Zamislite osobu koja pokušava da popravi svet i uspeva u nemogućoj misiji: Džesika Hausner u Sarajevu otkrila detalje novog filma

Posle Sergeja Loznice, Vima Vendersa, Mišela Franka, Olivera Stouna, Atoma Egojana, Majkla Vinterbotoma, Toda Hejnsa, Ulriha Zajdla, Abela Ferare, Stivena Frirsa, Majka Lija jedna dama jedinstvene vizije sineastkinja je koja se pridružila ovim divovima, bar kad je program "Posvećeno" Sarajevo film festivala u pitanju. I velika austrijska rediteljka i scenaristkinja vratila se posle šest godina u glavni grad BiH, ne samo zbog toga što joj Sarajevo film festival odaje počast programom "Posvećeno", već i zbog toga što novo ostvarenje Hausnerove "Club Zero" sutra uveče zatvara najveću regionalnu filmsku smotru.

Ali, tu je i kako bi postala još jedna laureatkinja Počasnog Srca Sarajeva, koje će joj biti uručeno sutra, na zatvaranju festivala. A dolazak u Sarajevo Džesika Hausner iskoristila je i kako bi održala inspirativan masterklas u Bosanskom kulturnom centru.

Rediteljka, rođena u Beču 1972. godine, gde je i studirala režiju na Filmskoj akademiji, još tokom studija snimila je nagrađivane kratke filmove "Flora" i "Interview", a prvo dugometražno ostvarenje Hausnerove "Lovely Rita" premijerno je prikazano na Kanskom filmskom festivalu 2001. godine.

I drugo ostvarenje "Hotel" bilo je deo kanske selekcije, a film "Lourdes" takmičarskog programa Venecijanskog filmskog festivala, na kojem je ovenčan FIPRESCI nagradom. Ostvarenje "Little Joe" bilo je prvo koje je snimila na engleskom jeziku, a u Kanu je za ulogu u ovom filmu Emili Bičam osvojila nagradu za najbolju glumicu.

Novi film Hausnerove "Club Zero" svetsku premijeru imao je u maju, na 76. filmskom festivalu u Kanu, a među producentima ostvarenja jeste i Obala Art Centar iz Sarajeva, pa je prirodno da film pravo s Kroazete gleda ovdašnja publika na zatvaranju 29. izdanja SFF-a.

Posle jučerašnjeg Dana žalosti, kad je Sarajevo film festival prekinuo čitav program, danas se sve vratilo u normalu. I na današnjem masterklasu u BKC-u zvezda SFF-a Džesika Hausner pričala je studentima i mladim autorima o tome kako joj se rađaju ideje za ostvarenja, kako piše scenarija, koju muzika ulogu nosi u njenim filmovima, koliko su joj bitni saradnici…

- Uvek se trudim da u svojim filmovima pokušam da doprem do suštine iz "drugog plana". Mislim da su neke stvari bolje kad nisu tako vidljive. Više emocija bude kad nisu tu ispred vas, kad nisu očigledne. Kad neko plače u sceni, volim više da prikažem junaka otpozadi a ne u krupnom kadru. Isto je i sa seksom, ili nasiljem. Bolje je, po meni, kad takve stvari nisu prikazane do detalja.

S obzirom da novi film austrijske autorke "Club Zero", u kojem glavnu ulogu tumači Mia Vašikovska, inače predsednica žirija 29. Sarajevo film festivala, kojim se sutra zatvara ova smotra, donosi priču o profesorki koja dolazi u novu školu i gradi specifičnu, snažnu vezu sa petoro studenata. A Hausnerova je objasnila da je klica za ostvarenje bilo pitanje vere:

- Ne vere u katoličkom smislu, već vere u svakodnevici. Tradicionalne religije su danas zamenjene različitim ideologijama. Danas nas hrane raznovrsnim stvarima i one se mogu posmatrati kao ideologije. Želela sam u ovom filmu da prikažem kako se ljudskim umom može manipulisati. Junaci mog filma, ti studenti počinju da veruju u nešto što je očigledno ludo, netačno. A toliko je njih danas koji veruju u Boga, ili da Sunce sutra izlazi. Imanentno je to svakom čoveku. I mislim da bilo ko od nas ima svakovrsne ideje. Svako ima svoja verovanja a u ovom filmu sam ta verovanja želela da prikažem na ekstreman način. Oni, ti studenti u to veruju iako je nemoguće. Ono što je u realnosti i ono što je njima u glavama je nespojivo i to sam htela da donesem. Pokušala sam da prikažem prazninu u znanju.

https://www.youtube.com/watch?v=oiC3LNhKq5E&t=10s

Kad piše scenario, kako je precizirala, nikada ne razmišlja vizuelno, već samo o priči, kroz koju želi da prenese svoju ideju:

- Svaka rečenica u scenariju mi je važna. Mislim da je važno sve redukovati na suštinu, esenciju, da se opredelim za samo jednu opciju. Film je, po meni, sjajna stvar jer omogućava pričanje priča.

