Ja ću biti opozicija svakom sistemu na vlasti. Uvek će postojati neki segmenti gde se krše pravila i na šta ih treba upozoriti. To je dobra pozicija, jer mi nijedna vlast ne može pomoći da budem bolji glumac niti me sprečiti u tome da igram – kaže Tihomir Stanić za Nova.rs.
Tihomir Stanić („ne volim kad me zovu Tika“), koga opet možemo gledati kao inspektora Marjanovića u četvrtoj sezoni „Ubica mog oca“ a uskoro i kao Ivu Andrića u TV-filmu „Proleće na poslednjem jezeru“, u razgovoru za naš portal govori o privatnoj strani našeg nobelovca i mudrim rečima koje bi nam danas poručio, o tome zašto mu se inspektor Marjanović uvukao pod kožu, o radosti igre, savladavanju strahova i (be)smislenosti političkog angažovanja.
Nije vam prvi put da igrate Ivu Andrića, ali u „Proleću na poslednjem jezeru“ Ivo pokazuje i onu drugu, ličniju i emotivniju stranu. Kako ste tome prišli?
– Andrić koga sam do sada tumačio bio je, u suštini, pomalo plakatski i uopšten, a u ovom slučaju on je ambasador koji se nađe u jednoj dosta kompleksnoj i neizvesnoj situaciji. Ambasador zemlje koja je kapitulirala a on je, sa svojim saradnicima, deportovan na Bodensko jezero i oseća veliku odgovornost za sve njih. Tu je i (udata) žena sa kojom ima emotivnu vezu a koja će, tek mnogo godina kasnije, biti okončana brakom. Ovde sam dobio priliku da igram neko svoje, uvek isto, iracionalno osećanje koje imam kada razmišljam o Andriću, a to je osećanje nelagodnosti i neke vrste straha u komunikaciji sa ljudima i sredinom u kojoj mora da žvi.
Koliko ste znali o ovoj epizodi iz Andrićevog života pre nego što ste dobili scenario?
– Sticajem okolnosti, znao sam mnogo jer već godinama pokušavam da realizujem ideju o TV-seriji koja bi se bavila periodom iz Andrićevog života od 26. oktobra 1961. i trenutka kada je saznao da je dobitnik Nobelove nagrade, do 10. decembra kada je otišao u Stokholm na uručenje i održao govor. Mislim da mu je tih osam nedelja bio veoma traumatičan period u životu. Jedan od saradnika mi je citirao Ivine reči iz tih dana: „Da mi je bar majka živa pa da ima ko da se raduje toj nagradi“. Od trenutka kada je dobio nagradu oči javnosti bile su naročito usmerene na njega, ljudi su dolazili da čeprkaju po njegovom privatnom životu a on pokušava mnogo toga da sakrije. I kaže, „Sve je u mojim delima“. I tako, pripremajući se godinama za tu seriju znao sam i za događaje na Bodenskom jezeru. Kad je stigao scenario za TV-film, pomislio sam, „Baš da vidim ko bi se to usudio da meni ne ponudi ulogu Ive Andrića, sad, u ovim godinama“ (smeh). Na snimanju sam, sa rediteljem Filipom Čolovićem, doživeo sve one uzbudljive trenutke u našoj profesiji kada se ljudi prepoznaju, kao kada se prepoznaju klinci drugari u igri. To su ti retki i lepi trenuci zbog kojih se vredi baviti ovom profesijom.
Da li su vas lično promenile te silne godine proučavanja i „druženja“ sa Andrićem?
– Ja bih voleo da jesu. Sve što čitamo, gledamo, čime se bavimo, to na neki način utiče na nas, iako se neke stvari ne mogu promeniti. Neki prijatelji imaju primedbe na moje ponašanje, jer mislim da sam najpametniji i nikog ne slušam. Da, čovek se takav rodi, ali mnogo toga se može bar u nekim lepim nijansama promeniti. Meni je Andrić obogatio život svojim delima i mogućnošću da ga tumačim. Periodi u kojima se bavim njegovim delom ili ličnošću su oni kada se bar u sopstvenim očima osećam lepše, bolje i pametnije.
Andrić nije prva istorijska ličnost koju ste tumačili. Da li osećate veću odgovornost kada treba da otelotvorite čoveka o kome svi misle da sve znaju ili već u glavi imaju ideju kakav je bio?
