Hamović: Njima je normalno da kradu, kome mi da se žalimo

Kultura 08. okt. 202010:19
Podeli:
Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Ne može da bude pomaka ako vi imate nosioce vlasti koji svojim ponašanjem podstiču nelegalne postupke. Ne samo da im je normalno da kradu, nego su uzori mladima, kojima neprekidno šalju poruku da se do uspeha u životu stiže sporednim putem koji je postao glavni, kaže u razgovoru za Nova.rs Zoran Hamović, osnivač i glavni urednik izdavačke kuće "Clio".

Beogradskog sajma knjiga izvesno neće biti ove jeseni zbog rizika od koronavirusa. Izdavači okupljeni oko Udruženja profesionalnih izdavača Srbije (UPIS) predložili su zato da se u vreme tradicionalne smotre napravi bar manifestacija na otvorenom gde bi čitaoci mogli da vide nova izdanja. Zorana Hamovića, osnivača, direktora i glavnog urednika izdavačke kuće „Klio“ i predsednika UPIS-a zatičemo u dogovorima oko „Knjige na Trgu“, kako će se zvati manifestacija na Trgu republike planirana za 17. i 18. oktobar. Razgovaramo o stanju u izdavaštvu, tome da li se sada više ili manje čita, o pirateriji, stanju u kulturi u vreme koronavirusa, o predlozima udruženja „Kreativna Srbija“, čiji je jedan od osnivača, predstavnicima vlasti da se loše stanje prevaziđe ili bar poboljša, o mogućim načinima da se nešto promeni…

Izgleda da je od početka pandemije izdavaštvo i dalje u nekoj vrsti vanrednog stanja. Neki predviđaju i potpuni slom tržišta knjiga, neki su donekle optimističniji… Kako vi vidite prilike u izdavaštvu u Srbiji danas?

Pitanjem ste već donekle i odgovorili. Pandemija je mnoge delatnosti uništila ili dovela do ruba, a među njima je i izdavaštvo, jer je tržište jednostavno slomljeno. Tržište je komunikacija, dimanika koju stvaraju učesnici u događajima vezanim za knjigu i njen život. U ovom trenutku veoma teško možemo da dođemo do svojih čitalaca. U otežanim uslovima komunikacije ne možemo da obezbedimo ekonomsku održivost onoga što radimo. Ljudi su sve manje motivisani da kupuju knjige iz zdravstvenih, ali i iz ekonomskih razloga. No, ne treba ispustiti iz vida da je korona samo dopunski udar na status koji izdavači ozbiljne literature imaju na tržištu.

Uspevate da objavite i nova izdanja. U Srbiji su izašle na desetine novih naslova od proleća do sada…

Nije baš toliko, ja ne primećujem toliko veliki broj, ali činjenica je da se objavljuje. Postoje oni koji objavljuju knjige zahvaljujući nekoj drugoj aktivnosti kojom se bave, pa imaju i zadovoljstvo da objavljuju knjige i to je lepo, samo zavisi šta objavljuju. Sa druge strane, ekonomski gledajući, ako profesionalno i odgovorno objavljujete svoja izdanja, najčešće postoji disproporcija između uloženog truda i sredstava i realizacije na tržištu. U uslovima gde piratrija cveta, a državni organi ne reaguju, nema tržišta. Međutim, ako pratite influensere i blogere, ako ste vitez tabloidnog izdavaštva, onda je na tržištu samo nebo granica!

Mnogi su se preorijentisali i na onlajn komunikaciju sa publikom…

Mnogi od nas već godinama unazad imaju mogućnost onlajn prodaje, uspostavljeno plaćanje karticom i efikasnu kurirsku dostavu. A i kada se ne plaća karticom, uvek postoji mogućnost plaćanja pouzećem. Nije to ništa novo. Sada se samo insistira na beskontaktnom, bezbednom plaćanju. Knjige su, dakle, dostupne, ali se motiv za kupovinu kod ljudi smanjio. Samo oni najrevnosniji, najuporniji dolaze do knjige, a to, priznaćete, nije baš dovoljan broj za razvoj i unapređenje poslovanja i ekonomski uredan život bez stresa.

