Sloboda je toliko dragocena da je njena odbrana jedan od permanentnih procesa u životu svakog čoveka. Neka se svako od nas zapita šta će izgubiti ako bude malo hrabriji i neka pokuša da sagleda koliko mnogo dobija samo malim činom lične hrabrosti, kaže glumac Tihomir Stanić.

O slobodi, umetnosti, cenzuri i hrabrosti razgovarali smo sa Tihomirom Stanićem uoči prve probe komada „Jedan Pikaso“ savremenog američkog pisca Džefrija Hačera, koju u Ateljeu 212 režira Erol Kadić.

Plejadi znamenitih ličnosti među kojima su Dositej Obradović, Branko Radičević, Jovan Sterija Popović, Savo Mrkalj, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Borislav Pekić, Stevan Sremac, Dragoslav Mihajlović Mihiz, Jovan Jovanović Zmaj, