Skoro mesec dana nakon slanja...
Iskreno, već sam bila i zaboravila na paket koji mi je poslat na adresu negde pred kraj štrajka poštara. Pretpostavila sam tad da će se dostava odužiti, da je po poštama svakako haos, pa nek stigne kad-tad, nije da je u paketu nešto vremenski osetljivo.
Setila sam ga se tek nedavno kad je v.d. generalnog direktora Pošte Srbije Zoran Đorđević govorio o uvođenju novih 800 paketomata, i razvoju „novih usluga koje odgovaraju na rast digitalnog tržišta“. Dakle, deluje da je sad sve „kako treba“, ali ja još nisam dobila nikakvu poruku o pošiljci.
Prvo sam pomislila da je u svom tom haosu možda vraćena pošiljaocu, ipak je prošlo skoro mesec dana otkad mi je javio da je paket poslat. Kaže – nije. Daje mi broj pošiljke da proverim stanje.
Na sajtu Pošte Srbije vidim da je navodno stigla još 23. novembra, da sam „izveštena“ (mada tad nisam ni bila u zemlji, a nisam dobila nikakvu poruku niti poziv, kao inače) i da je tad otpremljena u neku poštu, piše broj. Shvatim da uskoro ističe tih 20 dana, koliko je rok čuvanja neisporučenih paketa u pošti, pa se bacim u potragu za mojim.
Malo mi je čudno bilo što broj pošte koju sam tražila na mapama uopšte nije ni blizu adrese koju sam dala za slanje, ali dobro, ima smisla, i dalje je Novi Beograd. Navigacija me je vodila u ulicu u kojoj nema nikakve pošte. Ali ima u ulici pored, uputio me je čovek kojeg sam pitala za pomoć. Međutim, kad sam stigla do te u ulici pored (a bila je to najmanja pošta koju sam ikad videla, bukvalno veličine trafike i sa samo jednim šalterom) – uopšte nije bio taj broj.
Pročitajte još:
Ipak sam ušla, tek je bila otvorena i ispred mene je bila samo jedna žena. „Izvinite, mislim da sam u pogrešnoj pošti, ali nadam se da možete da me usmerite dalje, tražim paket…“
Po izrazu lica žene na šalteru i pre nego što sam završila rečenicu shvatila sam da nisam prva koja je tu zalutala. „Jeste, u pogrešnoj ste pošti, ona koju tražite zapravo je centar, ali dajte mi broj pošiljke“. U sledećem trenutku diktirala mi je adresu druge pošte. „Tu vam je paket, trenutno“.
Ok, ta pošta mi je ipak malo bliža, a i radi do 19 sati – pomislila sam i ostavila to za posle posla. Tačno u 17 sati sam ušla u poštu, solidno umorna, ali naoštrena da vidimo ko je zabrljao, i tu stala – na kraj reda u kojem je u tom trenutku bilo više od 10 ljudi. Po tmurnim licima i huhtanju bilo mi je jasno da red ne napreduje baš kako bi voleli. Na šalterima dve žene, s tim što samo jedna radi s ljudima, druga kopira neke papire.
Shvativši da ću se zadržati duže nego što sam planirala, odmotala sam šal i krenula da prebiram po telefonu, kako bih imala broj pošiljke čim stignem na red, kao, da ne odugovlačim dodatno. U sledećem momentu delovalo mi je kao da to neće biti neka velika pomoć – jedan momak je takođe došao po paket koji je „tu negde“, pa nisu mogli da ga nađu pola sata.
„Nešto je malo, ima samo 300 grama, u kesi je, kaže momak“, navodila je devojka svojoj koleginici koja je prišla da joj pomogne u preturanju po gomili velikih i malih paketa naguranih po policama, zajedno s kovertama, kartonskim kutijama u svim mogućim veličinama… Relativno često svraćam u poštu, nikad nisam videla da su tako preplavljeni, na licu mesta situacija je zastrašujuća.
Kad je devojka koja je našla paketić od 300 grama pobednički vrisnula, odahnuli su i svi iz reda. Opet samo na trenutak.
„Ne mogu stvarno, sat vremena čekam ovde, sad treba i u nekoj drugoj pošti. Dajte kako god imate“, povišen glas starije žene koja je sledeća bila na šalteru teško je bilo ignorisati. Da, zaboravila sam, to je bio drugi dan isplate penzija. Devojka joj je ćutke izbrojala novac, a onda se obratila ostalima: „Da znate, ko čeka da podigne neke veće iznose, verovatno nećemo imati novca, pa da ne čekate za džabe“.
Žena koja je bila tek ušla besno je coknula i izašla, devojka ispred nje prišla je drugom šalteru da pita da li mora i ona da čeka iako samo treba da preuzme paket (i dobila odgovor da svi čekaju u istom redu, kao što i piše na ulazu), a sedi čovek ispred mene je već delovao kao da će dići uzbunu. „Pa koliko imate? Ovo je sramota. Treba i račune da platimo“, negodovao je.
Pročitajte još:
Malo je spustio ton kad se našao licem u lice sa zajapurenom radnicom i tražio isplatu od 40.000 dinara i da plati račun. Saopštila mu je da ima ukupno 22.000. „Pa dobro, dajte koliko ima, šta da radimo“, bio je pomirljiv. Onda mu je i ona izašla u susret sa zaboravljenim pinom kartice i savetom da pokuša na bankomatu, moguće da tako može da nadomesti razliku.
Kad sam ja došla na red (a bilo je to posle više od pola sata nakon što sam ušla), već sam bila na rubu suza.
„Nadam se da je ovde, vidim da ste malo zatrpani“, konstatovala sam uz pokušaj smeška i razumevanja situacije.
„Malo?“, pokušala je i ona da se nasmeši, a dok sam joj diktirala broj pošiljke već sam zamišljala šta ako ne uspe da ga nađe u onom haosu. Srećom, relativno brzo ga je iskopala, mada nisam smela ni da pogledam ljude koji su iza mene napravili isti onoliki red kakav me je dočekao.
Izašla sam, udahnula duboko kao da sam izronila iz tog ustajalog vazduha nabijenog nestrpljenjem, nervozom, pritiscima i nemoći, pa čak i pogrešno kanalisanim besom. I pomislila šta li sve podnosi devojka na šalteru kad nije sve „kako treba“.