U filmovima Hausnerove ima toliko toga za otkriti, a pride je svako ostvarenje ukrašeno bizarnim humorom, ludim plesom. Duhovitost u inače ozbiljnim ostvarenjima objasnila je rediteljka jednim primerom:

- Davno sam imala ideju da napravim film o dvoje ljudi, paru koju su hteli da se ubiju zbog ljubavi. Ali, bila je to baš depresivna priča i očajna sam bila što nisam mogla tad da je ostvarim. Mislila sam da ne mogu da napravim takav film, pala bih u totalnu depresiju. Ali, deset godina kasnije čitala sam u novinama o Hajnrihu Klajstu, pesniku koji je živeo u 19. veku. Želeo je da umre, ali ne sam. I upitao je prijatelje da se ubiju zajedno sa njim. Pa onda rođaku, ali i ona je odbila ideju. Bio je tako uvređen jer je mislio da sigurno postoji neko ko će njega više ceniti nego sopstveni život. Krajnji narcizam. Ali, na kraju je našao ženu koja je bolovala od raka u krajnjem stadijumu i ona je pristala. I počeli su da pišu ljubavna pisma jedno drugom na kraju života. Pronašli su nešto što im je dalo razlog da vole jedno drugog, a to je smrt. Na čudan način to je smešno, bizarno je. Ljubav, kako se ispostavlja, nije tako divna kako svi mislimo, već može biti krajnje luda, što možda izaziva i gorak smeh. Bitno je da se možemo smejati sami sebi, da ne uzimamo sebe tako ozbiljno - poručila je Hausnerova.

https://www.youtube.com/watch?v=3nQ8LOh0Efo

Istakla je i koliko joj je blizak opus Bertolda Brehta. Zato, kad stvara filmove, uvek na umu ima velikog nemačkog dramskog pisca i pesnika:

- Kad pišem i snimam filmove nikad ne želim da prikazujem samo pojedince koje mi kao gledaoci možemo potpuno da razumemo. Takav koncept mi je prevaziđen. Uvek pravim distancu između publike i onog što je na ekranu. U Brehtovom radu u pozorištu bilo je važno razumeti sistem, a ne samo to ko smo mi sami - već šta je naša uloga u sistemu, šta se od nas očekuje, šta je naša profesija, zašto tako pričamo, delamo… Pored posla, svi mi imamo svoj privatan život, radnici smo, studenti, majke, ljubavnice, prijatelji... I meni je interesantno da prikažem te različite strane svake osobe. Ali, i da prikažem institucije i da nismo slobodni kao jedinke da radimo šta hoćemo. Ako se ne prilagodimo sistemu, ne možemo biti deo istog. Od nas se očekuje da se ponašamo na određeni način. I to, a ne samo pojedinca, želim da donesem u svojim filmovima.

Džesiki Hausner, kako je ukazala na masterklasu, teško je da priča kako joj se rađaju ideje za scenarija i filmove:

- Konstantno prikupljam ideje, stalno nešto beležim. I onda od tih beleški razvijam nešto u svojoj glavi i rodi mi se ideja. Ali, ponekad, koliko god bila dobra ideja, kad je razradim, ispostavi se da je za bacanje, pa krenem dalje. Uvek imam nešto na umu, u glavi, ne mogu da ne radim. Stalno sam okupirana nečim. Bolje je to nego da ne radim ništa!

https://www.youtube.com/watch?v=XxuNDa97V6s

U svakom od filmova austrijske sineastkinje kao da je stalno prisutna likovna umetnost. Primera radi, bez slika belgijskog nadrealističkog umetnika Renea Magrita nezamisliv je film "Hotel", a priznala je da crpi ogromnu inspiraciju iz likovne umetnosti:

- Slike, vizuelna umetnost su mi velika inspiracija. Ponekad mi su inspiracija naivni umetnici, oni koji su samouki. Anri Ruso je takav. Čini se, kad gledate njegova dela, kao da dete slika, ali to je rađeno s namerom. Kreira slike jednostavne na prvi pogled, a nikako nije tako. A likovna umetnost filmovima daje specifično vizuelno iskustvo - naglasila je Džesika Hausner, a sledeći film austrijske sineastkinje će biti, kako je otkrila, o nadi:

- Biće to film o nekom ko pokušava da popravi svet. I film ima srećan kraj. O nadi da može promeniti stvari na bolje i da to može uspeti. Stvari koje su dobre za jednu osobu mogu biti pogubne za drugu, ali na kraju se nešto može postići. Premisa filma jeste da je zaista moguće popraviti stvari na bolje.

Bonus video: Kaufman u Sarajevu