Stanić: Obračunavaju se sa umetnicima, a ne sa zločincima

Mnogo je paralela, smatra Tihomir Stanić, koje se mogu povući između sadašnjeg trenutka i vremena kada su nacisti 1941. godine okupirali Pariz, doba u koje je i smešten komad "Jedan Pikaso", koji će sutra uveče od 20 sati biti izveden na Sceni "Mira Trailović" u Ateljeu 212.U komadu američkog pisca Džefrija Hačera, čiju režiju potpisuje Erol Kadić, Tihomir Stanić igra slavnog slikara, a predstava se, istražujući Pikasov život, bavi položajem umetnika u teškim vremenima, ali i odnosom umetnosti i rata, stvaranjem i cenzurom... Uz već poznate biografske podatke iz Pikasovog života, kao i stvarne događaje iz Drugog svetskog rata, američki pisac u komadu otvara prostor za uzbudljivu spekulaciju - a to je kako bi izgledao susret poznatog umetnika i predstavnika nacističkog režima. Naciste u ovoj drami pisac ovaploćuje u liku privlačne Gospođice Fišer, koju tumači Sofija Juričanin.

- Sam komad "Jedan Pikaso" događa se u okupiranom Parizu i drama je u činjenici da Pikaso treba da izabere jedan od tri autoportreta koje će nacisti da spale. Taj čin nacističkog "moralnog" i totalitarnog poimanja sveta deo je njihovog obračuna sa "nakaznom umetnošću". A to pravo da sude umetničkim delima, izgleda, ljudi sebi prisvajaju u svim vremenima. Očigledno je to, i tako je aktuelno i danas. Dešava nam se da ovde prozivaju glumce koji igraju u predstavi o Srebrenici, a ne prozivaju one koji su napravili zločin u Srebrenici. Obračunavaju se sa umetnicima - ističe Stanić za naš sajt.U predstavi je neizbežno i pominjanje, kako glumac priča, velike Pikasove slike "Gernika". Podsetimo, kada su od slavnog španskog umetnika naručili rad za Svetsku izložbu u Parizu 1937. godine, slikar se dugo premišljao oko teme, ali desio se stravičan događaj u jednom mirnom gradiću, koji nije mogao da "prećuti". I tako se na Svetskoj izložbi pojavilo monumentalno, potresno platno koje je obeležilo istoriju umetnosti i postalo simbol ljudskog vapaja protiv besmisla rata.https://twitter.com/bboomerjourno/status/1319669540515573760- Slika je nastala nakon što su Hitler i general Franko uništili i sravnili sa zemljom jedan od najlepših gradova u Španiji - Gerniku. I u tekstu naše predstave Pikaso, na pitanje nacista da li je on naslikao platno, kaže onu poznatu rečenicu: "Nisam ja napravio 'Gerniku', napravili ste je vi" - naglašava Stanić, uz podsećanje da je Džefriju Hačeru lajtmotiv za tekst bio nacistički obračun sa takozvanom "degenerativnom umetnošću", a iste te floskule koriste se i danas, što implicira da, posle toliko decenija, nismo kao društvo ništa naučili.- Te poruke danas koristi institucija koja se zove Ministarstvo kulture. Očigledno je da se ta bitka za slobodu umetničkog stvaralaštva i za ljudsko dostojanstvo mora voditi svakodnevno i u svakoj prilici, jer su svi totalitarni i represivni sistemi skloni tome - smatra dramski umetnik.

Rola Pikasa za Tihomira Stanića samo je još jedna u nizu uloga tokom karijere u kojima je na sceni ili pred kamerama ovaplotio značajnu istorijsku ličnost. Iako je fokus ove pozorišne drame drugačiji, Pikaso je i inače u kolektivnoj svesti, u svesti publike, priča naš sagovornik, jako zanimljiva osoba.- I u ovom slučaju, kao i u prethodnim kada sam igrao druge istorijske ličnosti, spoznao sam kako se, unutar samog teksta, može odigrati taj lik. Bez obzira na sve činjenice koje znam o njemu, to mi u ovom komadu ne pomaže mnogo, jer ono kako u samom tekstu i dramskoj situaciji Džefri Hačer postavlja i smešta Pikasa, predstavlja jedno ograničenje i uslovnost u kojoj sam prinuđen da se krećem. Ali, tajna glumačke umetnosti i jeste u tome da nađeš ogromnu slobodu unutar malog prostora. Povinovati se i tekstu i zahtevima režije, a unutar sebe svoje iskustvo i lične motive inkorporirati u taj lik.Stanić je u samom tekstu, kako kaže za naš portal, uspeo da pronađe jednu repliku koja ga se lično tiče. Iako je u ovom slučaju izgovara Pikaso, to može, kaže poznati glumac, biti i bilo ko drugi.- To je odgovor na pitanje gospođice Fišer: "Kako se zove čovek koji na vest da mu je umro najbolji prijatelj slika svoj autoportret?". Pikaso na to samo kaže: "Zovemo ga umetnik?!" A to pitanje jeste pitanje koje sebi već decenijama postavljam. Jer, igrao sam predstave u situacijama i posle nekih događaja u privatnom životu u kojima se, uglavnom, ne radi i uzima se slobodan dan. I iznova se pitam kako sebi to objasniti i kako oprostiti tu neminovnost profesije. Znate, moja profesija ima svoje specifičnosti, jer stavlja čoveka u brojne dileme i stalno ga tera na preispitivanje. Verujte mi, preispitivanje od najbanalnijih, do krupnih stvari... Primera radi, i danas, promovišući ovu predstavu ili serije u kojima igram, dolazim u kontakt sa ljudima sa kojima inače ne bih kontaktirao, ili gostujem na televizijama u koje privatno, kao građanin, ne bih nikada nogom kročio. Ali, imperativ profesije kaže - uradi tako! Ova replika iz komada je situacija koja se svim glumcima desila. Nije izolovan samo moj slučaj - umre mi otac, a ja žurim da što pre organizujem sahranu, jer imam premijeru i treba da igram. No, te večeri na repertoaru bar nije bila komedija. Ali, bezbroj je takvih situacija koje glumce čekaju tokom karijere, a posao koji rade nije posao, koji mogu da urade rutinski, bez emocija, i bez apsolutnog prisustva u tome što rade - priča Stanić.Glumčeve reči najbolje potkrepljuje još jedna replika iz komada, kada Pikaso "izgovara" da ukoliko ne može da "priušti sebi uljane boje, kupiće vodene, a ako nema para za vodene, kupiće drvene bojice". No, ukoliko ni za drvene ne bude imao novca, ili ako ga strpaju u zatvor, "pljunuće na prst i crtati po zidovima". I ta rečenica svedočanstvo je neutoljive potrebe koje imaju ljudi, skloni stvaralaštvu, zaključuje Tihomir Stanić.