Mislite da se manje čita sad?

Šta god kažem – pogrešiću. Otkud znamo? Nemamo rezultate nekog pouzdanog istraživanja. Ljudi sada imaju potrebu da kažu kako se sad „mnogo čita“, pogotovu u ono vreme kada je bilo vanredno stanje govorilu su „sad ljudi samo sede i čitaju“. Nisam siguran da je to sasvim tačno. Ko je čitao i inače, čitao je i tada. Ko ima potrebu za čitanjem, čitaće i sada. Ono što je promenjeno jeste količina straha i uznemirenosti, potreba da se čitanjem popravi raspoloženje, urede misli i prebrodi neizvesnost. Čitalačka potreba uvek zavisi od ciljeva i efekata čitanja, pa i u vanrednom stanju.

Mlađi čitaoci koriste digitalne medije. Jeste vi kao izdavač pokušali da se približite toj publici, kroz elektronske i audio knjige?

Da se razumemo, „Clio“ pripada toj mladoj, novoj čitalačkoj publici. Naša literatura namenjena je u najvećoj meri akademskoj čitalačkoj publici, predavačima, studentima, istraživačima, u srednjim školama kod profesora koji dopunjavaju svoje znanje, profesionalno se usavršavaju i slično. Započeli smo produkciju e-izdanja i audio izdanja pre više godina i imamo seriju izvrsnih „knjiga za slušanje“ koju objavljujemo s Trećim programom radio Beograda. To su izdanja koja poklanjamo čitaocima edicije „Gral“ u kojoj objavljujemo prevode svetske proze. Stvaranje navika i potrebe za legalnim korišćenjem elektronskih izdanja je veoma sporo, da budemo precizniji – nema ga. Dakle, možemo računati samo na produkciju koja je unapred pokrivena, a proći će još mnogo vremena do trenutka kad počinje masovnija kupovina e-izdanja i tržišne produkcije. Za to je potrebna veoma ozbiljna podrška nadležnih organa u nekoliko sektora. Do tada će hajdučija u obliku plagijata i piraterije carovati našim elektornskim drumovima!

Više puta ste ukazivali na pirateriju u izdavaštvu. Da li je bilo nekih pomaka?

Ne može da bude pomaka ako vi imate nosioce vlasti koji svojim ponašanjem podstiču nelegalne postupke. Ne samo da im je normalno da kradu, nego su uzori mladima, kojima neprekidno šalju poruku da se do uspeha u životu stiže sporednim putem koji je postao glavni. Kupuju ili dobijaju diplome i knjige im nisu potrebne! Samo budale uče i trude se. Piraterija, kao i svaka druga otimačina, osnovni je oblik postojanja, standardizovani način života. Žalosna je činjenica da se u bibliotekama pojedinih fakulteta organizovno fotokopira ili skenira sadržaj publikacija koje su u prodaji i prodaje se studentima ili daje besplatno u vidu ridera. To čine udruženi profesori, uprava fakulteta i studenti. Na privatnim fakultetima se čak naplaćuje u okviru upisnine set „udžbenika“, ali do izdavača i autora tih publikacija nikakva nadoknada ne stiže. Kome mi možemo u ovoj zemlji da se žalimo? Treba li sopstvenu državu da tužimo međunarodnim zaštitnicima pravde? Očevidno da samo neko dovoljno zainteresovan i moćan izvan ove zemlje može nadležne ovde da prinudi na rešavanje ovog ogromnog problema.

Kad kažete nosioci vlasti… Vi ste kroz „Kreativnu Srbiju“ izneli predloge predstavnicima Vlade Srbije, govorili da su pozorišta u teškoj situaciji, da im preti krah, o nezavidnoj situaciji u izdavaštvu, i raznim drugim oblastima. I svi su se tada plašili jeseni, tražili ste da Vlada nekako nađe načina da pomogne sektoru kulture. Da li se nešto od toga ostvarilo ili smo ostali na dozvoli za javna okupljanja do 500 ljudi?

