Ako si dovoljno srećan da osećaš tugu - uživaj dok traje: Donosimo odlomak iz bestseler knjige "Rečnik čudnovatih tuga"

"Pročitao sam rečnik. Učinilo mi se da je to pesma o svemu". Bio je to utisak poznatog amerilkog komičara i pisca Stivena Rajta kad je zaklopio stranice jednog neobičnog dela. U pitanju je "Rečnik čudnovatih tuga" (The Dictionary of Obscure Sorrows) američkog autora Džona Keniga, knjige koja je odavno stekla status bestselera "Njujork tajmsa", a širom sveta postala kultni vodič kroz emocije koje svi osećamo, a retko kad uspevamo da ih imenujemo. I ovo delo, u prevodu Stefana Janjića, upravo je objavila izdavačka kuća "Imprimatur".

Autor knjige Džon Kenig neobičnim leksikonom pruža čitaocima ogledalo u unutrašnje svetove, u kojima će prepoznati sopstvene misli, tugu, nostalgiju i čežnje, pretočene u pažljivo osmišljene pojmove koji ostaju urezani u svesti dugo nakon čitanja.

Kenig, koji živi u Minesoti, 2009. pokrenuo je "Rečnik čudnovatih tuga" kao blog, nakon čega je napravio i jutjub-serijal. Kad je objavljena knjiga u izdanju kuće "Sajmon&Šuster", "Vašington post" je ocenio da je posredi očaravajuća knjiga:

"Nema sumnje da je uzbudljivo pronaći reči za naša najčudnija osećanja…"

Portal Upworthy naveo je da ova knjiga deluje gotovo nestvarno - "kao da je izašla iz sveta magije Dž. K. Rouling".

Ljubaznošću izdavačke kuće "Imprimatur" donosimo odlomak iz knjige:

Dosta je umirujuće kad otkriješ da postoji reč za nešto što si osećao čitavog života, a nisi znao da ima još ljudi s istim iskustvom. To je čak i čudnovato ohrabrujuće - podsetiti sebe da nisi sam, da nisi lud, da si obično ljudsko biće koje pokušava da pronađe svoj put kroz bizarni splet okolnosti.

Upravo tako je i rođena ideja o nastanku ove knjige: kroz trzaje prepoznavanja koji nastaju kada učiš nazive emocija, posebno na jeziku koji nije engleski: hygge, saudade, duende, ubuntu, schadenfreude. Neke od ovih reči možda su neprevodive, ali i dalje mogu pripomoći da ti se - makar na tren ili dva - tvoja unutrašnjost učini jasnijom. U takvim momentima zapitaš se ima li tu još nečeg; kakve bismo još deliće značenja mogli da razaznamo u metežu, samo da se nekad pojavio neko ko bi takvim osećanjima dao ime.

Mi se, naravno, tek retko zapitamo zašto u jeziku postoje reči za neke stvari, a za druge ne. Uz to, deluje da i nemamo pravo glasa; reči kojima oblikujemo svoje živote uglavnom su nam isporučene još u kolevci, ili smo ih pokupili na dečijem igralištu. One su poput psihološkog softvera koji oblikuje naše odnose, sećanja, pa čak i percepciju stvarnosti. Kao što je Vitgenštajn rekao: "Granice moga jezika istovremeno su granice moga sveta".

Međutim, upravo u tom grmu leži zec. Jezik je toliko integralan deo naše percepcije da nismo kadri da uočimo nedostatke jezičkih obrazaca. Tako, na primer, teško primećujemo da je naš izbor reči debelo zastareo i da više ne opisuje valjano svet u kom živimo. Osećamo samo čudnu prazninu u našim razgovorima, nikad sasvim sigurni da li nas drugi zaista razumeju.

Niko nije usamljen

Rečnik se s vremenom razvija: nove se reči sastavljaju kad se pojavi potreba za njima, niču jedna po jedna u laboratorijama naših razgovora. Taj je proces, međutim, nepošten, jer naziv dobijaju samo koncepti koji su jednostavni, opipljivi, kolektivni; oni o kojima je lako govoriti.

Emocije nisu takve prirode. Zbog toga imamo veliku slepu mrlju u jeziku osećanja, prostranu prazninu u fondu reči koje i nismo svesni. Smislili smo hiljade leksema za različite vrste zeba, jedrenjaka i donjeg rublja naših predaka, a s druge strane posedujemo tek rudimentarni izbor reči kojima možemo da opišemo delikatnost ljudskog iskustva.

Reči neće biti milosrdne prema nama, ali ne smemo se predati bez borbe. Srećom, okvir mogućnosti u jeziku je beskonačno rastezljiv. Kad bismo želeli, mogli bismo da izgradimo nova jezička rešenja i da njima popunimo praznine, ali tako da taj novi pristup bude utemeljen na našoj ljudskosti, na bliskostima naših ranjivosti, na složenosti naših karaktera. Ova perspektiva nije postojala u vreme kada je nastajala većina rečnika. Mogli bismo da načinimo katalog najsuptilnijih osobenosti među ljudskim stvorenjima, čak i onih koje je iskusila samo jedna osoba - premda je početna hipoteza ove knjige u tome da niko od nas nije zaista usamljen u onome što oseća.
U jeziku je sve moguće. To znači da ne postoji neprevodiva emocija. Nijedna tuga nije suviše neuhvatljiva da bi bila definisana. Na nama je da zasučemo rukave.

