Violeta je devedesetih otišla u Australiju, zaljubila se i – ostala. Sad je posle više od 20 godina posetila Srbiju: Volela bih da nisam ni odlazila

Violeta I. i ja išle smo zajedno u osnovnu školu – od petog do osmog razreda. Družile smo se lepo, obožavala sam njenu pričljivu i toplu baku Nataliju, izlazile smo, vozile bicikl, gledale stare filmove i horore baš kao sve mlađe tinejdžerke devedesetih. Svi smo joj potajno zavideli jer je uvek imala najlepše šarene sveske i školski pribor, prva je imala postere iz tinejdž magazina „Bravo“ – plavušane iz bendova „Bros“ i „Wham“, a ono što je nas decu najviše fasciniralo bilo je to što je Violetina majka Srbijanka živela u Australiji – gde se Nova godina dočekuje u leto i do koje se putuje duže od 20 sati avionom s presedanjem u Singapuru ili Kuala Lumpuru. Sećam se i toga da je svima nama bila super drugarica – SD tako smo svi pisali o njoj u čuvenim leksikonima iz tog doba.

Onda smo upisale srednju, ja pedagošku, ona medicinsku. Vreme prolazi brzo i eto fakulteta – ona je otišla u Niš na medicinu, ja u Beograd na filologiju. Nisam bila iznenađena kada sam čula da je 1995, na drugoj godini studija, usred ludila u ratom zahvaćenoj zemlji, otišla da poseti majku, upoznala srodnu dušu i odlučila da ostane s one strane globusa – u Melburnu.

Od tada je viđam na Facebooku, gde mi dođe kao alarm. Prvi put sam bila sam se štrecnula kada sam videla da je postala mlada baka pre nekoliko godina (i pre pedesete) – tada sam shvatila koliko vreme brzo prolazi i koliko više nisam mlada. Prošlog leta iznenadila me je činjenica da je došla u Srbiju posle 21 godinu, a još više koliko je oduševljena i srećna jer je opet u zemlji iz koje mnogi žele da pobegnu.

Iako smo kontakt svih ovih godina održavale preko čestitki za rođendan, Violeta je, mada ne želi mnogo da se eksponira, rado za Nova.rs ispričala kako je odlučila da ostane u zemlji sa druge strane Zemlje i kako izgleda život u državi u kojoj se baš u vreme kada smo mi razgovarale Novak Đoković borio da uđe u još jedno finale Australijan opena.

„U Australiju sam došla jula 1995. kod majke na dva meseca odmora, ali život je imao malo drugačije planove. Tada sam upoznala budućeg, a sad bivšeg, supruga i ovde živim i dan-danas. Iako sam pre toga nekoliko puta bila u Australiji, jer mi mama živi ovde, nikada nisam ni pomišljala da živim ovde, ali kao što rekoh, život, sudbina ima svoje puteve“, ispričala nam je kako je stigla na drugi kraj sveta.

Prvih godinu dana bilo joj je veoma teško. „Život ti se promeni iz korena – druga zemlja koja je mnogo daleko, ne znaš jezik, ne znaš ljude, nemaš društvo. Iskreno, svako veče sam plakala. A onda se rodila moja ćerka i koncentrisala sam se na to, polako upoznala neke nove ljude, stvarala neka nova prijateljstva. U to vreme nije bilo interneta, naša muzika, naše knjige i novine mogao si samo u gradu u jednoj knjižari da kupiš i to je kasnilo mesecima, tako da si praktično bio odsečen od svega u Srbiji. Telefon je bio preskup (2 dolara za jedan minut), pa si tu bio ograničen. Ali preživelo se i to.“

U međuvremenu, ona je svoju diplomu iz srednje medicinske nostrifikovala, položila test iz engleskog, položila praksu, i sada već 21 godinu radi kao pathology collectore ili medicinska sestra koja vadi krv.

„Radim sa nekoliko doktora opšte prakse u istoj klinici duže od 20 godina i oni su mi ko familija. A što je najlepše, svi smo različitog porekla i uvek naučiš nešto novo o drugoj kulturi, zemlji, tradiciji, hrani“, priča.

Poznata kao zemlja kengura, prelepih plaža, vodopada, planina, uopšte prelepe prirode, Violeta opisuje Australiju kao božanstvenu zemlju s divnim mestima u prirodi gde možeš da odeš i provedeš dan – pogotovu za vikend.

