Zašto su spisateljice koristile muške pseudonime

Kultura 15. nov. 202015:55 > 17:45
Podeli:
Foto: Pictorial Press Ltd / Alamy / Alamy / Profimedia/EPA/PETER FOLEY/Niday Picture Library / Alamy / Alamy / Profimedia

Vratimo joj ime, bio je slogan nedavne kampanje čiji je cilj bio da se spisateljicama, koje su objavljivale literarna dela pod muškim pseudonimima, konačno ukaže poštovanje. "Omogućimo ženama piscima ono što su odavno zaslužile", poručivali su inicijatori ove kampanje u Velikoj Britaniji, uz podsećanje da su dame, kroz istoriju, bile onemogućavane da objavljuju svoja dela samo zato što su žene, kao i da su do uspeha stizale zahvaljujući muškim alter-egoima.

Mnogo je ovakvih slučajeva, u različitim istorijskim dobima i zemljama, jer ženama kao da je bilo „zabranjeno“ da se čuju u literaturi. Čak je i najuspešnija spisateljica današnjice Dž. K. Rouling izabrala polno neutralno ime kako bi osigurala da njen „Hari Poter“ stigne i do mladih muških čitalaca. Britanska spisateljica je otišla i korak dalje, prisvojivši pseudonim Robert Galbrajt za svoja dela ratne i krimi fikcije. Ali, nov identitet Roulingove nije samo imao veze sa seksizmom, prisutnim već vekovima, već i željom za anonimnošću, piše BBC Culture.

Pretvarajući se da su muškarci najviše uspeha imale su žene koje su se potpisivale kao Džordž Eliot, braća Kurijer, Elis i Ekšn Bel, kao i Žorž Sand. Iza tih imena kriju se Meri En Evans, sestre Bronte i Amantin Lusil Aurora Dupe.

Za to je prevashodno kriv patrijarhalan sistem, kao i to što su muškarci bili u fokusu romana, naročito u 18. veku. Međutim, mnogo je žena koje nose velike zasluge za razvoj romana kao žanra, zbog čega nije sasvim tačno da „žene nisu mogle da objavljuju svoja dela ukoliko nisu imale muški pseudonim“, navodi BBC. Dame su anonimno, pod pseudonimima, ali i sopstvenim imenima objavljivale svoju literaturu tokom 18. i 19. veka. Studija Džejmsa Rejvena pokazuje da je trećina romana, objavljenih samo u 1785. godini, bilo potpisano sa „lejdi“. Velika je verovatnoća da su neke od tih „dama“ bile zapravo muškarci. Ženski potpis stajao je na knjizi zato što je značio da je delo pogodno za čitateljke.

Krajem 18. i početkom 19. veka gotska književnost bila je veoma popularna, a tada, kao i sada, ona se vezuje uglavnom za žene. En Redklif, Meri Robinson, Klara Riv, Šarlota Smit i Meri Šeli dominirale su na literarnom tržištu, zbog čega nije sasvim tačna tvrdnja da nije bilo spisateljica koje su koristile sopstvena imena za svoja literarna dela.

Ako je i bilo onih koje su „postajale muškarci“, njihov cilj bio je da se, naročito tokom 19. veka, distanciraju od populističkih, kič romana, koje su uglavnom čitale žene. Dakle, da bi bile ozbiljnije shvaćene.

Džordž Eliot prvo je ime kao dokaz da su žene, koje su želele da budu ozbiljno shvaćene, morale da „izigravaju jači pol“. Tačnije, Meri En Evans, koja je postala Džordž Eliot. Međutim, Rozmari Bodenhajmer, profesorka na Bostonskom koledžu, objašnjava za BBC da se Evansova opredelila za književnu anonimnost zbog svog privatnog života. Naime, ona je bila u vezi i otišla u Nemačku sa Džordžom Henrijem Luisom, koji je već bio oženjen.

