Marina Abramović je kao Madona umetnosti performansa. Nekada vam se sviđa to što radi, nekada ne. Nekada mislite da joj je nešto loše, nekad mislite da je radikalna, ali ne možete da budete ravnodušni. Dopada mi se sve to, kaže Alesandro Šjaroni, italijanski pozorišni umetnik i koreograf predstave "Avgust", koju će publika 18. Beogradskog festivala igre moći da vidi večeras od 19.30 sati na sceni Ateljea 212.
„Nisam siguran da je trebalo da pomenem to da sam fan Marine Abramović“, dvoumio se na trenutak uz osmeh Alesandro Šjaroni (44) nakon što je predstavio juče svoj komad „Avgust“ u Nacionalnoj fondaciji za igru u Beogradu. Čuo je, kaže, da rad Marine Abranović izaziva kontroverze i u zemlji u kojoj je rođena. Ali ovog višestruko darovitog umetnika iz Ankone upravo je ljubav prema umetnosti performansa iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka opredelila da se kao glumac po vokaciji okrene više scenskom pokretu i igri i u igri nađe svoj put. To mu je donelo i brojne nagrade, među kojima je i Zlatni lav za životno delo u umetničkoj igri u Veneciji 2019. Iste te godine počeo je da radi i komad „Avgust“, nazvan tako u čast popularnom klovnu, komad o smehu, ali i tamnim stranama smeha, pa i bolu. Radovi su mu predstavljeni u muzejima, galerijama i nekonvencionalnim prostorima, njegovi komadi, plodovi pozorišnih istraživanja i eksperimenta, izvode se širom sveta, a trupa sastavljena od izvođača iz nekoliko zemalja se posle duže „prinudne pauze“ zbog koronavirusa okupila ponovo da predstavi „Avgusta“ na Beogradskom festivalu igre.
Da li Avgust dobar ili zao?
– Dobar je. Uglavnom imate onog klovna koji je zao, nestašan i antipatičan, i imate Avgusta, obučenog u belo, sa crvenim nosem, tupavog… Možete da ga vidite i u Felinijevim „Klovnovima“, filmu o tome kako pokušava da opstane u gradu…
Pisac Henri Miler zapisao je da su „klovnovi anđeli na zemlji“. Jeste saglasni s tim?
– Da, kad govorimo o praksi kod klovnova, postoji taj zanimljiv, pozitivni aspekt, koji se ponekad ne prepoznaje. Ako dolazite iz savremene umetnosti ili savremenog pozorišta i radite sa ljudima koji rade u cirkusu i razmišljate o njihovoj praksi, kod njih postoji to radikalno iskustvo kakvo izvođači mogu da otelotvore, različito od pozorišta. Jer, pozorište je nešto što možete da „uključite i isključite“, a biti klovn je zanimanje za ceo život. U tom smislu mogu da razumem šta Miler hoće da kaže. To iskustvo jeste radikalno.
U svom radu koristite između ostalog i elemente drugih umetnosti, pa i elemente cirkusa i sporta, spominje se i uticaj Marsela Dišana… Šta utiče na to kakvu priču ćete izabati, kako je tražite?
– Ideja za „Avgusta“ došla je intuitivno. Ne tražim ciljano ideje, one se dogode i kada radim nešto što ne mora nužno da bude vezano za umetnost, ali dođem do ideje. To je zanimljivo, a i pomalo čudno da se, kada vam je potrebna neka ideja, ona pojavi. Radio sam i sa profesionalnim umetnicima iz svih oblasti, sa sportistima, radio sam i sa slepim umetnicima, različitim ljudima, ali svemu tome je zajedničko to što sam radio na nečemu što je već postojalo, bilo da je to sport ili klasična umetnost. I ja to onda izmestim, prikazujući tako drugu verziju. To je neka vrsta redimejda o kom govorimo kad govorimo o Dišanu. Da, to je nešto čime sam fasciniran. Kada vidim grupu ljudi kako radi nešto unisono, u određenom vremenu, prepoznajem u tome i nešto što me povezuje i sa njima i, uopšte, sa univerzumom, sa pokretanjem planeta, pokretanjem životinja… I onda volim da primenim ta ponavljanja i da kroz to otkrijemo nešto drugo.
Govoreći o „Avgustu“, spominjete i Anrija Bergsona. Tu je i onaj zaključak da je ljudsko biće jedina životinja koja se smeje… Smeh ne znači uvek radost?
– Smejanje jeste radost. Savršeno uživanje. Nema ničega boljeg od toga kada grupa prijatelja ode u kafe uzmu flašu dobrog vina i smeju se. Jednostavno se smeju. To je predivno. Ali postoje i drugačiji aspekti. Ponekad, ako pokušavate da budete deo zajednice, smeh je način da prepoznate da ste deo nje, jer se smejete istim stvarima. Ali nekada to može da bude i bolno, da se ljudi smeju vama. U ovom komadu prolazimo kroz sve te aspekte. Počinjemo od ideje smejanja kao čistog uživanja, što je takođe pomalo tajanstveno, jer ne znamo zbog čega se ti ljudi smeju, jer na sceni nema ničega smešnog. I onda zalazimo iza toga, oni nastavljaju da se smeju, čak i kada čuju da neko vrišti, čak i kada na sceni vide čin nasilja, i onda svi počinju da se smeju tome… Ima tu i lažnog smeha, kakva se vidi i u klovnovskoj praksi, a i tih situacija da se smejete nečemu, a da zaista ne znate čemu se smejete. Situacija u kojoj se svi smeju, pa se smejete i vi. Hteli smo da prođemo kroz sve to.
