11
Svakodnevni život je zakrčen besmislenim rutinama za koje se pitamo zašto ih uopšte radimo. S odlaskom u penziju sam našao, ako ništa drugo, više mira da se fokusiram na ono što me interesuje, kaže za Nova.rs akademik Vladimir S. Kostić.
– U SANU je uvek bio običaj da predsednici Akademije objavljuju svoje intervjue. Ja sam to uvek smatrao, a nadam se da se neki neće naljutiti, jednom vrstom narcizma. Ja sam ovo radio celog života. To samo zrikavi šatrovci hoće da me ubede da ja pokušavam da se bavim politikom, ili da hoću da budem ne znam šta… Ne apsolutno ne, ovo je jedino što znam i s tim ću otići sa ovog sveta. Mislio sam, na neki način, da s ovom knjigom vratim dug. Knjiga sad postoji kao jedan kamen usred potoka. Tako da oni koji budu preskakali potok imaju neku vrstu interegnuma.
Tim rečima akademik, neurolog, bivši profesor Medicinskog fakulteta i nekadašnji predsednik SANU Vladimir S. Kostić opisuje za Nova.rs novu knjigu „Nevoljni pokreti“, koju je objavila u okviru svoje izdavačke delatnosti Srpske akademija nauka i umetnosti.
Ovo delo predstavljeno je danas u okviru Tribine SANU, u Svečanoj sali Srpske akademije nauka i umetnosti. A nakon održane tribine Vladimir S. Kostić priznao je za Nova.rs, kroz smeh, da ne želi da zvuči kurtoazno već da istakne činjenicu koja ga čini „užasno ponosnim“:
– Iza sebe sam ostavio desetak osoba koje su apsolutno izvanredne. Možda su ponekad neke moje kolege govorile: „Kad mi odemo, neće imati ko da leči ovaj narod“. A ja mogu da kažem: „Ja kad odem, neće se primetiti da sam otišao“. Verujte mi da sam duboko ubeđen u to, i vrlo sam ponosan što ostaju dobri stručnjaci, a moram da kažem – i dobri ljudi.
I dok knjiga jeste posvećena studentima, specijalizantima, lekarima može biti, s obzirom na Kostićev spisateljski dar, primetili su neki u SANU, korisna i „običnom čitaocu“.
– Duboko se nadam da može. Ima stvari u njoj koje su specijalističke, ali suštinu knjige može svakako da uhvati i osoba koja je samo zainteresovana da nešto sazna o nevoljnim pokretima – smatra Kostić, a upitan koliko s obzirom da je čitav vek posvetio medicini i dalje kod nas vladaju predrasude spram bolesnika koji pate od tremora ili distonije, odgovara:
– Ogromne su predrasude. U najkraćem mi svi identifikujemo tremor sa Parkinsonizmom. A Parkinsonizam nije izjednačen sa tremorom, tačnije supstancijalan broj bolesnika nikada u toku života nema tremor. Kod jednog broja bolesnika koji počnu s tremorom, on se čak može i izgubiti u toku života. Čitav je niz predrasuda o kojima ljudi pričaju. Interesantno je da iako se svi plaše tremora, ukoliko je, na primer, kod Parkinsonove bolesti dominantan, postoje studije koje pokazuju da oni kod kojih je dominantan imaju lakši oblik bolesti. Čak bi to trebalo da bude neka vrsta optimizma, ali ti bolesnici pate jer misle da ih svi gledaju kad im se tresu ruke – ukazuje naš sagovornik.
Kostić napominje da tek kada je otišao, zvanično, u penziju našao je vremena da sve svoje radove, istraživanja, kojima je godinama svojim saradnicima dosađivao, skupi u ovu knjigu.
– Da… Svakodnevni život je zakrčen često potpuno besmislenim rutinama za koje se pitamo zašto ih uopšte radimo. S odlaskom u penziju sam našao, ako ništa drugo, više mira da se fokusiram na ono što me interesuje. A, s druge strane, uspeo sam da postignem i neku vrstu meni prilagođenog mira. Dakle, radim kad hoću, a ne moram da radim kad neću – odsečan je Kostić.
Preterano je reći, skroman je akademik, da je posredi monumentalno delo kako su primetile neke njegove kolege akademici:
– Ako bude bila korisna, preko toga nema potrebe ni za čim drugim!
A kad već govori o preko potrebnom miru, upitali smo Kostića koliko su mu nemira donela dva mandata na čelu Srpske akademije nauka i umetnosti i da li mu je, možda, krivo što je izgubio toliko vremena kada se sad osvrne na taj period?
– Ako hoćete sasvim iskreno, na neki način i jeste. Ali, računa se da svakom čoveku dođe trenutak kada treba da da nešto u onom opštem smislu… Ja sam celog života bežao od funkcija, izbegavao ih, bavio se onim što sam sabrao i u ovu knjigu. I u jednom trenutku sam prihvatio. Bila su to dva mandata kao predsednika SANU. Kad se kraju približio drugi mandat, rekao sam da je neukusno da budem na toj funkciji više od dva mandata. I držao sam se tog principa, ali doživeo sam da svi tvrde: „Ne, uplašio se svojih neprijatelja“. A upravo zbog njih sam ostao na tom mestu i u drugom mandatu. Pričali su kako imam druge ideje… Ne, nemam ih. Mislim da ko hoće pažljivo da sagleda sve, uvideće da je tačno ono što govorim.
S obzirom da je poslednjih godina poznat i po društvenom aktivizmu, pominje Kostić kako je to „u ovoj sredini jako opasno“:
– Ako ne bih rekao ono što mislim morao bih, što se kaže, da se sakrijem pred sopstvenim unucima i decom. Kad nešto kažem, ne tvrdim da sam u pravu. Ali, ja tako mislim. Smatram da je naša dužnost da iskažemo svoje mišljenje. Ja nemam nikog koga bih smatrao svojim neprijateljem. Možemo biti politički neistomišljenici, moralni neistomišljenici, u ljudskom smislu neistomišljenici. Ali ne neprijatelji. Za one koji se plaše, neću se svetiti nikom.
Budući da je knjigu „Nevoljni pokreti“ nazvao dugom koji je morao da otplati, pitamo Vladimira S. Kostića za kraj da li je još nešto ostao dužan…
– Ima i toga (smeh). Setio bih se sada čoveka, za kog moram da kažem da mi je bio prijatelj – Dobrice Ćosića. Za svoje poslednje dve ili tri knjige stalno mi je govorio: „Vlado, ovo je kraj, gotovo“. I ja ću iskoristiti recept tog velikog čoveka i reći da je „sad gotovo“, ali da, ipak, imam još neke ideje…
