Najlepše predgrađe Jadrana: Šta sve turistima nudi Trebinje

Putovanja 17. jul. 202115:30
Podeli:
Trebinje Bosna i Hercegovina
Panorama Trebinja Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Reditelj Dušan Makavejev svojevremeno je izjavio da voli Trebinje jer je ono najlepše predgrađe Dubrovnika, koji je od ovog hercegovačkog bisera udaljen samo tridesetak kilometara.

Piše: Gordana Vaš

Ušuškano između Bilećkog i Goričkog jezera, akumulacija jezera nastalih, u prvom slučaju gradnjom brane Grančarevo, a u drugom brane za potrebe hidrocentrale Trebinje II (Gorica), sa Trebišnjicom, nekada najdužom evropskom rekom ponornicom, kao arterijom koja ishranjuje i povezuje obe trebinjske polovine, i planinom Leotar, koja je ime dobila po grčkoj reči za „svetao“ leios, koja gordo štiti grad od vetrova sa severa i omogućuje mu blagu mediteransku klimu, pogodnu za vinograde, uprkos svim prirodnim i arhitektonskim lepotama, Trebinje ne bi bilo to što jeste bez njegovih gostoljubivih i vanserijski duhovitih stanovnika.

Kršni i žilavi Trebinjci uvek su spremni za šalu, pa i na svoj račun, što potvrđuje i slučaj vlasnika jednog trebinjskog kafića koji je lokalnoj gošći kojoj se nije svideo novi, renovirani izgled kafića, rekao „ali, snimala nas je televizija, njima se svidelo“, na šta je jedan gost iz Srbije rekao „pa, da, videli smo, da na televiziji mnogo lepše izgleda nego uživo“, a vlasnik je reagovao iskrenim, grohotnim smehom.

Gradić od oko 32.000 stanovnika svakog leta u poslednjih desetak godina je ucrtan u bedeker mnogih turista, koji dolaze da se dive izuzetnim prirodnim lepotama, istorijskim spomenicima i njegovoj mirisnoj, zelenoj okolini.

No, nije uvek bilo tako. Nekada, u vreme bivše SFRJ, preovlađivao je kamenjar, bez mnogo zelenila, sve dok Josip Broz Tito nije zabranio gajenje koza, što su mnogi ocenili kao najbizarniji zakon u doba socijalizma.

Naime, Tito je u govoru baš u Trebinju 1954. godine rekao „moram da kažem da sam sretan što ste uništili koze, jer sada vidim da se vaša brda zelene. Ja bih želio da to učine svuda gdje još nisu učinili. Naš će čovjek osjetiti za 10 godina što je značila koza za njega, a što za šumu. Potrebno je gajiti ovce jer one daju i mlijeko i vunu. Gajite ovce, one neće uništiti šumu. A vi znate da šuma i klimu popravlja. Kada ova brda budu šumom obrasla, onda tu nećete imati onako suhu klimu, kao što je imate preko ljeta, onakvu nesnosnu vrućinu. Klima će se mijenjati, a time će se dobiti više mogućnosti za intenzivniju obradu zemljišta koje ovdje imate“.

Uprkos brojnim kritikama, ovaj zakon je istočnu Hercegovinu ponovo ozelenio, ali problem poljoprivrede je i dalje, uglavnom, bar kada se radi o trebinjskom kraju, ostao. Ono što mnogi možda ne znaju, hercegovački kamen nije samo iznad, već i ispod zemlje. Čim krenete da kopate, vrlo brzo naiđete na kamen, a da bi zemljište učinili pogodnim za sadnju, treba da ga bukvalno sameljete, za šta nekada nije bilo baš mogućnosti. No, sada, sve se više ulaže u poljoprivredu, te i ovo područje sa više od 260 sunčanih dana godišnje, počinje sve više da se odlikuje, pored grožđa, gajenjem i brojnih drugih kultura koje vole sunce.

Ali, ipak, vino je proizvod po kojem je trebinjski kraj postao dodatno poznat. Oko grada su nikli brojni vinogradi, a jedan od najčuvenijih je onaj manastira Tvrdoš, na pet kilometara zapadno od grada, na desnoj obali Trebišnjice.

trebinje
Foto: Nova.rs/Video

Sagrađen je na temeljima crkve iz IV veka i spada u red najstarijih kulturno-istorijskih spomenika u Republici Srpskoj. U XVI i XVII veku, Tvrdoš je bio sedište Humsko-hercegovačke, odnosno Trebinjske mitropolije. Tokom tursko-mletačkog rata manastir je porušen, a deo relikvija prenesen je u manastir Savinu (Herceg Novi) i manastir Duži (metoh Tvrdoša), odakle je 1992. u Tvrdoš prenesena ruka Jelene Anžujske, majke kraljeva Milutina i Dragutina. Manastir je poznat i po tome da je u njemu Vasilije Ostroški primio monaštvo i sveštenički čin, nakon čega je izvestan period službovao kao paroh popovopoljski. To je razlog zašto se Sveti Vasilije naziva još i „Ostroški i Tvrdoški“.

Manastirska crkva je posebna i po tome što ima stakleni pod, kroz koji se mogu videti temelji crkve iz IV veka.

Pored duge tradicije proizvodnje vina, koja seže još iz XV veka, manastir proizvodi i med, koji je takođe jedan od proizvoda kojima Hercegovina može da se pohvali.

U vazduhu se oseća kombinacija oporog i slatkog mirisa koji dopire od pelina, ive, vreska, smilja, kadulje, hajdučke trave, nane, gloga, majčine dušice.

Istinski biser grada je bistra, smaragdno zelena Trebišnjica, duga 96,5 kilometara, koja izvire blizu Bileće, a deo je kompleksa podzemnih i nadzemnih reka čije je krajnje ishodište Jadransko more, tj. reka Ombla, poznata i pod imenom Reka Dubrovačka, koja se uliva u more kod Dubrovnika.

Bila je najduža ponornica u Evropi, dok joj korito nije izbetonirano kroz Popovo polje, tako da je nestalo ponora, a i čestih poplava.

Polovinom 1960-ih godina prošlog veka, izgradnjom hidroenergetskog sistema, Trebišnjica je pregrađena na dva mesta – Grnčarevo i Gorica. Brana Grnčarevo, kod istoimenog sela osam kilometara uzvodno od Trebinja, pravi je gigant od 123 metra. Njenom izgradnjom potopljeno je korito Trebišnjice i sela uz nju, sve do Bileće.

Pre potapanja radilo se na spasavanju kulturno-istorijske baštine i verskih objekata iz doline Trebišnjice. Tako su izmeštena dva srednjevekovna nemanjićka manastira – Dobrićevo i Kosijerevo, veliki broj stećaka, hram Svetog Georgija u Dolovima, sagrađen za vreme turske vladavine, groblje bratstva Gudelja, kao i biser na Trebišnjici – Arslanagića most, kojeg je kao zadužbinu za svog poginulog sina u borbi sa Mlečanima, gradio Mehmed-paša Sokolović od 1572. do 1574. godine.

Kada su Turci 1687. godine potisnuti iz Herceg Novog, mnoge turske porodice su se iz tog grada doselile u Trebinje. Među njima je bio i izvesni Arslan-aga, koji je dobio pravo da naplaćuje mostarinu preko mosta na Trebišnjici. Po njemu se od tada most naziva Arslanagića most.

Most krase dva luka velikog raspona, koji se oslanjaju na srednji stub, i sitniji otvori na prilaznim delovima, kao i slavoluk nad srednjim stubom, na mestu koje odgovara kapijama porušene stražarnice. Istoričari umetnosti ga zbog elegancije stavljaju barabar po lepoti sa mostarskim i višegradskim mostom.

On asimetrično natkriljuje reku, sa jako naglašenom strmom desnom obalom. Sve mu to daje dodatnu čar.

Blizu Arslanagića mosta mogu se videti i drvena kola, tzv. dolapi koji su služili za navodnjavanje zemljišta. U pitanju su replike, kako bi posetioci mogli da uživaju u duhu prošlih vremena, kažu u Turističkoj organizaciji Trebinja.

U samom centru grada se šepuri i Kameni most, odmah kod ulaza u Stari grad, pun starih kuća u turskom stilu, u čijim prizemljima se danas nalaze uglavnom kafići, restorani i suvenirnice. Kuće su pripadale muslimanima, koji su tokom poslednjeg rata devedesetih napustili Trebinje, mahom otišavši u pečalbu, ali sada se polako vraćaju i renoviraju ih. Neke se i prodaju, ali zbog turističkog buma i potražnje, kvadrat stanova u Trebinju je drastično skočio, te u novim naseljima, koja se grade u sve većem broju, ide i do 1.500-2.000 evra.

Pročitajte još:

Uprkos tome, Trebinje je i dalje jeftiniji grad od Beograda, i u kafićima, i u restoranima, i u prodavnicama. Naročito je primamljiv komšijama Dubrovčanima, koji ga subotom preplave zbog snabdevanja i pijace na glavnom trgu ispred jednog od najprepoznatljivijih simbola Trebinja – letnje bašte „Platani“, koja leži ispod 16 gorostasnih platana, starih više od 120 godina. U njihovom debelom hladu vole da sede meštani, ali i turisti koji sve češće iznajme smeštaj u Trebinju, pa svakodnevno idu na more, što hrvatsko, što crnogorsko primorje. Novi put ka Herceg Novom premošćuje tu razdaljinu za svega 40 kilometara.

