Piše Predrag Đukanović: Prof. dr Veliki brat

Otkako je došla na poziciju ministarke zdravlja, prof. dr Danica Grujičić briljira idejama, kojima bi da reformiše zdravstvo, da je naprosto šteta što na toj funkciji nije odvajkada. Njenim dolaskom oterali smo smrt, a možda bismo i sprečili da uopšte pomisli da dođe, samo da smo znali sve što ministarka znade.

A ona znade da je bezobrazluk raditi privatno i u državnoj službi, pa se dosetila kako da pomogne kolegama. Ne, ma kakvi. Niste valjda pomislili da je došla na ideju da im poveća plate? Svašta s vama. Ne, ona ih je najpre sve javno nagrdila za taj bezobrazluk, izjaviviši da oni to ne bi trebalo da rade. Kad upitaše kolege – a zar vi prof. dr gospođa ministarko ne radiste isto to, odgovor falio. Ali je rešenje kasnije došlo.

Lako je, cenjena i uvažena doktorka, zaboravila svoju prošlost, baš kako su to učinili i oni čiji je saradnik i saučesnik postala. A nažalost, u toj njenoj prošlosti ona je poznata i priznata kao neko ko je spašavao živote, ko je važio za ozbiljnog stručnjaka u svom domenu i ženu kojoj mnogi duguju život. Svega toga, poštenog i časnog, čestitog i hvale vrednog, odrekla se ušavši u kolo s ovom vlašću. I nije joj trebao dinar da uđe, bilo je samo potrebno da joj oproste što je među retkima koja se nečim bavila pre politike. Nije prva kojoj su oni oprostili prošlost, setićemo se i ministra zdravlja pre nje.

Ministar zdravlja pre nje, imao je potpuno drugačiji privatni posao. Ne može reći da je on bio zadužen striktno za održavanje ljudi u životu, a mnogi bi ovde pridodali „naprotiv“, ali su to zli jezici kojima ne treba verovati. Dakle, sada smo dobili bolji izbor i otišli korak napred? – pita se vaskolika raja.

Apsolutno, sad će Dana probleme da reši i već je predložila soluciju – uvešćemo kamere u bolnice. Šta će nam kamere? Nećemo valjda pokrenuti još jedan rijaliti? Mislim, super je ideja, ali čemu kamere? Prošlo je ovo kroz glavu zbunjenom i uvek napaćenom narodu, ali ni blizu.

Ministarka hoće da vidi, kada to kolege odlaze s posla. Kada napuštaju radno mesto i da li ispunjavaju broj radnih časova u smeni. Neko bi rekao – šteta što to nije urađeno za vreme pamdemije, kada su lekari radili po 24 časa, pa da im se nadomesti što su ginuli na braniku otadžbine. Džaba.

Ovako slede otkazi, manje lekara, a i na red dolazi predlog ministarke da se oni koji ispunjavaju uslove za penziju tamo i pošalju.

U Srbiji, na 100.000 stanovnika dolazi 295 doktora, što je ispod evropskog proseka. Najviše ih ima u Grčkoj – 619. Dakle, ako ministarka sprovede planove, za koje tvrdi da ne podrazumevaju otpuštanja, kako godine budu prolazile lečićemo se sami. Šta nam fali? Mi i jesmo za lečenje.

A ministarka? Ona je najbolje rešila problem državne i privatne prakse na sopstvenom primeru. Od odbora za administrativo-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja tražila je saglasnost da, pored ministarske funkcije obavlja još dve na državnim jaslama – posao pomoćnika direktora Klinike za neurohirurgiju i posao prodekana za finansije Medicinskog fakulteta. Tri funkcije iz našeg budžeta, ali nema privatne prakse. Problem rešen.

I kada čovek pročita ovo poslednje, uzevši u obzir situaciju iznad, ni ne čudi što svuda uvode kamere – mi jesmo za posmatranje.

BONUS VIDEO: Danica Grujičić: Politički apetit pod belim mantilom