Hrvat koji je bio Maradonin idol: Najbolji fudbaler koji to nije želeo da bude, odbio reprezentaciju zbog ribolova

Gaučosi su propustili prethodnu smotru u Meksiku pa je takmičenje u Zapadnoj Nemačkoj trebalo da bude veliki povratak selekcije koja je u Engleskoj 1966. godine zauzela peto mesto.

Korak ka povratku vere u nacionalnu selekciju je trebalo da bude utakmica ekipe selektora Vladislaa Kapa protiv reprezentacije Rozarija, najvećeg grada u pokrajini Santa Fe, rodnom mestu Ernesta Gevare de la Serne – Čea.

Lokalni klubovi Sentral i Njuels old bojs gaje žestoko rivalstvo koje će trajati dok je fudbala u njihovom gradu, ali je tog dana sve bilo podređeno nameri da se odbrani čast Rosarija, kroz reprezentaciju sačinjenu od fudbalera oba tima.

Na poluvremenu – 3:0 za domaći tim. Nacionalna selekcija – ponižena. Selektor – besan. I sa jednim uslovom za nastavak meča – na terenu više ne sme da bude jedan igrač Rozarija.

Igrač zapuštenog izgleda, tananog stasa i magije u nogama. Igrač koji je u jednom napadu dva puta proturio loptu kroz noge Fransisku Sau, defanzivcu koji i dalje drži rekord sa najviše osvojenih trofeja u takmičenju Kopa Libertadores.

Argentina je toga dana upoznala Tomasa Felipea Karloviča, 25-godišnjeg veznog fudbalera Sentral Kordobe, ekipe koja je tek sledeće sezone prvi put zaigrala u elitnom rangu takmičenja.

Mit o „El Trinčeu“ – „Viljušci“, stigao je na veliku scenu, mit koji se godinama pronosio na niželigaškim terenima i ulicama Rosarija.

„Jednom sam mu provukao loptu kroz noge. Dok se okrenuo ponovo sam to uradio. Tako sam igrao, ali je tog dana publika na stadionu poludela zbog toga“.

Karlovič je zamenjen, više od 30.000 navijača je besno posmatralo ostatak meča, a čelnici Fudbaskog saveza Argentine su imali samo jednu misao na umu, podstaknuti očajnim izdanjem svoje seniorske reprezentacije koja je uskoro trebalo da krene put Evrope.

„Gde? U Nemačku? Ne idem ja nigde iz Rosarija. Hvala, doviđenja. Ništa od toga, ovih dana idem sa prijateljima na pecanje“, odgovorio je Karlovič na poziv da postane član reprezentacije Argentine.

Najmlađi od sedmorice sinova hrvatskih iseljenika Marija i Elvire je odrastao u Belgranu, kvartu na zapadnom delu lučkog grada u kom su bolji život tražile iseljeničke porodice, te siromašni lokalci koji su se uglavnom bavili poljoprivredom.

Rosario je Karloviču bio i život i smrt. Sve svoje najdraže životne momente je iskusio tu, ali i fatalni trenutak u kome ga klinac udara u glavu i krade bicikl kojim je neumorno špartao kroz krajeve grada, pecaroška mesta i lokalne kafane.

„Nikada nisam želeo da odem iz svog grada, roditeljske kuće, mojih kafana i prijatelja. I od Vaska Artole koji me je naučio kako se šutira lopta kad sam bio mali“.

Grad je znao ko je „El Trinče“… Reč o njemu se čula još iz dana kada je kao bosonogi klinac terao krpenjaču po džombastim ulicama Belgrana.

Lutajući naseljima okolo grada u potrazi za talentovanim klincima treneri Rosario Centrala su videli dugogosog, neurednog 15-godišnjaka kome se lopta lepila za nogu. Za levu nogu. Pravi fudbal i pravi teren su bili mačiji kašalj za dečaka koji je zanat ispekao u prašini predgrađa.

Pozvan je na trening, ali su svi ubrzo shvatili da je on jednostavno neukrotiv. Nije želeo da odlazi od kuće, čak ni na utakmicu u Buenos Ajres. Cela ekipa je bila u autobusu, on se pojavio, sedeo desetak minuta u vozilu bez ikakvog kontakta sa trenerom ili saigračima, ustao, izašao napolje i vratio se u Belgrano.

„Nije mi se sviđalo sve to, morao sam da odem“.

Svedoci kažu da nije želeo da se prilagodi spartanskim treninzima. Niti da se bavi jačanjem svoje fizičke snage. Želeo je samo jedno – da igra fudbal.

Za to vreme u njegovom kvartu održavan je turnir u fudbalu. Lokalna ekipa Rio Negro je bila oduševljena idejom da se u njenom sastavu pojavi „El Trinče“, ikona kraja i dečak zbog koga se komšiluk okupljao oko zemljanog terena.

Nekoliko meseci kasnije okolina ga je naterala da proba ponovo i da pokuša da pronađe nešto što mu se dopada u Independijenteu, klubu smeštenom u gradu Mendozi, 767 kilometara udaljenom od Rosarija.