Ali, onaj kome more nije prioritet, može da vidi i brojne manastire u okolini Trebinja, od kojih je jedan od zanimljivijih manastir Duži, 12 kilometara južno od Trebinja, u rejonu Trebinjske šume. Nije ga lako naći, ali vredi ga posetiti, zbog veoma zanimljive istorije. Manastirska crkva je bila ukopana u zemlju, jer, prema rečima Milene Skočo, jedne od dve žene koja brine o manastiru i jedinoj preostaloj polupokretnoj monahinji, Turci nisu dozvoljavali da se bogomolja vidi. Do manastirske crkve se silazi stepenicama, a unutra vas čekaju freske koje su oslikali „veoma bogati“ Rusi koji su u njega došli 1926. godine, posle Oktobarske revolucije, prema rečima Skočo, koju lokalci zovu Mila.

Radi se o ruskim monasima, koji su nakratko digli manastir na noge, da bi 1941. u vreme Drugog svetskog rata, kako kaže Skočo, pobijeni, a manastir opljačkan i zapaljen.

U život počinje da se vraća 1956, kada je 18-godišnja mati Teodora došla u njega.

„Ničega nije bilo. Išla je u šumu i donosila panjeve da bi imalo gde da se sedne. Brala je trešnje koje su tu rađale, ali nije mogla da ih proda u Trebinju jer su je osuđivali u to vreme socijalizma, nego ih je prodavala u Dubrovniku, gde su joj rekli da je vera vera, i da im ne smeta što je pravoslavka“, kaže Skočo.

Prema njenim rečima, mati Teodora je „digla manastir iz pepela“, i on tada postaje ženski manastir. Polako ga je obnavljala uz pomoć donacija, a poslednjih decenija i uz nesebičnu pomoć lokalnog stanovništva. Mati Teodora umrla je 2015.

I danas u manastir vernici dolaze da obeleže Badnje veče u tzv. ruskoj sobi sa ognjištem, na kojem se pali badnjak. Zajedno sa svojom bakom, putnicima namernicima manastir pokazuje i Milin unuk, dečko od desetak godina.

Na pitanje da li mu je tu dosadno, kaže da jeste, ali da najviše voli kad dođu gosti, koje poslužuju kolačima, divnom hladnom vodom, sokom i rakijom lozovačom koju sami prave. A gosti su često putnici namernici, koji i kad dođu u smiraj dana,oni im otvore crkvu i ispričaju rado celu istoriju.

Nedaleko od manastira, valja pomenuti, bila je nekada i ratna linija koja je delila vojnike Hrvatske i današnje Republike Srpske u vreme rata devedesetih godina prošlog veka.

Na toj ruti nekad je saobraćao i voz uskog koloseka „Ćiro“ kojim se iz Beograda moglo stići do Dubrovnika. Na bivšoj ratnoj liniji se nalazi i čvorište „Ćire“, sa zgradama izbušenim granatama sa okolnih brda koje su držali hrvatski vojnici. I dalje postoje oznake za stanice, mada je „Ćiro“ ukinut krajem sedamdesetih, kada je primat preuzela moderna železnica, koja je mogla da razvije veće brzine od 35 kilometara na čas.

Ceo taj kraj je obrastao u debelo zelenilo, kao i ostala okolina Trebinja, a na jednom delu, otetom od nepristupačnog kamenjara, nikao je i Grad sunca, zabavno-etno-turistička celina biznismena Rodoljuba Draškovića.

Trebinjci se uzdaju u ovaj još nezavršen kompleks jer, kako kažu, omogućiće im nova radna mesta, a turisti, kojih u velikom broju ima iz Srbije, uživaju u akvaparku i dino-gradu. Za starije, tu je etno restoran, sa dvorištem u kojem uživaju kokoške, zečevi, patke, ovce i magarci. Ali i Knežev konak, izgrađen u turskom stilu i Beli grad, turistički kompleks sa veštačkim jezercem u sredini, solarnim pločama i bojlerima. I mnoštvom gnezda lasta na terasama kompleksa. Tu su i sportski tereni za pripremu sportista.

Nedaleko odatle šepuri se i Draškovićev dvorac, u čast Jelene Anžujske.

Lokalci kažu da je Trebinje i vazdušna banja, te da posebno pogoduje astmatičarima. Broj turista u tom gradu potvrđuje da ovaj pitoreskni gradić pogoduje svim ljubiteljima lepote i skladne arhitekture. A na ljubiteljima prirode je da otkriju njegove bisere, poput Studenca, Lastve ili Jazine.

A ko se popne na brdo Crkvinu, gde nad Trebinjem stražari Hercegovačka Gračanica u kojoj je sahranjen pesnik Jovan Dučić, videće grad kao na dlanu.

I, na kraju, dok lutate Starim gradom, naići ćete na „Čoveka koji nije nosio kaput“. Pravo pitanje je – šta će vam kaput u Trebinju? Ovaj mali, mediteranski gradić prihvatiće vas u bilo koje doba godine, i sa mantilom.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

BONUS VIDEO: Prirodne lepote Crne Gore

Komentari

Vaš komentar