– Ne. Ja sam, inače, prema svemu odgovoran. To mi je otac učitelj usadio još u detinjstvu: morao sam da znam mnogo više i bolje od druge dece. I u profesionalnom smislu sam, čini mi se, jednako odgovoran i prema istorijskim i prema drugim likovima, ali sam prestao da se plašim. Strah je najveći neprijatelj u umetnosti; u našoj profesiji sigurno. Prestao sam da ispunjavam neke imaginarne kriterijume i zahteve sredine. Prestao sam da razmišljam o tome šta se to od mene očekuje, već verujem sopstvenoj intuiciji, reditelju i ostalim saradnicima da to naše zajedničko delo hrabro realizujemo svim svojim snagama do kraja. Kad god sam se približio tom idealu uspeh je dolazio i ljudi su, čak i ako su očekivali nešto drugo, ovo prihvatali kao ostvarenje svojih očekivanja. Tako čovek, možda, može da nametne i stvori privid gledaocima da su dobili baš ono što su očekivali, iako su očekivali nešto potpuno drugo. Možda sam kasno otkrio, ili sam odavno otkrio samo kasno osvestio, tu veliku slobodu i mogućnost koju ova profesija pruža za radost igre. Ona otvara mogućnost čoveku da se ceo život igra sa onom istom radošću sa kojom se igraju deca.
Da li ste tu radost igranja osetili i nedavno na obnovljenoj predstavi „Art“ u Ateljeu 212, dve decenije od premijere?
– Ne znam da li smo uspeli da prenesemo na publiku uzbuđenje koje smo mi imali, jer je publika uglavnom već gledala predstavu ranije i imala je i sama istu vrstu uzbuđenja. Videćemo u novim igranjima. Interesovanje je veliko. Čuo sam neke pozitivne komentare mladih ljudi pa se nadam da predstava nije bila pitanje trenda i mode nego da ima neku suštinsku vrednost.
Izuzetno volim taj tekst i monolog kojim završava. U godinama kada nije igrana ponavljao sam ga bezbroj puta jer to je moje osećanje sveta i mog život u pozorištu. Pošto predstava priča o beloj slici na beloj pozadini, na kojoj se ne vidi ništa, lik kog ja igram kaže, „Jedan usamljen čovek spušta se na skijama. Sneg veje, veje, dok taj čovek ne iščezne, postavši potpuno nevidljiv“. On kaže da ta slika prestavlja čoveka koji promiče nekim prostorom i iščezava. I kada se pomirimo s tom činjenicom da ćemo se pojaviti u nekom okviru, ramu i iščeznuti, i kada postanemo ne samo svesni toga već kada počnemo da uživamo i da se divimo toj mogućnosti i kad shvatimo koliko je to lepo, onda je lepo i igrati. Ne samo „Art“ već i druge predstave sa istom tom svešću. To što smo mi dobili igrajući „Art“ možemo implementirati i u druge svoje uloge i projekte u umetnosti.
Jedan od vaših aktuelnih umetničkih projekata je i serija „Ubice mog oca“ čiju četvrtu sezonu gledaoci mogu premijerno da pogledaju preko našeg portala. Koliko vam ta serija znači?
– Mnogo je volim. Uloga inspektora Marjanovića mi je vratila glumačko samopouzdanje. Nekoliko godina pre toga sam se bavio fimskom produkcijom i upao sam u velike probleme. Zbog toga i još nekih privatnih okolnosti izgubio sam veru u sebe. A kada sam pročitao tekst (za „Ubice“), odmah sam znao da je to nešto što mi pripada i prihvatio sam ulogu bezuslovno. Nekako čovek oseti, intuitivno. Postoje neke uloge koje su prelomne u nekoj karijeri.
Pojavile su se kasnije slične ili atraktivnije serije, ali ova je nekako ušla u narod i publika je to prigrlila i već možemo reći da je ušla u red kultnih.
Šta biste rekli, zbog čega?
– Usled sankcija, ratova i psiholoških priprema za ratove i razne gadosti koje smo doživeli, veliki broj igranih sadržaja u našoj zemlji emitovan u udarnim terminima kao da je žanrovski biran da se aboliraju mane, kriminal, korupcija i nesavršenost tako da su svi bili simpatični, sve se podrazumevalo, „tako je to, eto, na ovome svetu“. Deca su rasla uz svest da je sve dozvoljeno. Za te modele koji su ponuđeni kao modeli života i ponašanja kasnije su se ljudi usudili da kažu, da, da, mi smo to predvideli, bez svesti da su na to uticali i da su stvarali te modele kroz taj moćan medij.
