Tramp tvrdi da je vlast u Iranu podeljena, a stvarnost je potpuno drugačija

Tramp je ovu ocenu izneo kao obrazloženje za produženje primirja sa Iranom, tvrdeći da iranskom rukovodstvu treba dodatno vreme da formuliše „ujedinjeni predlog“. Odluku je, kako je naveo, doneo i na zahtev pakistanskog vojnog i političkog vrha, koji posreduje u pregovorima. Međutim, takva interpretacija situacije naišla je na značajan skepticizam među analitičarima, koji upozoravaju da je slika o unutrašnjem rasulu u Iranu pojednostavljena i politički motivisana.

Istovremeno, dodatnu konfuziju izazivaju kontradiktorne poruke iz Vašingtona. Sam Tramp je prethodnih nedelja više puta govorio o „novim“, „razumnim“ i „racionalnim“ liderima u Teheranu, pa čak i sugerisao da je došlo do svojevrsne promene režima. „Sada imamo nove lidere i smatramo ih prilično razumnim“, izjavio je sredinom aprila, izražavajući uverenje da je dogovor na dohvat ruke. Takve oscilacije u retorici, prema ocenama pojedinih američkih zvaničnika, dodatno komplikuju pregovore, naročito imajući u vidu duboko ukorenjeno nepoverenje Irana prema Sjedinjenim Državama.

Sistem pod pritiskom, ali ne i u raspadu

Iako je iranski politički sistem pretrpeo ozbiljne udarce nakon što su Sjedinjene Države i Izrael eliminisali deo najvišeg vojnog i političkog rukovodstva, uključujući i dugogodišnjeg vrhovnog vođu ajatolaha Alija Hamneija, brojni eksperti smatraju da vlast u Teheranu nije u stanju raspada, već u fazi prilagođavanja.

„To je ozbiljno pogrešno tumačenje iranskog rukovodstva. Ono je pokazalo značajan nivo kohezije, kako u vođenju rata, tako i u pregovorima“, ocenjuje profesor Mehrat Kamrava sa Univerziteta Džordžtaun u Kataru.

Nakon smrti Hamneija, formalno vođstvo preuzeo je njegov sin Modžtaba, ali njegova retka pojavljivanja u javnosti i spekulacije o zdravstvenom stanju dodatno podgrevaju neizvesnost. Zbog toga je realna moć, barem privremeno, raspodeljena među užim krugom političkih i vojnih aktera, koji deluju u znatno fleksibilnijem, ali i manje transparentnom sistemu.

Prema ocenama analitičara, upravo ta promena, prelazak sa jednog dominantnog autoriteta na kolektivno odlučivanje, čini sistem složenijim, ali ne nužno i slabijim.

Rat kao faktor konsolidacije

Paradoksalno, ratne okolnosti doprinele su većem stepenu unutrašnje koordinacije. Dok su ranije različiti centri moći u Iranu često ulazili u otvorene ili prikrivene sukobe, sada je, pod pritiskom spoljne pretnje, došlo do privremenog zbližavanja političkih frakcija.

Manji krug zvaničnika, koji obuhvata predstavnike različitih političkih struja, od pragmatičnih diplomata do tvrdolinijaša iz bezbednosnog aparata, sada donosi ključne odluke o ratu i pregovorima. Uprkos razlikama, oni nastoje da u javnosti ostave utisak jedinstva, svesni da bi svaki znak razdora mogao oslabiti pregovaračku poziciju zemlje.

Simbol takvog pristupa postao je predsednik parlamenta Mohamed Bager Galibaf, bivši komandant Revolucionarne garde, koji je predvodio iransku delegaciju u prvoj rundi pregovora. Njegov tim, sastavljen od predstavnika različitih političkih opcija, očigledno je imao zadatak da demonstrira široki konsenzus unutar režima.

Unutrašnji pritisci

Ipak, jedinstvo koje vlast pokušava da prikaže ne znači odsustvo tenzija. Naprotiv, unutrašnji pritisci su snažni.

Na ulicama iranskih gradova svakodnevno se organizuju skupovi podrške režimu, uz oštre poruke protiv bilo kakvog sporazuma sa Vašingtonom koji bi mogao biti protumačen kao kapitulacija. Svaki nagoveštaj kompromisa izaziva burne reakcije. Tako je, na primer, ministar spoljnih poslova bio izložen žestokim kritikama nakon izjave o slobodnoj plovidbi kroz Ormuski moreuz, što je protumačeno kao previše popustljiv stav.

U takvom ambijentu, iranski lideri nalaze se između spoljnog pritiska da postignu dogovor i unutrašnje potrebe da očuvaju politički legitimitet.

Pregovori u zastoju i uslovi Teherana

Pregovori između Irana i Sjedinjenih Država trenutno su u zastoju. Teheran insistira da se najpre ukine pomorska blokada i obustave, kako tvrdi, neprijateljske aktivnosti, optužujući Vašington za kršenje primirja i nedostatak ozbiljnosti u diplomatskom procesu.

Iranski zvaničnici poručuju da će se za pregovarački sto vratiti tek kada budu ispunjeni „logični i neophodni uslovi“ za zaštitu nacionalnih interesa. Istovremeno, naglašavaju da vojni pritisci neće naterati zemlju na ustupke.

Sa druge strane, američka administracija šalje mešovite signale, od optimističnih najava brzog dogovora do tvrdnji o dubokoj krizi unutar iranskog sistema.

Između stabilnosti i neizvesnosti

U takvim okolnostima, iranski režim istovremeno deluje i stabilno i ranjivo. Stabilno, jer uspeva da očuva institucionalni kontinuitet i projektuje jedinstvo pred spoljnim svetom. Ranjivo, jer se suočava sa neizvesnim liderstvom, snažnim unutrašnjim pritiscima i kompleksnim međunarodnim okruženjem.

Ključno pitanje ostaje da li će ova privremena kohezija prerasti u dugoročnu stabilnost ili je reč o krhkom balansu koji može biti narušen novim političkim ili vojnim potresima.

Za sada, uprkos tvrdnjama o „ozbiljnoj podeljenosti“, čini se da iranski sistem funkcioniše, ali po pravilima koja su u velikoj meri oblikovana ratom i krizom, a ne uobičajenim političkim procesima.