Ovaj komad više je o bolu nego o smehu, ističe Alesandro Šjaroni, italijanski scenski umetnik i koreograf najavljujući svoj komad "Avgust", koji će trupa iz Ankone izvesti sutra u okviru 18. Beogradskog festivala igre.
„Avgust“ je trebalo da bude izveden prošle godine, u okviru 17. Beogradskog festivala igre, ali će zbog pandemije i zatvaranja pozorišta publika u Beogradu ovaj komad o smehu, ali i potrebi da se bude bezuslovno voljen, komad o nasilju i o bolu, moći da vidi sutra od 19.30 sati na sceni Ateljea 212. Na sceni je devetoro izvođača, a koreografiju potpisuje Alesandro Šjaroni, dobitnik Zlatnog lava za životno delo u umetničoj igri u Veneciji 2019. godine.
– Moja karijera je na neki način neobična. Dolazim iz sveta pozorišta, po vokaciji sam glumac i obožavam performans, naročito onaj iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, moja oblast je negde između teatra i performansa. Kada sam počeo sa radom, činilo se da sam uneo previše minimalizma u pozorište, bar kad je performans u pitanju. Onda sam po savetu starijih kolega počeo da ulazim u svet igre i tu sam našao svoj put, što je vodilo i ka Zlatnom lavu u Veneciji pre dve godine – predstavio se ukratko Alesandro Šjaroni danas novinarima u Nacionalnoj fondaciji za igru kroz razgovor o njegovoj predstavi sa direktokom Beogradskog festivala igre Ajom Jung.
Šjaroni u svom izrazu spaja više izvođačkih umetnosti, a predstave su mu zasnovane na istraživanju na sceni. U komadu nazvanom po klovnu, „glupom Avgustu“, izvođači na sceni neprekidno se smeju, ali to nije samo smeh radosti, nego otkrivaju širok spektar emocija.
– Moj cilj u „Avgustu“ nije bio da pomešam različite discipline, nego da sučelim različite jezike. Avgust je klovn, on se uvek smeje, pijan je, pravi gluposti i izaziva probleme i mi smo istraživali taj njegov lik. Međutim, oni u predstavi nisu klovnovi, nego ljudi koje pokreće jedna čudna, tajanstvena energija zbog čega se smeju sve vreme. Predstava traje jedan sat i to je neka vrsta putovanja, uz otkrivanje celog spektra u smejanju. Na sceni je devetoro izvođača i oni prolaze kroz različite emocije. Prvim smehom na početku se vraćaju u detinjstvo, ali oni nastavljaju da se smeju i što se više smeju otkrivaju da ne mogu da prestanu čak ni onda kada na scenu stupe nasilje i problemi. Rekao bih da je cela ova predstava ogledalo našeg društva – kaže Šjaroni.
On je istakao i da izvođači iz Ankone na Beogradski festival igre donose posebnu emociju, s obzirom na to da u Italiji nema predstava i da oni svoj komad igraju posle dužeg vremena.
– „Avgust“ nije interaktivan komad, ali se emocija preliva i na publiku, pa se i publika, posebno na početku, uglavnom smeje sa izvođačima. Sa druge strane, različita publika različito reaguje. Na primer, u Rimu su se smejali, a na severu zemlje niko. Ta tišina onda čini smeh mnogo težim i čudnijim – priča Šjaroni, navodeći da u komadu nema mnogo improvizacije, da je zasnovan na čvrstoj strukturi, spominjući i filozofa Anrija Bergsona i njegove stavove o smehu shvaćenom i kao izraz namera društva.
– Upravo kad ne izazove smeh kod ljudi, budem jako nervozan jer obično radim na komadima koji su razmena energije između izvođača i publike i oni su otvoreni ka publici. Ovde takođe počinjemo sa smehom koji se doživljava kao pozitivno, mi ga takođe tako počinjemo. Na sceni se ništa smešno ne dešava i ovo je više komad o bolu. Posle nekog vremena igrači pokušavaju da prekinu smeh, ali smo samo svedoci da to ne mogu i atmosfera počinje da bude teška i da se bude različite emocije. Komad donosi sve aspekte društva i to nije ono pozorište koje treba da vas razgali, nego ono koje vas menja kao osobe. U ovom komadu nećete videti ništa što možete da vidite na televiziji – ističe Šjaroni.
„Avgust“ je premijerno izveden 2019, a ceo proces stvaranja predstave, od audicije do premijere, trajao je oko godinu. Da bi fizički izdržali sat neprekidnog smeha, izvođači su imali i ozbiljne pripreme i vežbe, objašnjava tvorac komada, u čemu im je pomagao i instruktor joge, radili su posebne vežbe disanja i svoje telo su pretvarali u „instrument“ potreban za izvođenje.
– Volim performanse iz šezdesetih i sedamdesetih, ali ne volim da vidim izvođače da pate na sceni – podvukao je umetnik.
Šjaroni podseća i da su u timu izvođači iz različitih zemalja i raduje ih to što mogu da nastupe zajedno pred publikom.
– Naš tim pored Italijana, tu su Francuzi, Španci, Slovenci… U Italiji pozorišta rade, ali nema predstava, poslednjih šest meseci proveli smo u istraživanjima, razmišljanjima i kreacijama bez mogućnosti da izađemo na scenu, što dovodi i do frustracija, tako da sa nestrpljenjem očekujemo nastup i konačni izlazak pred publiku – ističe Šjaroni.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar