da imam makar nešto lepo da kažem o ovom filmu, ali nekoliko dana nakon gledanja on mi u glavi već deluje kao neki odvratno dugačak bunovni košmar od 133 minuta. Već sam ga dobrim delom zaboravio, što je možda i najpoštenije što mogu da kažem o njemu, a iskreno mi je žao svakoga ko je platio kartu da bi prošao kroz ovu grotesku. Dobro, da ne budem baš sasvim bezobrazan: šminka jeste bila dobra. Mada je kod filma ovakve vrste to otprilike minimum ispod kog ne bi smelo ni da se ide.

Ako vas već taj nesnosni naslov nije na vreme odgurnuo od filma, evo da probam ja: preskočite ga. „Lee Cronin’s The Mummy“ deluje kao savršen primer onoga što Holivud uporno misli da publika i dalje može da svari ako se sve upakuje u poznato ime i marketinški šuškavu ambalažu. Što manje ljudi bude odlazilo na ovakve filmove, to su veće šanse da ćemo dobijati manje studijskog otpada, pogotovo kada se sve dodatno kači na leđa lika čija se popularnost očigledno i dalje nemilosrdno muze. Ostaje samo nada da će najavljeni nastavak sa Brendanom Frejzerom uspeti da spere ljagu ovog izdanja, mada, iskreno, za tako nešto verovatno nije potrebno uložiti naročit trud.

VIDEO: LOTR u IMAX-u | VLOG