Spomenuli ste da postoji i komponenta društvenog angažmana u vašem komadu…
– Da. Mi ne želimo svesno da se publika smeje i to od nje i ne očekujemo. Ali, naravno, veoma nas raduje ako se to dogodi, onda postoji razmena energije između izvođača sa scene i publike. Za nekoga u publici to može da bude zanimljivo, jer na sceni nema ničega čemu bi se smejao, samo ljudi koji se smeju. I može da sebi postavi pitanje: čemu se ovi ljudi smeju? Ničemu. To je zanimljivo jer onda počnete da gledate i ljude oko sebe. Ali, naravno, to se ne može predvideti. Na izvođenjima u nekim gradovima smo imali mnogo smeha, a u nekim se niko u publici nije smejao. Naravno, više volim kad se ljudi u publici smeju, pogotovu na početku komada, jer onda dele trenutke čiste radosti sa drugim ljudima. A kasnije prelazimo u dramatičniju atmosferu. Kada se publika na početku ne smeje, onda smeh postaje teži. I dešava se da iz večeri u veče bude sasvim drugačije. To ne možemo da kontrolišemo. Mi radimo sa osećanjima, a njih ne možete da kontrolišete.
Volite performanse, posebno one iz šezdesetih i sedamdesetih i navodite da ste fan Marine Abramović… Jeste pratili uživo neki od njenih performansa?
– Ne, ali sam video mnoge i znam mnogo stvari o njima.
Postoji li nešto što vam se posebno dopada u njenom radu?
– Mislim da je njen rad pun suštinskih stvari, da je pun intuicije i snažnog izvođenja. Manje razumem njene radove koje je izvodila u saradnji sa pozorišnim rediteljima ili radeći u novim medijima, iako su zanimljivi. Mnogo više volim njene radove iz mladosti. Sada, naravno, mora da pravi sve više kompronisa sa modnim brendovima, zarad reklama… To mi se manje dopada, ali istovremeno kao umetnik razumem zašto mora da napravi kompromise. Mislim da je njen rad veoma zanimljiv i da mnogi ljudi koji se žale na njene radove to rade samo zato što je žena. A ona izaziva kontroverze. Ona je kao Madona umetnosti performansa. Nekada vam se sviđa to što radi, nekada ne. Nekada mislite da joj je nešto loše, nekad mislite da je radikalna, ali ne možete da budete ravnodušni. Dopada mi se sve to.
Jeste vi bili u iskušenju da komercijalizujete svoj rad?
– Veoma me fasciniraju druge oblasti, druge discipline. Fasiniran sam, recimo, svetom mode. Mislim da bih se tu potpuno razmazio, imao bih vremena koliko hoću da završim produkciju, ali tu treba pregovarati između kreativnog i komercijalnog aspekta. A to je ludost, to ne bih voleo da radim. Samo sam fasciniran time. Iskušenje mi je jedino u tom smislu što bi to bilo novo iskustvo, ali ne bih to voleo da radim svaki dan.
Dobili ste 2019. godine Zlatnog lava u Veneciji za životno delo. Nije li malo rano?
– Jeste (smeh).
Ali, eto, kad pogledate unazad, za koju svoju produkciju, za koji komad biste rekli: evo, to je moj potpis, to je komad kakve radim?
– To je teško reći… Ali, evo, sećam se komada iz 2012. koji se zove „Folk-s“, u okviru kog smo na sceni izvodili staru igru iz Bavarske, sa onim tradicionalnim pantalonama sa tregerima. Bila je je to igra iz koje smo odstranili narodnu muziku, a jedan od izvođača je silazio u publiku i marširao, uvodeći gledaoce na scenu. Ko god da je hteo da siđe sa scene ili izađe iz pozorišta, bilo da je to izvođač ili neko iz publike, nije mu bilo dozvoljeno da se vrati. A izvođenje je umesto sat i 15 minuta bilo produženo na tri sata.
– Bilo je to zanimljivo, jer ako vas zanima savremena umetnost ili proces nastanka koncepta, na kraju ispada da ste gledali takmičenje. To je bio prvi put da sam radio na repeticiji, da smo improvizovali tokom vremena. Tu je ta radikalna ideja o izvođenju tela na scenu i očekivanja da se nešto dogodi. Kao što i Marina radi (smeh). Eto, ako moram da izaberem samo jedan komad, biram „Folk-s“ jer je to bio prvi put kada sam dobio ideju da smestim akciju u vremenski okvir, preuzimajući nešto što je već postojalo i smeštajući ga u drugačiji kontekst. Kad mislite o toj igri, onda mislite o proslavama uz ispijanje piva, ali ako zaista mislite o toj igri, onda shvatate da ona postoji više od hiljadu godina, da je tako stara. Za mene je to i neka vrsta aristokratske igre, jer je preživela i posle više od hiljadu godina.
I da se za kraj vratimo „Avgustu“… Kada ste se poslednji put vi nasmejali i zašto?
– Evo, sinoć i jutros, jer sam video ljude iz predstave koje nisam video baš dugo. I imamo šansu da nastupimo. Ali nije to ni samo stvar nastupa, to je osećanje neke vrste zajednice, kao kada se porodica ponovo okupi.
Znači, bio je to radostan smeh…
– Apsolutno da.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar