0
Slaviša Jokanović, bivši trener Partizana, Votforda i Fulama, veruje da bi nekadašnji tim Jugoslavije osvojio Evropsko prvenstvo 1992. u Švedskoj da nije bilo sankcija kojima je naš tim onemogućen da igra na završnom turniru.
Tačno 31. maja 1992. godine stigla je odluka UEFA da se reprezentaciji naše zemlje ne dozvoli da se pojavi na finalnom turniru u Švedskoj, svega desetak dana pred početak takmičenja.
Jokanović se u velikom intervjuu za „Gardijan“ osvrnuo na te, kako je rekao, „tužne dane“ za naš fudbal.
„Sadašnje generacije igrača neće imati priliku da igraju na Evro 2020 ovog leta, ali će dobiti priliku sledeće godine. Nama je Evro 1992. oduzet nepovratno“, kaže Jokanović.
Dana 11. juna 1992. Danska, koja je zamenila jugoslovenski tim na turniru, igrala je sa Engleskom u Malmeu. To je bio dan kada su Jokanović i drugovi trebalo da se suprotstave Gordom Albionu.
PROČITAJTE JOŠ:
Dve nedelje kasnije, Danci su finalu igrali sa Nemačkom i pobedili. Bila je to senzacija, tim koji nije ni trebalo da bude na turniru, osvojio je takmičenje.
„Imali smo mnogo bolji tim od tog danskog“, nedvosmislen je Jokanović.
Bile su to godine raspada jedne države, 1990. jugoslovenski tim je bio peti na Mundijalu u Italiji. Očekivalo se da će na prvenstvu kontinenta 1992. Stojković, Jokanović, Mijatović i ostali zlatni momci uspeti da stignu do završnice, ali isprečila se politika.
„Već te 1992. godine je bilo dosta igrača koji nisu bili sa nama. Ni Darko Pančev nije bio tu, a postigao je deset golova u kvalifikacijama. Mogli smo da postignemo nešto veliko sa igračima koji su još igrali, ali samo mesec dana ranije bilo smo još jači. Bila su to ružna vremena. Timovi nisu hteli da igraju pripremne utakmice sa nama. Igrali smo protiv Fjorentine, onda smo otputovali u Švedsku. Već tad je bilo glasina. Bili smo prvi koji su stigli tamo, da pokušamo da ih prevarimo, ali nije vredelo. Zabranili su nam da se takmičimo. Razočaranje je bilo ogromno. Očajnički smo želeli da pokažemo koliko možemo, ali smo udaljeni iz političkih razloga, osećali smo se užasno. Morali smo da čekamo još dva do tri dana da nam organizuju let za Beograd. Onda smo imali problem jer avion nije mogao da poleti. Čekali smo deset sati na aerodromu pre nego što su nam dozvolili da odemo“, priseća se tih dana nekadašnji vezista Partizana i Vojvodine.
Narednu priliku, naš nacionalni tim imao je tek 1998. u Francuskoj, na Svetskom prvenstvu.
„Bilo je to traumatično za sve jer je prvi naredni turnir stigao kada su mnogi od nas već bili u tridesetim. Bilo je to na Mundijalu u Francuskoj. Isto je bilo i za Peđu Mijatovića, Sinišu Mihajlovića, Vladimira Jugovića… Bili smo mladi sportisti i izgubili smo priliku da nešto uradimo tih godina. Ipak, naši problemi su bili sportski, mnogo toga lošeg se dešavalo nekim drugima“.
Seća se kako niko nije imao apetita da gleda te mečeve sa Evro 1992. u Švedskoj.
„Mi smo sa Dancima igrali u kvalifikacijama, pobedili smo u Kopenhagenu, a izgubili u Beogradu. Prošlo je nekoliko meseci, mnogo tog se izdešavalo, oni su stigli opušteni. Dobili su koliko se sećam samo jedan meč do finala. Izbrisao sam taj turnir iz sećanja, nismo mogli da igramo i to je to. Zabranili su nam i kvalifikacije za Mundijal 1994. i Evro 1996. Ljudi su govorili da smo imali dobre šanse, ali nam nisu dali priliku da to pokažemo na terenu“, dodaje Slaviša.