U arhivskim spisima se pominje da je jednom prilikom toj ekipi gostovao milanski Inter, tokom turneje po Južnoj Americi, te da je ubedljivo poražen rezultatom 3:1, sa „El Trinčeom“ u glavnoj ulozi.

Ali…

„Trebalo je da igramo protiv San Martina. Tomas je jako želeo da ode kući. Bila je nedelja, praznik posvećen majkama. Tomas je namerno dobio crveni karton u drugom poluvremenu, samo se umio i otrčao na autobus. Poslednji autobus za Rosario“, govorio je njegov saigrač Ugo Memoli.

Opet kod kuće, opet pauza… Cigareta u društvu prijatelja, alkoholno piće u lokalnoj birtiji, omiljeno mesto na obali Parane… Sve što mu je trebalo u životu.

Ipak, dečačku strast za fudbalom nije mogao da ostavi sa strane, što su lokalci željni bravura jednog od njih jedva dočekali.

Karlovič je 1973. godine postao član Sentral Kordobe, na čije utakmice je, samo da bi video to čudo o kome priča ceo grad, dolazio i sada legendarni trener, a tada fudbaler Njuelsa Marselo Bijelsa. Bežao je sa treninga svoje ekipe kako bi mogao da očima pamti fazone koje je „El Trinče“ nesebično delio publici.

„Dobijao sam poseban bonus kada protnem loptu kroz noge protivniku, a dupli bonus kada to uradim dvaput. Navijači su tražili od mene da to radim. Ponekad sam tokom utakmice sedeo na lopti, ali samo da bih napravio pauzu, ne da bih ponižavao protivničku ekipu. Igrao sam prosto, takav je i ceo moj život“.

Plasman Sentrala u elitno takmičenje mu je doneo i mesto u reprezentaciji Rosarija, u već opisanom duelu sa nacionalnim timom Argentine, a uz poziv na put u Zapadnu Nemačku adresu njegove kuće u Belgranu su tražili i emisari raznoraznih inostranih klubova.

Odgovor svakome od njih je bio – ne! Čak i predstavnicima američkog Kosmosa koji je tog momenta u sastavu imao Pelea i Franca Bekenbauera.

„Da idem u Njujork? Vi niste normalni… Mogao sam bilo gde da odem, ali je igranje za Sentral Kordobu bilo za mene kao da igram za Real Madrid. Nisam uspeo? Šta znači uspeh? Ja sam samo hteo da igram fudbal. I nisam želeo da napustim svoj komšiluk. Želim da imam mir i to nema veze ni sa kim drugim“.

Iz Sentrala se vratio u Rosario na jednu godinu, toliko je proveo i u Kolonu iz Santa Fea, da bi se još jednom preselio u pokrajinu Mendosa, na poziv Deportiva iz Maipua.

Konačno, tri poslednje sezone svoje karijere koju nije želeo da naziva profesionalnom odigrao je u Sentralu…

Tokom karijere su ga nazivali i „ciganinom“ i „kraljem“, o njemu je snimljen dokumentarni film čiji autor Horhe Eines je rekao da je „El Trinčeu“ veoma teško prići, da nije zaposlen, te da živi od pomoći Sentrala koji deo prihoda od ulaznica uplaćuje na račun njegove ćerke.

Argentinski novinari su ga nazivali fudbalskim anarhistom, navodili da mu je profesionalni fudbal bio dosadan… Da mu je bilo zanimljivije da sa prijateljima radi na građevini…

Novac ga nije zanimao. Nisu ni slava ni karijera. Arhive o tome su veoma skromne, postoji tek poneki snimak, ali su reči velikana koji ga pamte dovoljne da bi današnji ljubitelji fudbala shvatili o kome se radi.

„Najbolji igrač svih vremena je već igrao u Rosariju, a ime mu je Tomas Karlovič“, rekao je Dijego Armando Maradona pri potpisivanju ugovora sa Njuelsom 1993. godine.

Legendarni Argentinac Horhe Valdano je govorio da je „El Trinče“ bio simbol romantičnog fudbala koji više ne postoji, dok ga bivši selektor Hose Pekerman naziva najvećim fudbalerom ikada.

Aktuelnu kalenadarsku godinu je dočekao na isti način kao i svaku prethodnu. U svom kraju, neurednog izgleda, zatvorenog stava prema neznancima, na svojoj bicikli…

Bicikli koja je zapala za oko nekome ko nije znao šta radi. Ko nije znao čiju glavu udara pesnicom i da će taj udarac izazvati moždani udar koji će u 74. godini okončati život jednog ljudskog bića.

Rosario – život i smrt. Sve mu je dao, sve mu je i oduzeo, ali mu je ponosni sin tog grada ostao veran. Do poslednjeg dana.

„Nadam se da će pravda biti zadovoljena. Počivaj u miru, učitelju moj…“, napisao je u oproštajnoj poruci Dijego Maradona.

BONUS VIDEO Maradona - fudbalski čarobnjak iz Buenos Ajresa