Sećanje na Kajmakčalan i ledi Ketrin Harli: Rame uz rame sa srpskim vojnicima bile su i Britanke iz Škotskih bolnica za stranu službu

Ove žene ostavile su za sobom udobnost, privilegije i sigurnost kako bi pratile vojsku koja se borila za opstanak. Posle epskog povlačenja i reorganizacije na Krfu, srpska vojska je upućena na Solunski front da se pridruži britanskim i francuskim snagama.

Britanska vojska obezbedila je srpskoj armiji potpuno opremljenu i osobljem popunjenu bolnicu od 7000 kreveta u Solunu.

Dok je britanska vojska obezbeđivala ogromnu bolničku infrastrukturu, britanske žene su se dobrovoljno prijavljivale kao lekarke, bolničarke, vozačice ambulantnih kola i spasioci, kako bi radile u poljskoj bolnici srpske vojske — deleći opasnost sa srpskim vojnicima i, u nekim slučajevima, dajući svoj život. Njihova priča ostaje jedno od najneobičnijih i najzaboravljenijih poglavlja zajedničke istorije Britanije i Srbije.

„Engleska nam je poslala svoje kćeri.“

Srpska pešadija satima se penjala uz planinu. Ispred njih uzdizao se Kajmakčalan — kamena tvrđava natopljena krvlju, više od 2.500 metara iznad granice između Grčke i okupirane Srbije.

U septembru 1916. srpska vojska se borila za povratak kući posle katastrofe Velike seobe, kada je bila proterana iz otadžbine i primorana da pređe albanske i crnogorske planine. Sada obnovljena i ojačana na Solunskom frontu, vraćala se na bojno polje.

Svaki korak bio je plaćen krvlju. Planina je bila izranjavana artiljerijom. Vazduh je bio pun prašine, dima i jauka ranjenika koji su se nosili nazad sa položaja.

Kako su prvi srpski napadi uspeli pa zatim zastali, usledili su novi pokušaji da se Bugari isteraju iz svojih utvrđenih položaja. Duž čitave linije fronta ležali su ranjeni i umirući — njihovi krici odjekivali su kilometrima. A onda je do vojnika Prve armije, koji su se spremali za novi juriš, stiglo nešto neočekivano — glasovi.

Ne glasovi vojnika — već glasovi žena. Engleski glasovi.

Kada su naredni talasi Drinske divizije krenuli napred, pred njima se ukazao prizor koji niko nije mogao zamisliti. Na improvizovanom previjalištu na padinama planine, britanske bolničarke su radile nad ranjenim srpskim vojnicima. Nosila su se neprestano kretala. Mule su iz svih pravaca prenosili ranjenike.

Medicinski materijal prenosio se iz ruke u ruku. U blizini je stajala prašnjava Ford Model T ambulanta, spremna za opasan silazak ka glavnoj poljskoj bolnici Škotskih bolnica u Ostrovu.

Iza nje je hodala žena koja je tiho, ali odlučno davala uputstva, sa torbicom u ruci i licem zaštićenim od sunca šeširom sa dugom trakom — ledi Ketrin Harli.

Život privilegija zamenjen služenjem

Ledi Ketrin Harli rođena je u aristokratskom svetu Britanije, uživajući udobnost, uticaj i sigurnost edvardijanskog visokog društva. Bila je ćerka vojvode od Aberkorna i sestra feldmaršala ser Džona Frenča, nekadašnjeg komandanta Britanskog ekspedicionog korpusa na Zapadnom frontu 1914.

Mogla je ostati daleko od užasa Prvog svetskog rata. Umesto toga, izabrala je drugačiji put. Kada je rat počeo, pridružila se Škotskim bolnicama za stranu službu — izuzetnoj organizaciji nastaloj nakon što su britanske žene lekarke odbijene iz zvaničnih vojnih medicinskih službi.

Pod vođstvom dr Elsie Inglis, Škotske bolnice su izazvale duboko ukorenjeno britansko uverenje da je rat isključivo muška stvar. Za ledi Harli, prvo Francuska pa onda Srbija su postale njen veliki ratni zavet.

Postala je komesarka srpskih jedinica Škotskih bolnica i brzo stekla poštovanje srpske vojske u prvim bitkama na Solunskom frontu. U Solunu je postavljena za načelnicu ambulantne jedinice koja je spasila stotine srpskih života.

Gorničevo i Kajmakčalan: Britanske žene na prvoj liniji

Posle evakuacije i oporavka na Krfu, srpska vojska je obnovljena uz pomoć Britanije i Francuske. Manje od devet meseci nakon povlačenja iz Albanije, vratila se u ofanzivu. Bio je to jedan od velikih ratnih podviga — srpska vojska se uzdigla poput feniksa iz pepela.

