"Nije mi cilj da me publika voli, nego da me ne zaboravi": Slavni glumac proslavio se ulogama "uvrnutih" likova, a i privatno je neobičan

Malkovič je o svom poreklu govorio još 2018. upravo u Zagrebu, gde je bio specijalni gost na otvaranju sezone u Koncertnoj dvorani „Vatroslav Lisinski“.

“O moje poreklo mogu da se otimaju i Hrvati i Bosanci i Crnogorci, ali pre svega, ja se osećam kao Amerikanac, jer sam rođen u Americi”, rekao je 2018. godine svetski priznat umetnik, a onda dodao:

“Juče sam posetio navodno selo rođenja mog dede, ali ne znam da li je to tačno jer mi je dosta toga rečeno o mojim precima. Moj otac o svom ocu je uvek govorio da je bio najveći lažljivac na svetu, pa je tako lagao i o našem poreklu”.

"Moja majka je pročitala negde da pišu o mojim hrvatskim korenima. I pitala me je zašto sam to rekao, kada smo mi Crnogorci! Rekao sam: 'Šta‘. A, ona je dodala: ’Ti si Crnogorac, ti si iz Crne Gore", ispričao je tom prilikom.

“Kada sam došao u Bosnu, svi su mi rekli – ćuti, ti si Bosanac”, nastavio je glumac pa otkrio detalje iz svog ranog života:

“Moji deda i baba nisu hteli da njihova deca nauče srpsko-hrvatski, uvek su negde ‘po ćoškovima’ razgovarali tim tajnim jezikom. Nikad nisam imao jaku porodičnu vezu, pre svega moj otac i deda nisu bili u dobrim odnosima, jer je moj deda terao oca da radi u rudniku, što otac nije hteo”, ispričao je glumac tada.

Malo je glumaca koji su uspeli da tokom više od četiri decenije ostanu jednako nepredvidivi, harizmatični i fascinantni kao Džon Malkovič. Njegov život je priča o čoveku koji nikada nije želeo da bude klasična filmska zvezda. Nije jurio za naslovnim stranama, nije igrao po pravilima Holivuda i nikada nije pokušavao da bude „dopadljiv“. Upravo zato postao je jedan od najvećih glumaca svoje generacije.

Džon Gevin Malkovič rođen je 9. decembra 1953. godine u gradu Kristofer, u saveznoj državi Ilinois. Odrastao je u malom mestu Benton, u porodici koja nije imala nikakve veze sa filmskom industrijom. Njegov otac Danijel bio je zaštitnik prirode i izdavač lokalnih novina, dok je majka Džo En posedovala novine i časopis posvećen prirodi.

Malkovič je često govorio da nije bio posebno popularno dete. Bio je povučen, inteligentan i pomalo čudan, što će kasnije postati njegov zaštitni znak. Kao tinejdžer imao je problem sa viškom kilograma i više ga je zanimala muzika nego gluma. Svirao je gitaru i razmišljao o tome da postane muzičar. Ipak, tokom studija na Istočnom univerzitetu Ilinoisa otkrio je pozorište – i to mu je promenilo život.

Sedamdesetih godina priključio se čuvenom "Steppenwolf" teatru u Čikagu, grupi mladih glumaca koja će kasnije postati jedna od najvažnijih američkih pozorišnih trupa. Među njegovim kolegama bili su Geri Siniz, Lori Metkalf i Džon Mahoni. Tada još niko nije mogao da nasluti da će upravo iz tog pozorišta izaći generacija glumaca koja će promeniti američku glumu osamdesetih.

Malkovič je vrlo brzo postao poznat po intenzitetu na sceni. Nije glumio „na sigurno“. Njegovi likovi bili su puni unutrašnje napetosti, čudnih tišina i eksplozivnih emocija. Publika nikada nije mogla da predvidi šta će sledeće uraditi. To će ostati njegov zaštitni znak do danas.

Filmski debi imao je 1984. godine u drami „Places in the Heart“. Iako nije igrao glavnu ulogu, odmah je privukao pažnju kritike i dobio nominaciju za Oskara za najbolju sporednu mušku ulogu. Za glumca koji je tek stigao iz pozorišta to je bio ogroman uspeh.

Ali pravi proboj dogodio se iste godine kada je igrao u filmu „The Killing Fields“, snažnoj drami o genocidu u Kambodži. Malkovič je tada pokazao ono po čemu će postati slavan – sposobnost da istovremeno deluje smireno, inteligentno i zastrašujuće. Nije morao da viče ili pravi velike pokrete. Dovoljno je bilo da pogleda kameru.

Tokom osamdesetih postao je jedan od najtraženijih glumaca u Holivudu. Ipak, za razliku od svojih savremenika, nije birao uloge koje bi ga pretvorile u tipičnog akcionog heroja ili romantičnog zavodnika. Naprotiv – birao je čudake, manipulatorе, intelektualce i moralno komplikovane ljude.

Jedna od najvažnijih uloga stigla je 1988. godine u filmu „Dangerous Liaisons“. U ekranizaciji slavnog romana igrao je vikonta de Valmona, aristokratu koji zavodi žene iz dosade i manipulacije. Nasuprot njemu bili su Glen Klouz i Mišel Fajfer, ali Malkovič je uspeo da dominira filmom. Njegov Valmon nije bio klasični zavodnik – bio je hladan, inteligentan i emocionalno opasan. Publika ga je istovremeno mrzela i obožavala. Taj film ga je definitivno učinio velikom zvezdom.

