"Vidite da mi sredite manje od dve i po godine. Pa nisam nikog ubio. Izvršio sam dve ili tri prevare": Pročitajte odlomak iz bestselera "Zatvorenih očiju"

Jer, taj se advokat ne miri s nepravdom i, iako svestan da mu ovaj proces može ugroziti karijeru, prihvata naizgled izgubljenu bitku. Na tom putu prati ga časna sestra Klaudija, koja vodi sigurnu kuću za žene žrtve nasilja i trenira borilačke veštine. Iako sudija očigledno favorizuje advokata optuženog, a tužiteljka s kojom sarađuje biva premeštena u Palermo, Gvido ima adute u rukavu koji vode do šokantnog završetka. Da li istina i pravda mogu pobediti kada se nađu naspram moći, privilegija i kolektivnog ćutanja, pitanje je s kojim će se suočiti čitaoci romana "Zatvorenih očiju" italijanskog pisca Đanrika Karofilja. Ovaj, drugi deo uzbudljivog serijala o advokatu Gverijeriju, koji je bestseler, upravo je objavljen u izdanju kuće "Imprimatur" i u prevodu Ivane Mangov.

Đanriko Karofiljo u delu "Zatvorenih očiju" briljira kao majstor atmosfere i dijaloga, spajajući sudsku napetost s emotivnom slojevitošću. Džefri Diver je ocenio da Karofiljov suptilan stil donosi priču koja je istovremeno literarna i sirova i razvija se brzinom najboljih pravnih trilera. "Tajms" ga je okarakterisao kao uzbudljiv sudski triler, "Kirkus Reviews" da je pred čitaocima "slojevita priča o pravdi koja kasni, ali ne izostaje", a "Dejli mejl" naveo:

"Budući da je autor bio tužilac za borbu protiv mafije, ovaj snažno potresan roman odlikuje se i autentičnošću i izuzetno preciznim stilom pisanja".

Ljubaznošću izdavačke kuće "Imprimatur" donosimo odlomak iz romana:

Prošlo je već nekoliko meseci kako nisam pušio. Vraćao sam se iz Republičkog tužilaštva, gde sam pregledao dokumentaciju iz jednog predmeta u kojem je trebalo da zastupam oštećenu stranu. I imao sam neizdrživu želju da odem do trafike i kupim paklicu jakih i oporih cigareta, recimo žutih MS, i da ih pušim dok sebi ne pocepam pluća.

Angažovali su me roditelji jedne devojčice koja je upala u klopku pedofila. On je otišao ispred škole, pozvao devojčicu, a ona je krenula za njim. Zajedno su ušli u ulaz jedne stare zgrade. Jedna školska spremačica je posmatrala tu scenu i pratila ih do ulaza. Svinja je tamo otirala svoj šlic o lice devojčice, koja je ćutala zatvorenih očiju.
Spremačica je počela da viče. Svinja je pobegla, sakrivši glavu u podignuti okovratnik. Bio je to banalan ali efikasan potez, pa spremačica nije uspela da mu vidi lice.
Kada su devojčicu saslušali uz pomoć jedne sposobne psihološkinje, isplivalo je na videlo da to nije bio prvi put. Niti drugi ili treći.

Policija je dobro odradila svoj deo posla. Identifikovali su manijaka i fotografisali ga iz prikrajka ispred opštinske kancelarije u kojoj je radio kao uzoran službenik. Devojčica ga je prepoznala. Pokazujući prstom na njegovu fotografiju, cvokotala je zubima, a zatim sklonila pogled.

Kada su otišli da ga uhapse, policajci su pronašli kolekciju monstruoznih fotografija. Fotografija koje sam tog jutra video u dosijeu. Imao sam želju da nekome razlupam facu. Najradije toj svinji. Ili njegovom advokatu.

Napisao je da su "izjave devojčice očigledno nepouzdane, plod bolesnih fantazija svojstvenih nekim subjektima pretpubertetskog uzrasta". Stvarno sam hteo da mu razlupam facu. Hteo sam da je razlupam i sudijama Odeljenja za izricanje mera zadržavanja, koji su pedofila stavili u kućni pritvor. U toj odluci je stajalo sledeće: "Da bi se izbegao rizik ponavljanja radnji sa teškim kvalifikacijama poput onih koje su predmet postupka, dovoljno je ograničavanje lične slobode u blažoj formi kućnog pritvora."

Bili su u pravu. U tehničkom smislu su bili u pravu. To sam dobro znao, bio sam advokat. I sâm sam mnogo puta ranije zastupao isti princip. Za svoje klijente: lopove, prevarante, otmičare, bankrotirane. Čak i za ponekog dilera droge.

Ali ne i za silovatelje dece.

U svakom slučaju, hteo sam da nekome razlupam facu.

Ili da pušim.

Ili da uradim bilo šta samo da se ne vraćam više u kancelariju da radim.
***
"Advokate, želite li znati odakle mi ovaj novac?" Nisam želeo da znam odakle novac gospodinu Abreši Filipu, koga su zvali Crni Pupučo. On je bio moj stari klijent i bavio se krađama i prevarama osiguravajućih kuća, iako bi, prilikom ispitivanja na suđenju, govorio da je zidar.

Narednog dana imali smo ročište u Apelacionom sudu. Zbog zločinačkog uduživanja i prevare, pa je došao da mi plati, tako da nisam želeo da znam odakle mu novac koji se spremao da mi da. On mi to svejedno reče:

"Dobio sam trojku na lutriji u Bariju. Prvi put u životu."

Složio je čudan izraz lica, Crni Pupučo. Rekoh sebi da liči na nekog ko je čitavog života krao i sad je bio u neverici da je nešto osvojio. Rekoh sebi i da je on, kao i mnogi drugi, bio lopov i varalica jer mu se u životu nisu pružile druge prilike. Rekoh sebi da se sve više pretvaram u budalu i da nepovratno klizim u patetiku, pa sam pozvao Mariju Terezu i dao joj novac koji je on ostavio na stolu, a potom smo Pupučo i ja razgovarali o onome što će se dešavati narednog dana.

Imali smo dve mogućnosti, rekoh mu. Prva je bila da se podnese žalba. Prvostepenom presudom dobio je četiri godine, što je malo, pomislih, za sve prevare koje je počinio. Mogao sam da pokušam da izdejstvujem da ga oslobode, ali u slučaju da potvrde presudu, vrlo brzo bi se ponovo našao u zatvoru. Druga mogućnost bila je da se nagodi sa zamenikom vrhovnog javnog tužioca. Po pravilu, zamenici vrhovnih javnih tužilaca, ali i sudije Apelacionog suda, vole nagodbe. Sve se odradi veoma brzo. Ročište se završi sredinom jutra i svako može da ode s milim bogom kući ili gde već hoće.

Istini za volju, i advokati vole nagodbe u Apelacionom sudu jer se sve brzo završi i svako može da ode s mirom u kancelariju ili gde već hoće. To, međutim, nisam rekao Pupuču.

"A koliko ću da dobijem ako se nagodimo?" "Vidi, verujem da možemo da zaključimo nagodbu kaznom od dve i po godine. Neće biti lako, jer je javno tužilaštvo nepopustljivo, ali možemo da probamo."

Lagao sam. Poznavao sam zamenika javnog tužioca koji je trebalo da dođe na ročište narednog dana. Bio je spreman da se nagodi i na kaznu od dva meseca, samo da što pre ode odatle i da ne mrdne prstom. Nije bio, da se tako izrazim, veliki radnik. Ali to nisam mogao da kažem Crnom Pupuču ili ljudima sličnim njemu.
U slučajevima kao što je ovaj, raspored koraka bio je sledeći: da se kaže da je Javno tužilaštvo nepopustljivo, da se kaže da bih mogao da pokušam sa sudskom nagodbom, ali da to nije ni lako ni zagarantovano. Da se iznese pretpostavka sudske nagodbe na kaznu koja je bila nesumnjivo viša od one koju sam mislio da mogu da postignem. Da se nagodba zaključi na kaznu koju sam od samog početka predvideo. Da se potvrdi moja reputacija pouzdanog i sposobnog advokata, te da se naplati ostatak honorara.

