Kako su tanjiri iz Novog Sada stigli do škotskih dvoraca i legendarnog klana Ros

Autor: Bojan T. Dragićević za nova.rs

Umetnost kao most zahvalnosti

Novosađanka Beba Kopitović, profesorka engleskog jezika, godinama svoj mir pronalazi u oslikavanju dekorativnih tanjira. Njen prepoznatljiv stil, šarm i originalnost postali su zaštitni znak noćnih bazara. Dva njena rada dobila su sudbinu kakvu niko nije mogao da predvidi. Postali su deo dokumentarnog filma „Rame uz rame“, koji osvetljava zaboravljene herojske epizode srpsko-britanskih odnosa.

Ekipa filma je, tragajući za stopama britanskih humanitarki, obišla Englesku i Škotsku. Kao znak duboke zahvalnosti, u ruke tamošnjih čuvara baštine predata su dva Bebina tanjira sa likovima žena čija imena u Srbiji i danas izgovaramo sa posebnim pijetetom.

Žrtva koja ne bledi: dr Elizabet Ros

Prvi tanjir, sa likom dr Elizabet Ros, našao je svoje mesto u Muzeju u Tejnu (Tain Museum). Ovaj gradić nalazi se u srcu škotskog Hajlendsa (Highlands), na severu Škotske. To je postojbina čuvenog klana Ros. Iz ovog kraja potekli su i nobelovac Ser Ronald Ros (Sir Ronald Ross), koji je otkrio da malariju prenose komarci i za to 1902. godine dobio Nobelovu nagradu za medicinu, kao i NASA astronaut Džeri Ros (Jerry L. Ross). Posetioce iz celog sveta privlače netaknuta priroda, jezera, planinski predeli i mala mesta koja su sačuvala vekovima staru arhitekturu i izgled, kao da je u njima vreme stalo. Ovaj kraj poznat je i po nekim od najčuvenijih destilerija škotskog viskija.

Upravo iz ovog dela Škotske u Srbiju je 1915. godine stigla i dr Elizabet Ros. Bila je žena hirurg. Početkom 20. veka to je bilo gotovo nezamislivo. Ženama je tek bio otvoren put ka studijama medicine, a još ređe su dobijale priliku da se usavršavaju u hirurgiji, profesiji kojom su gotovo isključivo dominirali muškarci. Bio je to podvig koji bi se danas mogao uporediti sa odlaskom žene u svemir. Umesto lagodnog života u Škotskoj, izabrala je Srbiju zahvaćenu epidemijom. Znala je da će se gotovo sigurno zaraziti pegavim tifusom. Ipak, prihvatila je da bude jedini lekar u vojnoj bolnici sa više od 500 obolelih srpskih vojnika. Herojski se borila do poslednjeg daha, sve dok i sama nije obolela. Upokojila se u Kragujevcu 14. februara 1915. godine, na praznik Svetog Trifuna (1. februara po starom, julijanskom kalendaru), samo dve nedelje po dolasku u Srbiju, žrtvujući svoj život za narod koji nije bio njen, ali ga je prihvatila kao svoj.

Plemićko srce u bajinobaštanskoj porti: Evelina Haverfild

Drugi tanjir, sa likom Eveline Haverfild, stigao je u zamak Inverlohi (Inverlochy Castle). Nekada dom ove britanske plemkinje, danas je to jedan od najprestižnijih hotela u Škotskoj. U njemu često odsedaju članovi britanske kraljevske porodice i brojne svetske ličnosti.

Ipak, raskoš zamka Evelina je zamenila za prašnjave puteve Srbije. Posle Velikog rata nije se vratila kući. U Užicu je otvorila prvi dom za ratnu siročad, a potom i u Bajinoj Bašti. Ceo život posvetila je deci kojoj je rat oduzeo porodice.

Preminula je 21. marta 1920. godine. Sahranjena je u porti crkve Svetog Ilije u Bajinoj Bašti. Bila je jedina osoba koja nije bila pravoslavne vere niti svešteno lice, a kojoj je ukazana čast da bude sahranjena u porti ovog hrama. Njeno ime i danas se sa velikim poštovanjem pominje na bogosluženjima, više od jednog veka nakon njene smrti. Meštani je smatraju jednom od svojih najvećih dobrotvorki.

Simbolični krug zahvalnosti

Tako su radovi jedne kreativne Novosađanke zatvorili krug dug više od jednog veka. Ovi tanjiri nisu samo umetnička dela. Oni su simbol zahvalnosti i podsetnik da humanost ne poznaje granice.

Više od sto godina nakon Prvog svetskog rata, Beba Kopitović je svojim kistom ponovo povezala Srbiju i Škotsku. Njeni radovi danas se nalaze na dva mesta koja su oblikovala živote velikih humanitarki – u Muzeju u Tejnu i zamku Inverlohi. Pokazala je da velika dela nikada ne zastarevaju. Ona samo čekaju pravi trenutak da budu ispričana novim generacijama.