Devedesete godine donele su mu status kultnog glumca. U filmu „Of Mice and Men“, koji je režirao njegov prijatelj Geri Siniz, igrao je Lenija – mentalno zaostalog, ali dobrodušnog radnika ogromne fizičke snage. To je bila potpuno drugačija uloga od sofisticiranih manipulatora koje je često igrao. Malkovič je pokazao neverovatnu emotivnu dubinu i mnogi kritičari smatraju da je to jedna od njegovih najboljih izvedbi.

A onda je stigao film koji će zauvek promeniti njegovu karijeru – „Being John Malkovich“.

Kada je scenario Čarlija Kaufmana prvi put stigao u Holivud, mnogi su mislili da je previše lud da bi ikada bio snimljen. Priča o ljudima koji kroz mali portal ulaze direktno u glavu Džona Malkoviča zvučala je kao bizarna šala. Međutim, Malkovič je pristao da igra – samog sebe.

To je bio genijalan potez.

Film iz 1999. godine postao je kultni klasik i jedan od najneobičnijih ostvarenja moderne kinematografije. Malkovič je pokazao neverovatnu spremnost na samoironiju. Malo koji glumac bi pristao da bude predmet apsurdne satire o sopstvenoj slavi i identitetu. Publika je tada shvatila da Džon Malkovič nije samo veliki glumac – već i čovek koji razume koliko je slava apsurdna.

Njegova pojava na ekranu oduvek je bila posebna. Imao je prodoran glas, neobičan ritam govora i lice koje je moglo da izgleda i aristokratski i jezivo. Reditelji su to obožavali i zbog toga je često igrao negativce. Jedan od najpoznatijih bio je Sajrus „Virus“ Grisom u akcionom hitu „Con Air“ iz 1997. godine. Dok su Nikolas Kejdž i Džon Kjuzak igrali heroje, Malkovič je ukrao film kao psihopatski kriminalac. Njegov mirni način govora bio je mnogo strašniji od klasičnog filmskog urlanja. Publika je dobila jednog od najpamtljivijih negativaca devedesetih.

Kasnije je briljirao i kao ruski mafijaš u filmu „Rounders“, kao nemilosrdni kriminalac u „Ripley’s Game“, ali i kao misteriozni negativac u blokbasteru „RED“, gde je pokazao izvanredan komičarski talenat.

Malo ljudi zna da je Malkovič tokom karijere prolazio kroz ozbiljne finansijske probleme. Glumac je 2008. godine izgubio veliki deo novca zbog prevare investicionog fonda. Govorio je da je praktično ostao bez milionske ušteđevine. Međutim, za razliku od mnogih holivudskih zvezda, nije pravio dramu oko toga - jednostavno je nastavio da radi.

Njegov privatni život oduvek je bio daleko od tabloida. Bio je u braku sa glumicom Glen Hedli, ali su se razveli krajem osamdesetih. Kasnije je započeo vezu sa pomoćnicom režije Nikolom Bejli, sa kojom ima dvoje dece. Porodica je dugo živela u Francuskoj, daleko od holivudske pompe.

Malkovič je više puta govorio da ne voli Los Anđeles i način života koji ide uz holivudsku slavu. Mnogo više voli Evropu, pozorište, umetnost i anonimnost. Zato ne čudi što je često radio evropske filmove i međunarodne produkcije.

Malkovič je u intervjuu iz 2011. godine izjavio da nema „ideologiju“, otkrivši da nije glasao još otkako je Džordž Mekgovern izgubio predsedničku trku 1972. godine.

Na događaju Cambridge Union Society 2002. godine, kada su ga pitali sa kim bi najviše voleo da se bori do smrti, Malkovič je odgovorio da bi „radije samo upucao“ novinara Roberta Fiska i političara Džordža Galoveja, navodeći da Galovej nije iskren. Novinari su spekulisali da je komentar povezan sa kritikama koje su Fisk i Galovej imali na račun Izraela i američke spoljne politike.

Posebno zanimljiv deo njegove karijere vezan je za modu. Malo ko očekuje da ozbiljni karakterni glumac postane modni dizajner, ali upravo to se dogodilo. Malkovič je pokrenuo sopstvenu modnu liniju i godinama dizajnira mušku odeću. Njegov stil je elegantan, pomalo ekscentričan i veoma evropski – baš kao i on sam.

Tokom života razvio je reputaciju jednog od najinteligentnijih glumaca u industriji. Govori nekoliko jezika, obožava književnost i poznat je po britkom humoru. Intervjui sa njim često izgledaju kao filozofski razgovori, jer odbija da daje jednostavne odgovore.

Ipak, nije uvek bio lako razumljiv publici. Neki kritičari tvrdili su da je previše ekscentričan, dok su drugi smatrali da glumi „previše čudno“. Malkoviča to nikada nije posebno zanimalo. Jednom je rekao da mu nije cilj da publika uvek voli njegove likove – dovoljno mu je da ih ne zaboravi.

Tokom karijere sarađivao je sa nekim od najvažnijih reditelja sveta – Stivenom Spilbergom, Bernardom Bertolučijem, Vudijem Alenom, braćom Koen, Klintom Istvudom i mnogim drugima. Ipak, nikada nije postao „tipična“ megazvezda poput Toma Kruza ili Breda Pita. Bio je nešto drugo – glumački kameleon, umetnik kog kolege obožavaju, a publika pamti.

Jedan od najzanimljivijih projekata u njegovoj karijeri bio je film „100 Years“, koji je snimljen 2015. godine, ali neće biti prikazan do 2115. Ideja projekta bila je da film bude svojevrsna vremenska kapsula namenjena budućim generacijama. U poslednjih desetak godina publika ga je gledala u serijama poput „The New Pope“, gde je igrao ekscentričnog papu, kao i u brojnim međunarodnim projektima. Njegova energija nije oslabila - i dalje poseduje onu istu čudnu kombinaciju sofisticiranosti i opasnosti zbog koje je postao legenda.