Sve tajne hotela "Jugoslavija" još nisu otkrivene - a najintrigatnija je priča o skrivenom tunelu

Beograd je veliki i lep grad, ali nema nijedan prestižni hotel, “zamerio” je car Etiopije Hajle Selasije svom velikom prijatelju Josipu Brozu Titu prilikom posete Jugoslaviji 1961. godine.Popularna legenda je govorila kako je ta primedba, kažu, toliko razljutila predsednika tadašnje države, SFRJ, da je istog trenutka naredio da počne izgradnja novog ugostiteljskog objekta po najvišim evropskim standardima u hotelijerstvu, piše Kaldrma.rs.I, zaista kada je posle mnogo godina od te “epizode”, završen hotel “Jugoslavija”, bio je to najveći i najmoderniji objekat te vrste u Jugoslaviji. Imao je čak sedam spratova, prateće zgrade, 1.500 prostorija, 23 apartmana, restoran, zimsku baštu, terasu za doručak, kafanu, noćni klub…Pod istim krovom mesto su našli sadržaji koji su bili presedan za ondašnji Beograd: tu je bio bife automat ekspres, pozorišna i bioskopska dvorana, sala za priredbe, bilijar i društvene igre, muški i ženski frizer ali i perionica rublja, menjačnica, čak i plaža na Dunavu sa pratećim objektima.Bio je to, bez premca, i najluksuzniji ugostiteljski objekat, jedinstven u Jugoslaviji. Svoja vrata svečano je otvorio 31. jula 1969. godine.

Ono što se nije govorilo, ili se prepričavalo “u pola glasa”, bila je činjenica da su njegovu izgradnju pratili brojni problemi, prekidi i pauze.Jer, za razliku od kafanske priče da je hotel sagrađen zbog primedbe Titovog prijatelja, cara afričke zemlje Etiopije, istina je bila znatno drugačija: konkurs za izgradnju ovog moćnog arhitektonskog objekta koji bi predstavljao veličinu i snagu nove posleratne države pokrenut je zaista na inicijativu predsednika SFRJ Josipa Broza Tita ali još davne – 1947. godine!Na konkursu su pobedile arhitekte iz Zagreba, Mladen Kauzlarić, Lavoslav Horvat i Kazimir Ostrogović, koji su nastupili ispred Projektnog zavoda Hrvatske. Komisija je njihov rad ocenila kao savremen koji se savršeno uklapao u novobeogradske trendove tog vremena.Već naredne 1948. godine trebalo je da se krene sa izgradnjom, postavljena je armirana betonska skeletna konstrukcija, ali radovi su zbog izbijanja velike krize u odnosima sa Sovjetskim savezom brzo prekinuti i nastavljeni tek 1960. godine. Hotel je potom građen još šest godina, a završni enterijer uredile su beogradske arhitekte Ivan Antić, Mirko Jovanović, Vladeta Maksimović i Milorad Pantović.Međutim, prema pisanju beogradskih medija, tek u aprilu 1964. je u pravom smislu prekinuta ogromna pauza u izgradnji “Jugoslavije”, kada su nastavljeni radovi za završetak velike zgrade.Deo problema bilo je i rušenje i izmeštanje Železničke stanice Zemun, najvećeg kompleksa takve vrste severno od Dunava u to vreme. Ogromna ranžirna stanica, kroz koju je prolazilo više od 19.000 vozova godišnje, došla je do svog kraja. Prema urbanističkim planovima donošenim u to vreme, bilo je predviđeno kompletno izmeštanje železnice iz svih delova grada. Zemun je bio prvi, zatim je na red trebalo da dođe i Glavna železnička stanica u centru Beograda, ukidanje pruge oko Kalemegdana i uz priobalje, i na kraju i stanica Dunav. Taj plan će se ostvariti tek u drugoj deceniji 21. veka. A hotel “Jugoslavija” je “povukao nit” za taj grandiozni plan.Glavni investitor projekta izgradnje hotela, beogradski “Metropol” tražio je kredit od Jugoslovenske investicione banke kako bi se nastavili radovi. Banka je, s druge strane, insistirala na učešću od 50 odsto sredstava kako bi odobrila kredit. U obezbeđivanju neophodnog novca učestvovali su pored “Metropola” i Skupština Beograda i Republika Srbija.Troškovi su bili procenjeni na dve milijarde i 750 miliona dinara kako bi se sve završilo u skladu sa projektnom idejom. “Metropol” je želeo da novi hotel po veličini i lepoti nadmaši njihov istoimeni hotel u Bulevaru kralja Aleksandra.U tome su i uspeli, i hotel je u narednim decenijama, tokom sedamdesetih i osamdesetih, doživeo blistave trenutke i ušao u anale beogradske istorije XX veka, kao mesto okupljanja brojnih svetski poznatih gostiju. Nažalost, onda su tranzicija, NATO bombardovanje 1999. godine, kada je hotel pogođen sa nekoliko bombi, i loša privatizacija posle 2000. godine učinili svoje. Sada nakon promene nekoliko vlasnika i nerealizovanih projekata, planovi postoje, ali na pitanje kada će i da li ponovo “Jugoslavija” zasijati starim sjajem – odgovora još nema.U jednom od dokumentarnih filmova snimljenih o ovom hotelu, pojavila se i priča koja je prilično zaintrigirala javnost, a koja je govorila o postojanju tajnih podzemnih prolaza koji povezuju hotel i Palatu Srbije.Jedan od najskupljih detalja, kojima se hotel ponosio, bio je najveći luster na svetu sa Svarovski kristalima težak 14 tona, a čak 40.000 kristala obasjavalo je prostorije “Jugoslavije”. Neuobičajeno za ondašnje vreme u hotelu su gosti mogli da kupe sve što požele, a postojao je čak i pansion za pse, kojim ne mogu da se pohvale ni mnogi današnji objekti.Prepičavale su se često i priče o boravku predsednika SAD Ričarda Niksona i Džimija Kartera, nemačkog kancelara Vilija Branta, britanske kraljice Elizabete, ali i astronauta Nila Armstronga i Baza Oldrina. Na listi gostiju bili su i Tina Tarner, Kevin Kostner, Moamer el Gadafi…***BONUS VIDEO: Dan koji je odredio sudbinu Jugoslavije

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=27martsortijugoslavijaik-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2121409"]