Bitka kod Gorničeva u septembru označila je početak napredovanja ka Srbiji. Borbe su bile žestoke, a iza pešadije kretali su medicinski timovi koji su spašavali živote.

Škotske bolnice radile su u uslovima koji su testirali svaku granicu izdržljivosti.

Radile su na vrućini i prašini — često pod granatama. Lečile su ljude ranjene, iscrpljene i bolestima. Vozile su ambulante po putevima jedva pogodnim za saobraćaj, do i od poljske bolnice u Ostrovu, dok su druge radile na previjalištima tik iza fronta.

A onda je došla bitka za Kajmakčalan. Dvojni vrh postao je simbol srpske izdržljivosti. Borbe su trajale nedeljama dok su se srpski vojnici borili protiv uporne bugarske odbrane u jednom od najtežih terena čitave kampanje.

Medicinski izazov bio je ogroman. Svaki ranjenik morao je biti spušten sa visina na bilo koji mogući način. Muli su postale spas za ranjene kada je teren dozvoljavao prebacivanje sa improvizovanih nosila. Svako kašnjenje moglo je značiti smrt.

Žene Škotskih bolnica radile su što bliže frontu, svesne da ih granate mogu pogoditi svakog trenutka. Njihova hrabrost nije se merila medaljama — već životima koje su spasile.

Na kraju, odlučni napadi Prve armije slomili su bugarsku odbranu, i 30. septembra 1916. Kajmakčalan je oslobođen. Dve nedelje borbi koštale su srpsku vojsku preko 4.500 žrtava — najteži srpski gubitak na Solunskom frontu.

Poslednja misija ledi Harli

Tokom naredna dva meseca, Francuzi i Srbi polako su napredovali ka Monastiru (Bitolj), uz velike žrtve.

Osvajanje Monastira u novembru 1916. bilo je od ogromnog značaja. Ali pobeda je otkrila novu tragediju.

Rat je ostavio hiljade dece bez roditelja. Ledi Ketrin Harli videla je novo bojište — ono koje se nije vodilo topovima i puškama, već protiv gladi, straha i gubitka. Tone pomoći stigle su iz Britanije, finansirane iz Srpskog fonda ledi Paget. Dok su Škotske bolnice nastavile da podržavaju srpsku vojsku, ledi Harli se posvetila brizi o srpskim siročadima, osnivajući dom u Monastiru gde su deca mogla pronaći sigurnost i nadu.

Dana 7. marta 1917, dok je sedela u svojoj stolici u domu za decu, zgrada je pogođena bugarskom granatom. Ledi Harli je poginula štiteći decu.

Srpska vojska oplakala ju je kao jednu od svojih. Sahranjena je uz pune vojne počasti na groblju Lembet u Solunu.

Deca o kojima je brinula bila su deo pogrebne povorke.

Njen grob je jedinstven i izdvaja se među hiljadama britanskih i drugih savezničkih nadgrobnih spomenika.

Podigli su ga Srbi, a natpis glasi:

„Plemenitoj engleskoj dami i velikoj dobrotvorki srpskog naroda, gospođi Harli, velikoj gospođi. Na vašem grobu, umesto cveća, cvetaće zahvalnost Srba za vaša divna dela. Vaše ime će se znati iz generacije u generaciju.“

Malo je spomenika koji izražavaju toliku zahvalnost. Malo je života koji su je toliko zaslužili — a ipak, kao i mnogi drugi, danas je gotovo zaboravljena. Generacija Srba iz Velikog rata sigurno se prevrće u grobu zbog neznanja današnjih generacija.

Prijateljstvo stvoreno u žrtvi

Priča o ledi Harli i Škotskim bolnicama nije samo istorijska epizoda. Za neke, ona je deo živog odnosa između Britanije i Srbije. Svake godine britanska vojska podržava Vojsku Srbije u realizaciji Kursa generalštaba — studije bojišta Solunskog fronta. Srpski oficiri proučavaju kampanje, izazove komandovanja i lekcije savezničkog ratovanja stare više od jednog veka.

Tamo, britanski i srpski oficiri stoje zajedno na grobu ledi Harli i na grobovima hiljada onih koji su nekada ratovali: rame uz rame.

Lekcije sa bojišta ostaju važne — ali isto tako i lekcija saosećanja i sećanja.

Pre više od jednog veka, britanske žene pratile su srpske vojnike u planine Severne Makedonije. Delile su njihovu patnju. Spasavale njihove živote. I, poput ledi Ketrin Harli — umrle su uz njih.

Zato priča o ledi Harli i Škotskim bolnicama i danas ima značaj. Uskoro će biti oživljena u britanskosrpskoj dokumentarnoj seriji „Rame uz rame“, koja će podsetiti Srbe na priče koje je generacija Velikog rata bila odlučna da nikada ne budu zaboravljene — a koje su danas gotovo nestale iz sećanja.