Ne želim ni da napadam, ni da branim pojedine predstavnike vlasti, razumevajući nemogućnost jednostavnog i brzog rešavanja. Niko u ovom trenutku zaista ne može sve odjednom da reši, ali može da rešava, da pokaže dobru volju. Ne mogu da kažem da nismo imali razumevanja za probleme o kojima smo govorili. Tražili smo hitnu intervenciju i stvaranje uslova u kojima ćemo tokom pandemije moći da radimo. Nije na bilo kojoj vladi i vlasti da radi umesto nas, nego treba da radi svoj posao, a mi ćemo raditi svoj. Želimo da uklonimo prepreke u ovim odsudnim, zaista drugačijim uslovima, da se na pojedinim gradskim ili republičkim konkursima ne daju sredstva „našima“ nego onima čiji projekti zaslužuju podršku i podsticaj. Na tome ćemo insistirati u budućnosti.

U ovom slučaju smo samo hteli da se zaštite, pre svega, izvođačke umetnosti, stvaraoci koji su bili na najjačem udaru. Zato smo u okviru aktivnosti udruženja „Kreativna Srbija“ organizovali optimistično nazvanu tribinu „Korona posle virusa“, nastojeći da nastavimo tu priču i u kovid uslovima obezbedimo zaštitu za one koji su najugroženiji. Međutim, nevezano za našu akciju i podsticaje, republička vlast je reagovala i imala određene rezultate u svim društvenim segmentima, pa i u kulturi. Na taj način smo svi zajedno izdržali prvi udar, ali nisam siguran koliko i kako ćemo moći dalje, jer prave posledice očigledno tek slede.

Na šta konkretno mislite kada kažete rezultati?

Kao i u svim drugim delatnostima, svi su dobili „paket“ od nekoliko minimalnih plata. Stvoreni su uslovi da oni koji ne mogu da rade ne budu baš bez ičega. No ipak najvažnije je da se ne čeka, nije samo problem u sredstvima, već u onemogućenosti da se radi. To je frustrijajuće i vema opasno. Recimo, glumci nisu radili u pozorištu, ali su neki od njih uz veliki rizik snimali televizijske serije, a bilo je i pokušaja da se na Tašmajdanu igraju pozorišne predstave… To sve govori o tome da postoji neka želja da se situacija prevaziđe, da se održi neka vrsta kreativne napetosti i energije koja ne sme i ne može da miruje. To je važno za sve. Mi smo insistirali na tome da se stvore uslovi da svako radi svoj posao, da ne prekida. Zamislite glumca, muzičara, koji ne radi svoj posao pet, šest meseci, koji nema kontakt sa publikom. Isto važi i za pisce, autore i izdavače – lanac aktivnosti se ne sme prekinuti…

Pominjali ste letnju scenu na Tašmajdanu, pa je ona prekinuta, iako je bila na otvorenom, a sada spremate „Knjigu na Trgu“. Strahujete li vi od dolaska velikog broja ljudi na jedno mesto?

Ne, zato što neće biti dozvoljeno da se stvori velika grupa ljudi na jednom mestu. Drugo, ipak nisu pojedinci toliko nedisciplinovani kako se često govori, navikli su da vode računa o propisanoj distanci i nošenju maske, a mi ćemo ih svakako po potrebi upozoravati. A napolju je, to je najvažnije, ne u zatvorenom prostoru. A nisam baš za nasilno prenošenje predstava iz teatra u otvoren prostor, već samo ono što se za takav prostor i stvara, ili ono što je moguće prilagoditi bez narušavanja umetničkog integriteta.

Da se vratimo na kreiranje ambijenta… Postojala je i priča o Strategiji o kulturi i o većem ulaganju u kulturu, bila je i javna rasprava… Šta se na kraju sa tim dogodilo?

Svaki plan bolji je od onoga kada ga nema. Ali Strategija nije zakon, nije nešto što se nameće da se nauči napamet, pa da se po tome postupa. Strategija je orijentacija, vrednosno ustrojstvo, oslonac, jedna vrsta mentalnog uklapanja u ambijent. Smisao strategije je da podstakne stvaraoce i kreativne ljude da deluju slobodno, a ne da iz zarobi.