„Ima i prelepih mesta za izlazak – mnogo restorana sa raznovrsnom ponudom, barova i noćnih klubova, ima dosta i naših restorana. Pokušavam da živim kao da sam u Srbiji – izlazim, idem na svirke i naše i australijske, rado idem na naša mesta (mada se ne družim mnogo sa našima). Život u Australiji je malo zatvoreniji jer svi rade, udaljenost je velika, a o gužvi u saobraćaju da ne pričam... Život se ovde preko nedelje svodi (ako imaš i decu) na to da ujutro trčiš ko lud da ih odvezeš u vrtić ili školu, onda žuriš na posao, radiš, pokupiš ih iz škole, trčiš kući, na brzinu nešto spremiš, jedeš i vodiš ih na sport ili neke druge aktivnosti dođeš kući i onesvestiš se u krevet. Za vikend, ako imaš vremena, vidiš se sa prijateljima - i to je to. Nema druženja preko nedelje, nema kafenisanja jer svako ima svoje obaveze. Nedostaje mi ono naše kad se organizujemo za pet minuta da se nađemo na kafi ili da izađemo, ovde planiraš nedeljama unapred jer su svi zauzeti… Drugo, nedostaje mi moja sestra, ali mnogo. Što više starim, sve više i mnogo mi je žao jer smo najlepše stvari u našim životima propustile jedna kod druge, ali šta da se radi“, prepričava nam Violeta život koji upravo sve više liči na život ovde, samo nije bilo tako kad je otišla.

Ljudi u Srbiji možda misle da se Australijanci razbijaju od para – ali, kaže, to uopšte nije tačno. „Živim neki normalan život, brinem da li ću da imam da platim ovo ono, jer ja ovde živim, nisam gastarbajter... moraš da obezbediš sebi krov nad glavom, da imaš da platiš vrtić i školu, da imaš za račune i hranu i to sve kao samohrana majka, ali sve se izdrži. Posle kovida život je ovde postao veoma skup.“

Ispričala nam da svaka zemlja ima lepe i manje lepe stvari... „Sviđa mi se što je Australija uređena i ima neki sistem rada, mada i to polako počinje da se gubi, ali je još uvek okej. Zemlja je prelepa, kao što rekoh, ja volim prirodu i toga ovde ima na pretek... okean, vodopadi, prelepe planine“, kaže Srpkinja iz Australije i ističe da ona sada ima dve zemlje – Srbiju i Australiju.

Prvu svoju zemlju Violeta je 2023. posetila posle 21 godinu… i bilo je jasno da uživa.

„Bilo mi je prelepo... ne mogu da kažem kako je sa materijalne strane jer nemam pojma kolike su plate niti sam išla po prodavnicama, ali sa emotivne mogu... Iskreno, kad pogledam život sada u ovim godinama, volela bih da nikad nisam otišla, ali kad jednom odeš i ostaneš duže vreme, kad stvoriš familiju – tebi povratka nema. Ljudi u Srbiji su srdačniji, imam familiju tamo, osećaš se da je to tvoja zemlja uvek sam u kontaktu i sa prijateljima svih ovih godina, ljudi se tamo druže, izlaze, ovde toga nema, bar ne u tolikoj meri… To je ono što mi nedostaje – onaj naš mentalitet da se skupimo, zezamo, da smo tu. Ja ovde imam dosta prijatelja koji su različitih nacija i volim i to, ali opet ne znam kako da opišem – nema te srdačnosti kao kod nas“, iskrena je naša sagovornica.

Violeta ima ćerku, a njena ćerka ima ćerku i sina, tako da ima već dva unučeta. „Viđamo se kad god možemo jer ne živimo baš blizu i svako ima svoje obaveze, ali pokušavamo bar da se vidimo svakog vikenda i, naravno, sa majkom i očuhom. Moja ćerka zna srpski, ne perfektno, ali može da se snađe, a unučići… volela bih da znaju, ali teško da hoće jer mi je zet Australijanac/ Italijan/ Francuz, tako da ne verujem. Znaju poneku reč i naravno zovu me baba“, kaže i naglašava da slave dva Božića dva Uskrsa... jer joj je ćerka udata za katolika.

Na pitanje da li bi ponovo otišla u tu daleku zemlju da može da vrati vreme, kaže: „Iskreno, ne bih. Meni je život bio lep i u Srbiji, nikada nisam mislila da ću otići iz svoje zemlje, ali luda sudbina je presudila.

Igrom slučaja, ovu priču radili smo u vreme Australijan opena, na kojem je opet dominirao Đoković, kome srpska dijaspora uvek pruža ogromnu podršku.

„Na tenis obavezno idem svake godine bar jednom, pogotovu ako je Novak u finalu. Odemo da damo podršku našem Noletu uvek i bude nas mnogo – neki u areni, neki napolju, najglasniji smo i najponosniji“, oseća se kod nje već navijački ton.

A za kraj obećava: „I samo da kažem – dolazim i ove godine. Od sada uvek kad sam u mogućnosti - eto mene u mojoj Srbiji. Što sam starija, vuče me nostalgija i ono gde sam rođena... Meni ništa ne može da zameni taj osećaj kad ja sa auto-puta vidim crkvu i hotel ’Petrus’ u Paraćinu – srce mi lupa 200 na sat, ali uvek je bilo tako. Svoj rodni grad obožavam... uvek“, zaključila je Violeta za Nova.rs.

BONUS VIDEO: