Kako je SPC pretvorena u produženu ruku SNS: Skupljanje "sigurnih glasova", Porfirijeva seča neposlušnih, učestvovanje u političkim spotovima

Priča iz Francuske važna je upravo zato što razotkriva mehanizam, jer u centru pažnje nije samo kupovina kuće u Aržanteju vredne oko 500.000 evra, za koju se u srpskoj zajednici navodi da je finansirana sumnjivim novcem iz Srbije, već i ono što je politički daleko osetljivije, a to je tvrdnja da su crkvene strukture korišćene za prikupljanje "sigurnih glasova" među ljudima iz dijaspore.

Jakovljević je govorio o pritiscima, mešanju u rad Saveza, favorizovanju pojedinih udruženja, a potom se  pojavio i akt episkopa zapadnoevropskog Justina od 28. januara 2026. godine, u kojem se sveštenstvu u Francuskoj nalaže da "do daljeg prekine svaku saradnju" sa Savezom Srba Francuske, uz upozorenje da će svako drugačije postupanje biti sankcionisano u skladu sa pravilima SPC.

"U crkvi ovde apsolutno ne smete reći ništa protiv Aleksandra Vučića, kao nekada protiv Tita", rekao je Jakovljević, praktično sumirajući atmosferu o kojoj govori.

Nije izuzetak, već pravilo

Ko hoće da poveruje da je reč o izuzetku, morao bi prethodno da zaboravi sve ono što se dešavalo u Srbiji poslednjih godina. A teško je zaboraviti da se krajem marta, u finišu kampanje za lokalne izbore u Knjaževcu, u spotu Srpske napredne stranke pojavio protojerej Siniša Đorđević, nekadašnji starešina Crkve Svetog velikomučenika Georgija, koji u tom trenutku nije bio ni slučajni prolaznik, ni privatni simpatizer, već deo kampanje u kojoj je mantija trebalo da posluži kao produžetak političke poruke.

Upravo taj slučaj dobija dodatnu težinu kada se pogleda reakcija nadležnih crkvenih organa, koja je stigla tek nakon što su izbori završeni, što je otvorilo prostor za pitanje da li je tajming bio pažljivo odabran kako se ne bi remetio tok same kampanje ili da se neko ne bi zamerio vlastima.

U saopštenju Eparhije timočke, objavljenom 2. aprila, navodi se da Đorđević već godinama ne obavlja svešteničku službu, da je još 2019. razrešen dužnosti starešine, a potom i da mu je 2021. izrečena doživotna zabrana sveštenodejstva zbog postupanja suprotnog crkvenom poretku, uključujući i prihvatanje svetovnih funkcija. Istovremeno, iz eparhije naglašavaju da svako političko angažovanje sveštenog lica narušava njegovu pastirsku ulogu i da se takvi istupi ne mogu dovoditi u vezu sa stavovima Crkve u celini.

Ipak, činjenica da je ovakvo saopštenje usledilo tek pošto su izbori završeni, i nakon što je spot već odradio svoj posao, dodatno pojačava utisak da se u ovakvim situacijama reaguje tek kada više nema neposrednog političkog rizika, što čitavom slučaju iz Knjaževca daje dodatnu težinu i uklapa ga u širi obrazac odnosa između SPC i SNS.

U prevodu, ono što je u Parizu opisano kao navodno skupljanje "sigurnih glasova", u Knjaževcu je već viđeno kao javna i otvorena upotreba crkvenog autoriteta u političke svrhe.

Seča neposlušnih

I tu prestaje svaka ozbiljna priča o tome da SPC stoji po strani, jer problem više nije u tome da li se poneki vladika ili sveštenik privatno opredeljuje, već u tome što se, malo po malo, formirao obrazac u kojem jedni episkopi služe kao dekor vlasti, drugi kao politički megafon, a treći, oni koji pokažu makar trunku samostalnosti, postaju problem koji bi trebalo hitno rešiti.

To se najjasnije videlo na primeru mitropolita žičkog Justina, koji je formalno suspendovan zbog načina upravljanja eparhijom, ali je odluka Sinoda usledila neposredno nakon što je javno osudio nasilje nad demonstrantima i otvorio vrata hramova studentima.

Njegov slučaj poslužio je kao poruka svima koji se drznu da izađu iz zadate linije i jasan signal da granica između crkvene discipline i političke lojalnosti više nije onakva kakvom se predstavlja.

Zato sintagma "Porfirijeva seča neposlušnih" ne deluje kao novinarsko preterivanje, već kao prilično precizan opis procesa koji se odvija pred očima javnosti, i čiji je obrazac gotovo uvek isti: najpre se ponavlja kako se "SPC ne bavi politikom", zatim se episkopi i sveštenici pojavljuju kao deo dekora, neki će reći i folklora, u političkim kampanjama, potom slede sankcije za one koji se protiv toga pobune, a na kraju se ista rečenica ponovi kao da se ništa nije dogodilo.

Istovremeno, Putinu se objašnjava da je u Srbiji na delu "obojena revolucija", koristeći isti rečnik koji se svakodnevno čuje na režimskim televizijama.

Problem poverenja

Najveći problem za samu crkvu možda nije ni to što će ovakvi tekstovi izazivati političke reakcije, već to što se time urušava poverenje vernika koji su godinama slušali da crkva stoji iznad dnevne politike i društvenih podela.

Jer slika koja je danas pred očima prilično je jasna: Patrijarh i deo episkopa koristi politički rečnik vlasti, sveštenici se pojavljuju kao deo stranačkog dekora, a oni koji se sa tim ne slažu postaju legitimne mete.

Svojevremeno je urednik i novinar Stojan Drčelić, opisujući odnose unutar SPC, dao poređenje koje i danas zvuči precizno, uz malu izmenu imena:

"Ja mogu da zamislim kako patrijarh, kad su nasamo i bez kamera, ljubi Vučiću ruku, jer od Karađorđa, naovamo, nije se metanisalo većem kabadahiji od Vučića. Ne mogu da zamislim da German ljubi Titovu, niti Pavle Miloševićevu, ali Porfirijeve Vučićevu, to mogu. A ruka koja daje, uvek je iznad ruke koja prima".

I zato pitanje više nije da li se SPC bavi politikom.

Pitanje je da li neko još veruje da se ne bavi.