Džordž Eliot/Meri En Evans Foto: Pictorial Press Ltd / Alamy / Alamy / Profimedia

Pseudonim joj je u 19. veku koristio kako se njeno ime ne bi vezivalo za „seksualni skandal“. Takođe, nije bila sigurna da li je njeno pisanje na vrhunskom nivou, a i radeći kao novinarka navikla je na pisanje pod pseudonimom.

Za neke spisateljice alter-ego je bio način skrivanja seksualnih preferenci. Tako je Vernon Li, odnosno Vajolet Pejdž, koja je bila lezbijka, 1875. godine zabeležila da joj je „pseudonim omogućio da njeni čitaoci nagađaju da li iza dela stoji muškarac ili žena“.

– To što je bila oslobođena bilo kakvih stega koje se tiču pola ili seksualnog opredeljenja za nju je bilo veoma značajno – objašnjava za britanski javni servis teoretičarka književnosti Ana Pareljo Vadiljo.

Za razliku od onih koji su koristili pseudonim da sakriju svoj identitet, njoj je on služio da bi stvorila novu ličnost. Kao Vernon Li predstavljala se u svim segmentima života, ne samo u književnosti. Svi su znali da je žena, ali žena „muškog intelekta i snage“. Čak su je i ljubavnice zvale Vernon, a ne Vajolet.

– Vernon Li je tako bio kreativni čin sam po sebi – smatra ova teoretičarka.

Ona nije usamljeni slučaj, jer tokom 19, kao i prošlog veka, mnogo je primera gej spisateljica koje su „neutralizovale“ svoja prava imena. Među njima su: Redklif Hol, Žorž Sand, Vita Sakvil- Vest i H. D. Kolet. A još jedan lezbijski par iz viktorijanskog doba – Ketrin Bredli i Edit Kuper, koje su čak bile i u rođačkim vezama, zajednička dela objavljivale su pod zajedničkim imenom – Majkl Fild.

– Njih dve su zaista postale Majkl Fild. Čak bi im prijatelji započinjali pisma sa ‘Dragi Majkl’… Imena daju mogućnosti i slobodu, prostor za invenciju. Kreirati svoje autorstvo jeste umetnički čin – objašnjava Vadiljo.

Opredeljivanje za pseudonime bilo je i rasno motivisano. Često su afroamerički autori bili prinuđeni da uzimaju alter – ega za svoja dela, kako bi prošli „kao belci“. No, primer En Petri, Afroamerikanke, čija je kratka priča „Marie of the Cabin Club“ izašla pod pseudonimom Arnold Petri 1939. godine, kazuje drugačiju priču.

Ona je muški pseudonim izabrala kao neku vrstu igre, objašnjava Džin Džeret, profesorka engleske književnosti na Univerzitetu Njujork, jer „nije želela da o njenom književnom stvaralaštvu išta znaju njeni prijatelji i poznanici“. Međutim, 1946. godine, uoči izlaska njenog prvog romana „The Street“, promenila je mišljenje, objavivši ga pod pravim imenom. Roman je prodat u tiražu većem od milion primeraka, čime je postala prva Afroamerikanka sa takvim uspehom na tržištu.

No, ključ čitavog problema jeste žanr. Pisci koriste svoja prava imena u „ozbiljnoj literaturi“, a pseudonimi se koriste uglavnom za fikciju, tvrdi BBC.

Trend u poslednje vreme jeste da pisci, i žene i muškarci, objavljuju svoja dela pod polno neutralnim pseudonimima. Ili, bar inicijalima, što je naročito očito u domenu kriminalističkog i triler žanra. Tako se Šon Tomas potpisuje kao S. K. Tremajen, Tod Riter kao Rajli Sejger, Stiv Votson kao S.Dž. Votson, a Toni Strong je Dž.P. Delejni. Polno neutralno ime danas mami čitaoce, a na književnom tržištu oko 80 odsto kupaca literarnih dela čine žene.

I dok su spisateljice, kroz istoriju, imale različite razloge za prisvajanje muških pseudonima, u današnje vreme ako je na knjizi potpis „dame“, to čak može i da pomogne, zaključuje BBC.

Komentari

Vaš komentar