Ima jedan stih u novoj zbirci pesama Jelene Lengold koji, čini mi se, na savršen način opisuje poziciju umetnosti u svetu koji je umetnosti najmanje sklon, uprkos svim zaklinjanjima na vernost humanizmu, estetici i etici.

Piše: Marija Nenezić

Pesma Šta mi radimo ovde, počinje ovim stihovima:
„Postoji put koji ne vodi nikuda
Osim do mesta
Sa kog se pruža prekrasan vidik.“

U realnosti isplativih činjenica, i za sledbenike isključivo takve realnosti, autentični umetnički gest nalik je tom putu, beskorisnom najčešće. U realnosti čoveka usamljenika, spremnog da se nadnese nad „ponor lepote“ da parafraziram pesnikunju, put koji vodi do “prekrasnog vidika“ dobija drugačije značenje i, sledstveno tome, smisao. Osvajanje privilegovanog mesta. I ako bi trebalo da ukažem na neke vredne etape puta ka slobodnom i otvorenom vidiku, nova pesnička zbirka Jelene Lengold, Mutni nagoveštaj kiše, svakako je jedna od njih. Narativna, sugestivna, u ispovednom ključu napisana zbirka pesama o savremenoj individualnosti koja svakako ima odnos ka drugome ali ga preispituje, ima trenutke svetlosti i trenutke tame a najvažnije od svega, moć komunikacije sa nama danas i ovde te efekat identifikacije, čitajući poeziju Jelene Lengold, ne može izostati.

Slovenački pisac Dino Bauk napisao je roman Kraj.Ponovo. Priča o raspadu jedne zemlje i jednog prijateljstva ispričana je kroz dinamičan odnos prošlog i aktuelnog, postupkom koji smenjuje fantastiku i realnost, epistolarnu i pripovednu formu.

O ratnom ludilu piše savremeni francusko/afrički pisac David Diop. Slučajnost je htela da ime i prezime deli sa drugim, starijim pesnikom Davidom Diopom, takođe zainteresovanim za “afričku stvar” koji je poginuo šest godina pre rođenja Davida Diopa, pisca romana Braća po duši. Roman tematizuje Prvi svetski rat, pisan je jednostavnim, nepretencioznim stilom, bavi se čestim pitanjem slobode lične akcije, ali je glavni junak ovog romana daleko od tipskog heroja, pre bi se reklo da ima osobine antijunaka i snaga romana Braća po duši leži upravo u tome.

Stil prvog toma obimne sage o drugoj polovini dvadesetog veka, Svaki dan u godini, zahteva posvećenost i koncentraciju. Nemački pisac Uve Jonzon i sam je imao život dostojan romana. Svaki dan u godini je originalno zamišljena pripovest u kojoj se ukrštaju različite perspektive, lične i kolektivne sudbine. Ne tipično istorijski roman, ali istorija i ideologija ovde imaju važno mesto.

Podsetila bih na Hanu Arent i njenu poznatu knjigu Izvori totalitarizma. U predgovoru prvom izdanju 1950.godine ukazala je na stravičan procep u kojoj se nalazio tadašnji svet, nemogućnost obnove starog svetskog poretka i odsustvo svake nade u novi. Ako znamo da je pisala, osim o antisemitizmu, i o razvoju imperijalizma i totalitarizma i njihovim uzročnicima, nemoguće je ne pomisliti na cikličnu prirodu vremena.

(Autorka je članica NIN-ovog žirija za roman godine)