U ovoj seriji, čini mi se da je nekako jasno uspostavljena granica između dobra i zla. Tu postoje likovi poput mog koji povezuju ta dva sveta i pokušavaju da sačuvaju ovo dobro.
Šta čeka vašeg inspektora Marjanovića u 4. sezoni?
– Čekaju ga problemi, nepremostivi za sve druge osim za njega. Po reakciji ljudi koji se bave sličnim poslom čini mi se da je Marjanović tako napisan i koncipiran da se približava nekom policijskom idealu. Imponuje mi to što ozbiljni policajci u penziji prema meni pokazuju jedno ozbiljno poštovanje zbog toga kako sam odigrao tu ulogu i to prija.
Da li ovolika TV produkcija utiče na pozorišni život? Može se čuti da zbog brojnih snimanja glumci ne mogu redovno da igraju predstave ili preskaču probe?
– Zvučaće možda i neuverljivo s moje strane ali ja sam godinama izbegavao da igram na televiziji jer me je to sprečavalo da radim u pozorištu. Evo, javno pozivam mlade ljude da dođu i da nas izbace. Mi zaslužujemo da budemo izbačeni. Većina nas.
Mislite na mlade glumce?
– Da, da, na mlade glumce. Neka dođu i kažu, dajte nam te zgrade i tu infrastrukturu. Mi ćemo igrati nešto što vredi.
Način organizovanja pozorišta je prevaziđen. Jednom mesečno umetnički sekretari pozorišta pokušavaju da uklope najzaposlenije glumce. I, dokle smo došli? Dotle da svaka predstava koja izađe 17. ima reprizu 24. i 31. u mesecu. Ako je remek-delo, igraće se 24. i 31. Ako je apsolutni promašaj u svakom pogledu, igraće se 24. i 31.
Sudbine predstava više ne zavise od njihovog kvaliteta niti iko ima vremena da prepozna njihov kvalitet ni da planira njihovo igranje. Postoji jedna zastarela šema pravljenja repertoara i nema nikakve razlike između dobre i loše predstave.
Nisu serije i ovolika produkcija stvorili probleme. Pozorište po sebi je postalo nebitno i nezanimljivo. Tako ja to vidim. Imate veliki broj serija koje pokazuju kako smo svi mi pokvareni. Na taj način se brani sistem. A sistem ovde ne valja. Jer, ti naši ljudi u drugim sistemima i drugim sredinama postižu ogromne rezultate. Ovde ne uspevaju jer sistem im to ne dozvoljava.
Sigurno ima i onih koje ne zanima da snimaju serije, već samo da igraju u pozorištu, ali oni nemaju pristup tim institucionalizovanim kućama. Ja sam siguran da pozorište cveta, samo je to daleko od očiju javnosti. Filip Gajć ima Dorćolsko narodno pozorište, ima alternativnih scena koje uspevaju da naprave bitne i značajane predstave bez podrške grada i države. Ja ih pozivam da dođu i da nas oteraju, stvarno je vreme. Prvi ću da kažem „bravo“. To država neće uraditi, ali neka dođu oni, pa neka nas oduvaju, možda će to pomoći da oduvaju i ove na vlasti. Ko zna. Mislim da polako sazreva vreme kada će se desiti neka promena, jer ovako je malo nešto trulo.
Ne libite se da u javnosti iznosite svoje političke stavove, učestvovali ste na protestima protiv vlasti. Šta mislite o političkom angažmanu svojih kolega, uopšte?
– Ponekad se angažujem politički a onda se uplašim da će me to odvući od profesije. Ponovo sam pronašao strast, ljubav i smisao u glumi. Sa druge strane, pomislim da možda ta moja profesija može da učini moje političke stavove dostupne široj publici, možda mi ta nazovi popularnost pomogne da doprem do svesti ljudi koji misle drugačije i možda ću moći nekako da utičem…
Da ne radim ovoliko možda bih se više angažovao politički. Mada, i to zahteva neku vrstu odgovornosti jer treba posle nastaviti u politici a to je posebna profesija koja zahteva posebnu samodisciplinu i veštinu.