Ovo nije knjiga o tuzi, makar ne o tuzi u savremenom shvatanju tog pojma. Reč sadness izvorno je označavala celovitost i nastala je od istog latinskog korena (satis) koji nam je dao reči sated (sit) i satisfaction (zadovoljstvo). Ne tako davno, "biti tužan" značilo je da si do kraja ispunjen intenzitetom nekog iskustva. Nije to bio kvar u unutrašnjem postrojenju za sreću. Bilo je to stanje svesti - fokusiranje na beskonačnost i upijanje svega, i radosti i jada, odjednom. Kada danas govorimo o tuzi, najčešće nam je na umu očajanje, koje bismo doslovno mogli opisati kao odsustvo nade. Međutim, prava tuga je sasvim suprotna: podrazumeva uzdizanje tokom kojeg se podsećamo koliko život može biti zabavan, misteriozan, otvoren. Zbog toga je sasvim zamislivo da posvuda u ovoj knjizi pronađeš tragove tuge, a da opet - na kraju - budeš ispunjen zadovoljstvom. A ako si dovoljno srećan da osećaš tugu, pa… uživaj dok traje. Makar zbog toga što imaš dokaz da ti je do nečega na ovom svetu toliko stalo da si mu dozvolio da ti se uvuče pod kožu.

Ovaj je rečnik podeljen na šest poglavlja, a definicije su tematski grupisane: spoljni svet, unutrašnji svet, ljudi koje znaš, ljudi koje ne znaš, protok vremena i potraga za smislom. Definicije tuga poređane su nasumično, baš kao što se i u životu emocije smenjuju nalik vremenskim (ne)prilikama.
Sve reči u ovom rečniku su sveže. Neke su spasene sa smetlišta i redefinisane, druge su ganc nove, a većina je sklopljena od fragmenata stotina različitih jezika, kako živih tako i mrtvih. Te nove reči nije nužno koristiti u razgovoru, one postoje same za sebe. Postoje da bi ti pružile makar privid reda u prašumama unutar tvoje glave, da bi ti omogućile da ih prokrčiš po sopstvenim pravilima, a da se pritom ne osećaš previše izgubljeno: da budeš spokojan u saznanju da smo svi izgubljeni.

***
chrysalism im. amnionski spokoj boravka u zatvorenom dok napolju besni oluja.
Lat. chrysalis, čaura leptira; izgovara se: krisalizam.

trumspringa im. čežnja da odlutaš sa svoje karijerne puta nje u potrazi za jednostavnim životom - da brineš o malom imanju usred šumske čistine, da čuvaš svetionik na osamljenom atolu ili da postaneš pastir tamo u planinama; ova hipnotička diverzija omogućava tvojim mislima da nakratko predahnu pre nego što dolutaju natrag, u gradske mravinjake.

Nem. Stadtzentrum, centar grada + pensilvanijski nem. Rumspringa, tumaranje. Rumspringa je, navodno, tradicija mladih Amiša da nakratko okuse moderni život pre nego što odluče da li će se posvetiti tradicionalnom stilu života; izgovara se: trumspringa.

kairosclerosis im. trenutak kada se osvrneš oko sebe i shva tiš da si srećan, pa svesno pokušavaš da sačuvaš taj osećaj; to iziskuje da tvoj intelekt uoči sreću, identifikuje je, izdvoji je i smesti u odgovarajući kontekst, gde će radost lagano početi da se rastapa, sve dok od nje ne ostane tek talog uspomene.

Starogrč. καιρός, uzvišen ili pogodan trenutak + σκλήρωσις, učvršćivanje; izgovara se: kajrosklerozis.

scabulous pr. ponosan na ožiljak na svom telu, kao na autogram koji ti je svet ispisao u znak zahvalnosti što želiš da se igraš sa njim, iako si svestan da ta igra boli.

Eng. scab, krasta + fabulous, fantastičan; izgovara se: skebjules.

occhiolism im. svest o tome da su ti čula po svojoj prirodi ograničena; svest da ti je uvek samo mali deo vidnog polja u fokusu, da možeš da uočiš samo mali broj boja, da čuješ samo mali broj zvukova, ali i svest o tome da ti mozak popunjava praznine tako što poseže za karikaturalnim ekstrapolacijama; sve to u tebi budi žudnju da doživiš celokupnu stvarnost umesto njenih pojedinačnih delića, da se odmakneš od ključaonice kroz koju viriš i da konačno otvoriš vrata.
It. occhiolino, malo oko; prvobitno ime koje je Galileo dao mikroskopu 1609. godine; izgovara se: okjolizam.

***
Koliko se fotografija iz tvog telefona može bez po muke zameniti hiljadama drugih, identičnih? Ima li više ikakve vrednosti u novim pokušajima da se fotografišu Mesec, Tadž Mahal ili Ajfelova kula? Da li je fotografija samo suvenir koji dokazuje da si bio negde, poput već proizvedenog nameštaja koji si, eto, sam sastavio.

Sasvim je u redu što prepričavamo iste one šale koje smo već čuli. Prirodno je i što pravimo rimejkove istih filmova. I što drugima govorimo iste fraze, kao da ih niko pre nas nije upotrebio. Čak i ako se osvrnemo na najranije forme umetnosti koje su ostale sačuvane, videćemo otiske ruku na zidovima pećine. Ne jedan otisak, već stotine, preklopljenih tako da ih je nemoguće razlučiti.

Nema sumnje, i ti i ja i milijarde drugih ljudi ostavićemo trag svog postojanja u svetu koji smo nastanili, isto kao i milijarde onih koji su živeli pre nas. Pa ipak, ako na kraju zateknemo sebe kako nemamo ništa novo da kažemo, ništa da dodamo, već samo odsutno pratimo okvire koje su drugi davno iscrtali - biće to kao da nas nikada i nije bilo.