Pričamo u tom kontekstu da je Strategija predviđala povećanje izdvajanja novca iz budžeta za kulturu, a ne smanjivanje…

Što se tiče većeg ulaganja u kulturu, mislim da nema političke volje da se ispuni obaveza da se za kulturu izdvaja makar taj „civilizacijski minimum“ od jedan odsto budžeta – bez RTS i bez dodataka koji nemaju veze s kulturom. Tu strategija ne pomaže ako nema volje da se sprovede. Bojim se da moram da konstatujem da svaka strategija nekako završi u fioci, kao spisak lepih želja, dobrih ideja i nedostatka realizacije.

Stalno se govori o tome kako treba da se poveća količina novca. Dobro, i? Imaćemo više novca i pravićemo samo za više novca veće promašaje. Uvek ostaje otvoreno političko pitanje kako se taj novac ulaže (ne troši!), kako se raspoređuje, šta se od njega dobija.

Ako institucijama upravljaju predstavnici vlasti koji dolaze iz kriminalnog miljea, ako kupuju ili dobijaju diplome sa nepostojećih univeziteta, ako nisu kročili u biblioteku, pozorište ili koncertnu dvoranu, ne treba da očekujemo da se zalažu za unapređenje kulture, već samo korupciju preko kuture i zloupotrebu umetnika. Razni politički „vazduplohovi“, kamikaze, nisu dorasli da donose, niti odlučuju o bilo kakvoj strategiji u kulturi, jer kultura nije njihova.

Priča se i o promenama u sastavu Vlade, pa između ostalog i na čelu Ministarstva kulture. Očekujete li tu da bi se promenom te vrste promenio i odnos prema kulturi? Šta očekujete?

Kao što se kaže, jedna lasta ne čini proleće. Kultura ne zavisi u tolikoj meri od jednog čoveka koji dolazi na to mesto. Njegovo ili njeno mesto je jako odgovorno, a pozicija nimalo zahvalna. Očekivanja su spram onoga kako se kreira ukupna politika, a kultura je deo te politike. Kultura je uvek, kao što znamo, na nekom nezavidnom mestu i o njoj se ne vodi baš previše računa. Očekujem da će nova ministarka ili ministar da se izbori za bolju poziciju kulture u Vladi i za više pažnje u međunarodnoj saradnji.

U ovom trenutku je na svima nama da ne potpisujemo kapitulaciju sa bilo kim ko dođe, već da zajedno sa njim tražimo bolja rešenja i da mu pomognemo da svoj posao obavlja na korist svima. Dinamika koja treba da podstakne Ministarstvo kulture jeste da pravi sve bolje uslove za stvaralaštvo, da ne falsifikuje rezultate, da nam ne pridružuje ono čega se stidimo, da ne budemo žrtve medijskog nasilja u ime lažne medijske slobode i da ne podstiče da rijaliti i influenserke budu nosioci kulture ove zemlje.

Svojevremeno ste bili savetnik dva ministra kulture. Da ste sada u toj poziciji, ili da se nađete na mestu ministra kulture, šta biste prvo uradili?

Pre svega, neću se naći u toj poziciji. A dužnost svakog ko dolazi na tako odgovorno mesto je da se upozna s obavezama i uskladi ciljeve s ciljevima Vlade. Ministarstvo kulture je deo sistema i ono ima svoju inerciju, svoja pravila. Onaj ko ulazi, uskače u voz koji se kreće. Dužnost ministarstva je da oblikuje pravila i kriterijume koji su podsticajni i unapređuje stvaralački ambijent. Podrška projektima u kulturi je nagrada onima koji su najbolji. Neophodna je dobra komuniakcija sa svim akterima, konstruktivna atmosfera razumevanja i prihvatanja odluka. Ministarstvo servisira jedan sistem i podrazumeva se da mora u svakom od segmenata kojim se bavi da uloži dužnu pažnju. Donošenje i obrazloženje odluka je u domenu kulturne politike i odražava stanovišta.