"Dve i po godine? Vredi li da idemo na zaključivanje nagodbe, zastupniče? Isto nam je i ako budemo išli na suđenje."

"Naravno, možemo da pokušamo", rekoh mirnim, nepristrasnim tonom. "Ali ako ti potvrde četiri godine, vraćaš se u zatvor. To moraš da znaš."
***
Profesionalna pauza. Zatim nastavih.

"Za kazne do tri godine postoji i alternativna mera društveno-korisnog rada. Eto, pa ti vidi." Sad je bio njegov red za pauzu.

"U redu, advokate, ali vidite da mi sredite manje od dve i po godine. Pa nisam nikog ubio. Izvršio sam dve ili tri prevare."

Pomislio sam da je, sve u svemu, izvršio bar dve stotine prevara, iako su karabinijeri otkrili tek petnaestak. Bio je i član kriminalnog udruženja koje se bavilo prevarama u industrijskim razmerama. A imao je i podebeo krivični dosije, krcat, kako se to stručno kaže, ranijim osudama. Učini mi se da nije baš trenutak da se upuštam u nijanse sa gospodinom Abrešom Filipom.

#blockquote_0

"Bravo, Pupučo. Ti sad potpiši specijalno punomoćje i sutra nemoj ni dolaziti na ročište." Na taj način, pomislih, neću biti prinuđen da pravim scene i odmah ćemo završiti stvar sa javnim tužiocem.

"U redu, zastupniče, ali molim vas. Da pokušamo da dobijem što je manje moguće."

"Pupučo, nemoj da brineš. A sutra dođi u kancelariju, taman da ti kažem kako je prošlo. I uzmi fakturu kad budeš prolazio pored sekretarice."

On se već podigao na noge, ali je ostao da stoji ispred stola.

"Advokate?"

"Reci."

"A zašto izdajete fakturu? Jer posle morate da platite porez na taj iznos. Vredi li to? Ja se sećam, kada sam na početku dolazio kod vas, da vi niste izdavali fakture."

Pogledao sam ga iz svoje stolice, odоzdo nagore. To je bilo tačno. Dugi niz godina najveći deo novca koji sam zarađivao bio je na crno. Ali onda su se mnoge stvari u mom životu promenile i počeo sam toga da se stidim. Nije da sam jasno promislio na tu temu. Jednostavno sam se postideo što se bavim utajom poreza pa sam od tada - skoro uvek prema sopstvenoj proceni koliko bi bilo pošteno uplatiti u državnu blagajnu, da ispunim svoju dužnost - izdavao fakture i izdvajao gomilu novca na porez. Bio sam jedan od četiri ili pet najbogatijih advokata u Bariju. Bar kad je reč o prijavi prihoda.

No, to nisam mogao da ispričam gospodinu Abreši Filipu, poznatijem kao Crni Pupučo. Ne bi on to razumeo. Štaviše, pomislio bi da sam pomalo lud i promenio bi advokata. A to nisam želeo. Bio je dobar klijent, sve u svemu valjan čovek i plaćao je na vreme. Ponekad čak i novcem koji nije poticao od krivičnih dela.

"Finansijska policija, Pupučo, finansijska policija. U poslednje vreme nama advokatima dišu za vrat. Moramo da budemo na oprezu. Prave sačekuše blizu advokatskih kancelarija, vide kad klijent izlazi i kontrolišu da li mu je izdata faktura. Ako je nema, ulaze u kancelariju i počinju da proveravaju. I tada stajemo s poslom. Radije se ne bih izlagao riziku."

Pupuču kao da je malo laknulo. U njegovim očima bio sam pomalo kukavica, ali sve u svemu, plaćao sam porez samo da bih izbegao veće nevolje. On lično to ne bi radio, ali je mogao da razume.