Jokanović je pogledao i na svoj učinak u dresu nacionalnog tima.
„Igrao sam 64 utakmice, šest sa starom Jugoslavijom, ostalom po njenom raspadu. Bilo je sve drugačije“.
Njegova fudbalska priča nastavila se na Iberijskom poluostrvu, u ekipama Ovijeda, Tenerifa i Deportiva iz La Korunje, pre nego što je prešao u Čelsi i završio karijeru u Mursiji. Stekao je mnogo prijatelja i igrao sa sjajnim igračima.
„Mario Stanić mi je pomogao u Čelsiju. Robert Prosinečki je bio najtalentovaniji, ali i ostali su bili sjajni, Đanfranko Zola, Đalminja, Predrag Mijatović, Dragan Stojković, u Ovijedu Karlos, sviđa mi se kako je on igrao, kao i Antonio Goriaran. U Tenerifama, bio je to Felipe. Tako mnogo fudbalskih priča i u svim sa uživao“.
Jokanovićeva fudbalska avantuara je takva da bi mogao od svega da se napravi dobar film. U Čelsi je stigao kada je već bio u igrački ozbiljnim godinama, sa Deportivom je osvojio titulu, kao trener Partizana je osvojio uzastopne duple krune, a osvojio je i titulu u Tajlandu.
„Pomišljao sam, ko igra fudbal u Tajlandu? Jesi li lud? Ali Robi Fauler je bio tamo i mislio sam, ‘ako on može, što ne bih i ja? Kada sam radio u Votfordu, nasledio sam tim koji je bio napravljen da napreduje. U Fulamu je bilo teže, tamo nije bilo nekih posebnih očekivanja. Ponosan sam na oba perioda. Imam dosta nezavršenog posla u životu i ne znam gde će se šta ispuniti“, priznaje srpski stručnjak.
Potom je pričao o sebi i svom karakteru, ali i potencijalnim izazovima.
„Nisam avanturista. Živeo bih na mirnim mestima u prirodi u mojoj zemlji, ali posle Partizana, tamo nema mnogo posla za mene. Ili u Španiji, ali tamo priliku nisam dobio. Da li bih opet radio u Engleskoj? Da. Grad koji sam izabrao za život je Madrid, ali ako tamo ne mogu da budem produktivan, nema smisla stati. Neće sedeti kod kuće i plakati, čekati na poziv. Pokušavam da napredujem, radim na tome. Još 20 godina rada. Ne radi se o tome, zaradi novac i idi na pecanje. Volim da radim. Bonus je što volim svoj posao“, iskren je Jokanović.
PROČITAJTE JOŠ:
Nastavio je sa pričom o tome kako gleda na svoje mesto pod trenerskim suncem.
„Ne znam kako se vozi autobus, vodi restoran ili samoposluga, kako da budem novinar ili mi se sve to i ne sviđa. Ovo mogu da radim i imam entuzijazam prema tome. Zašto komplikovati život? Ne žalim za ‘avanturama’ i ne razmišljam o sledećem koraku. Kad dođe vreme pokušaću da uradim dobar posao. Da budem depresivan u međuvremenu? Nisam takav. Nemam nameru da stanem. Uživam više u životu kad pobeđujem. Gde? To ne znam“.
Na kraju je stigao i da se pomalo našali.
„Pola u šali polu u zbilji, uvek kažem da sve ispod Reala je opcija – recimo Barselona, Bajern, Mančester siti, Čelsi i Madrid, tako da se niko ne uvredi, to je mnogo klubova. Madrid je mesto odakle krećeš ka gore, gde ćeš završiti, videće se. Svi smo mi negde ispod Madrida. A onog što je ispod je mnogo. Kreneš odavde na dole, sve do Novog Zelanda i posle toga ostaje samo more, ništa više“, zaključio je Jokanović.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