Vidite, u politici uspevaju oni ljudi koji su u potpunosti posvećeni politici. Bez obzira što zastupaju jako štetne i katastrofalne stavove, oni su tu manijakalano, apsolutno posvećeni. Možda će se preigrati, pa se sami međusobno posvađati i urušiti. Izgleda da je tako najčešće, sa svakom vlašću. Ne znam da li je to tačno i ne mogu da predvidim šta će se dešavati. Ne mogu baš ni da se snađem jer svakog dana neko… recimo, potpredsednik ili dva potpredsednika jedne stranke odoše jednim političkim pravcem a predsednik ostade na drugoj liniji. To se događa sa opozicionim strankama a verovatno će se desiti i sa vladajućom, kad tad.
Ja ću uvek ostati u opoziciji. Siguran sam i smem to javno da kažem (biće proverivo): ja ću u svakom sistemu na vlasti biti u opoziciji jer će uvek postojati neki segmenti gde se krše pravila i na šta treba upozoriti. Mislim da je to dobra pozicija, pošto mi nijedna vlast ne može pomoći da dobro igram niti me sprečiti u tome da igram. Ako ne igram u projektima koje finansira vlast, uvek mogu da okupim desetak prijatelja pa da za njih igram to što mislim da treba igrati.
Da li ste ikad poželeli da odete i zemlje i nastavite karijeru „napolju“?
– Otišao sam čim sam diplomirao glumu 1983. Imao sam ženu iz Belgije i sa jednim svojim profesorom, koji je stvarno otišao i već decenijama živi u Francuskoj, tada sam razgovarao kako ovde ne vredi ostati. I čim sam diplomirao svu svoju imovinu (mali crno-beli televizor i vreću za spavanje) spakovao sam u neki drveni sanduk i ostavio prijatelju Mihajlu Pleskonjiću da mi stavi na voz i pošalje u Belgiju, kad mu javim. Ali sam se vratio posle dva-tri meseca, pre nego što je on stigao da odnese kofer do stanice. Žena mi je rekla, „Ti nećeš ovde izdržati“.
Očigledno pripadam ovom podneblju, ovom narodu, kulturi i jeziku. Neko mora i da ostane. Ne možemo svi sad otići. Moja starija ćerka ima 27 godina, završila je filozofiju i nedavno sam je pitao zar ne misli da treba negde napolju master da radi. Kaže, „Ja volim ovu zemlju i ovaj narod“.
Ja nisam od onih koji će otići i tražiti sreću na drugom mestu nego ću pokušati da ovde stvorim bar mikro okruženje u kojem mogu biti srećan.
Šta mislite da bi nam Andrić danas rekao?
– Ima jedan deo na početku romana „Na Drini ćuprija“ kada za urezane tragove kopita na mostu srpska deca kažu da je tu prošao Kraljević Marko na Šarcu, „a turska deca znaju da to nije Kraljević Marko nit’ je mogao biti, jer otkud vlahu i kopilanu takva sila i takav konj!“. I, onda kaže, „Oni se o tome i ne prepiru, toliko su i jedni i drugi ubeđeni u tačnost svoga verovanja. I nema primera da je ikad ikome uspelo da koga razuveri ili da je ko promenio svoje mišljenje“.
Čini mi se da ćemo u ovoj političkoj podeli u našoj zemlji teško naći primer da je ikad iko uspeo da koga razuveri i da je ko promenio svoje mišljenje nego će, izgleda, još dugo manjina morati da trpi teror većine dok sama ne postane većina i ne počne da teroriše manjinu. Možda će jednog dana manjina koja ne želi nikog da teroriše prevladati, ali načekaćemo se.
Ja sam često bio u ovom manjinskom delu. Ponekad sam bio toliko u manjini da sam bio potpuno sam. Kad sam došao u Beograd ’87. nisam znao nikog ko nije podržavao Slobodana Miloševića, toliko sam bio sam u uverenju da to nije ispravno.
Ponekad je lepo biti u manjini, pogotovo ako verujete da ste u pravu. To ima svoju cenu i svoje prednosti. Ja se nekako trudim, kao i u ovoj svojoj umetnosti, da odagnam strah i od budućnosti i od neizvesnosti koju nosi život, jer posle obilja neizvesnosti koja nas čeka u životu, ipak postoji ta konačna izvesnost a to da neki od nas idu u raj. Ako znamo šta nas čeka na kraju, a čeka nas raj – ako se ponašamo u skladu sa normama koje raj zahteva – onda je lakše podneti neizvesnost.