Zoran Hamović Foto: Medija centar Beograd

Da vas onda pitam za sektor izdavaštva. Šta biste prvo tu menjali?

Nekoliko tehničkih stvari. Ali pre nego što odgovorim, moram da kažem da je u Ministarstvu kulture, kada je reč o izdavaštvu, mehanizam podrške razvijen. On je vrlo dobar, između ostalog, što podrazumeva podršku u svim segmentima, od pisanja knjige do njenog plasmana i međunarodne reputacije knjiga i onih koji pišu. To je sistem u kom vidite da je poklonjena institucionalna pažnja u svakom od segmenata u kom knjiga nastaje. Ali, šta se onda događa? Onda imate falsifikovanje jednog takvog sistema i njegovo narušavanje time što dajete stimulans onima koji to ne zavređuju. A oni nisu reprezentativni ni kod nas, ni na međunarodnom kulturnom planu.

Kako se stimulišu oni koji to ne zaslužuju?

Recimo, kad imate jednog izvrsnog pisca, a vi date nekome ko je „vaš“ i on ode negde i ništa ne učini. I to nas na ružan način predstavi. To je najjednostavnije objašnjenje, ima i komplikovanijih. Isto to važi i za predstavljanje na raznim manifestacijama, gde se pojavljuju razna udruženja ili grupe koje nas reprezentuju. Nisam baš srećan kad vidim ko nas sve predstavlja. Ali ima i veoma dobrih, pametno građenih kulturnih veza.

I šta biste u sektoru izdavaštva uradili?

Evo jednog vama zanimljivog primera kojim ste se nedavno bavili. Otkup, o kome je bilo nedavno dosta reči. Ne mogu a da ne spomenem to da sredstva treba da budu usmerena na nova izdanja, a ne na ponovljena. Kvantitativna i kvalitativna analiza otkupa bi pokazala probleme i dobre strane ovog modela otkupa knjiga, moć i nemoć komisije ili nivo profesionalne odgovornosti bibliotekara. Deluje kao da motivi za otkup nisu ni racionalni ni profesionalni. Prosto imate pojavu koju ne umete da objasnite; zašto su neke knjige u tolikom broju otkupljene za neke manje biblioteke. To niko ne može ni da nasluti…

Kako biste vi to onda regulisali?

Javne biblioteke su društvene ustanove i ispunavaju određenu društvenu ulogu od javnog interesa. Nisu privatne i ne bi smele da budu privatizovane. A pod geslom „ovde sedi, a onde se vodi“ često se u biblioteku useljava kadar koji nema veze sa bibliotekarstvom i ništa za biblioteku ne može, niti hoće, da radi. Tu ne deluje kulturna politika, niti oblikovanje i ispunajvanje programa rada, već programa partijsko prijateljskog zapošljavanja i poništavanja potrencijala ustanove. Sasvim je logično očekivati da u takvim ustanovama knjige nisu od velikog značaja kao sadržaj za čitanje, već kao moneta za potkusurivanje „svojih“.

Profesionalnost bibliotekara ogleda se u određenoj vrsti podrške i afirmaciji vrednosti, a ne u promociji najpopularnijih, dodvoravanju populističkim ikonama i najnižim strastima. Moram da istaknem taj primer kada su na Sajmu knjiga gostovale blogerke, bio je veliki broj mladih koji su čekali da da im ona potpiše knjigu… Progresivna kulturna politika ne može da stoji iza odluke da se tako nešto ne objavljuje, ona ne sme da zabrani, ali nikako ne bi trebalo da to podstiče. Kulturna politika preko medija, preko biblioteka – koliko god arhaično zvučalo – da afirmiše ono što je javno dobro, što je od zajedničkog interesa.

Kako rešiti to onda?

Vrlo jednostavno. Vi se kao profesionalac u svom poslu zalažete za određeni nivo vrednosti koji je kulturna politika zemlje i koji afirmiše određene vrednosti tako što se zalaže za to, što je preporučuje, proizvodi programe i dovodi autoritete iz određenih oblasti da o tome govore. To onda i u medijskom javnom prostoru ima neki eho. Sad je medijski prostor koji je zagađen i koji proizvodi tu javnost koji guta influensersko i blogersko stvaralaštvo. To su sve novi prostori lažnog stvaralaštva koji se afirmiše, a bibliotekari, kao pravi profesionalci, ne smeju da nasedaju na to. Ako već neko hoće da afirmiše tu vrstu vrednosti, neka otvori privatnu biblioteku. Onda ni nabavka knjiga ni program rada ne idu iz budžeta poreskih obveznika Srbije, već od sredstava osnivača i to je potpuno legitimno.

A ko je taj ko definiše kulturne vrednosti u tom smislu? Kod vas na ulazu piše „hoćemo kritiku“. Ko može da kaže da knjiga neke blogerke ne zavređuje pažnju u odnosu na neku drugu?

Intelektualci i kritički opredeljna kulturna javnost, pa ako hoćete i odbori za kulturu u svakoj od stranaka koja je instuticionalizovala politiku, koja definiše politiku ili namerava da je definiše. Takođe, medijski prostor, omogućava ili bi trebalo da omogući kritičarima da konstruktivno „proveravaju“ i afirmišu neku vrstu vrednosti. Uvek imate nekoga ko je nosilac određenih vrednosti, traga koji ostavlja grupa u istoriji kao svoj kreativni potpis. Teško mi pada što je danas sve više mladih i ne samo mladih stvaralaca koji nemaju mogućnosti da rade, ne zbog korone, već zato što su zbog svoje kritičnosti diskvalifikovani, na razne načine ukinut im je prostor komunikacije i uspostavljanja drugačije rangiranih vrednosti, zato što je politika u ovoj zemlji tako postavljena da populizam kroji javnu priču. Populizam je osnovni narativ onih koji ne podstiču vrednosti u nastajanju, već su ustremljeni na trošenje i falsifikovanje rezultata onih koji su posvećeno i požrtvovano radili. Tako da, kad postavljate pitanje ko određuje, evo vidite u čemu je sukob. Sukob je između dva načina mišljenja, političke prakse. Imate praksu nasilja, koja je proizvod populizma i imate praksu jedne manjinske nepobedive vitalnosti. Do sada smo se svrstavali u društva gde kultura stalno mora da se dokazuje i nameće kao neophodna, a veći broj ljudi je vaspitan da je ne smatra neophodnom jer učestvuje ili saučestvuje u distribuciji i glasa za tu vrstu populističkih vrednosti.

To bi značilo da su i u domenu kulture promene moguće tek nakon političkih?

Nema tu nakon. To je proces koji se ne može odvaiti. Kultura je ta koja oplemenjuje, a ne poništava vrednosti. Mi smo sad u despotskom sistemu koji nas iscrpljuje i poništava kreativnost. Zašto smo apatični? Upravo zbog nedostatka afirmacije kulture, mi smo došli u situaciju da smo izgubljeni, da smo bez kreativnog potencijala, da smo došli u situaciju da ne mislimo na budućnost i smatramo da budućnosti nema. Potvrda mojih reči je u tome što ljudi odlaze iz ove zemlje ne sa idejom da se vrate, nego sa mnogo jada i besperspektivnosti. Nisu svi Novak Đoković. Bilo bi predivno kada bi, kao između dva svetska rata, ljudi odlazili na školovanje u inostranstvo i donosili svoje znanje ovde da unapređuju svoju zemlju. Pitajte mlade ljude da li oni to žele danas. Kažu vam neki deklarativno pred kamerama to, ali niko od njih ne želi da se vrati. Kultura i obrazovanje služe tome da budemo bolji tu gde jesmo, a da znanje prikupljamo sa svih mogućih strana – sada je to bar lako, dostupno nam je – da bismo unapredili mesto na kom živimo, a ne da bismo odlazili sa gorčinom i mrzeli mesto u kom smo rođeni.

Komentari

Vaš komentar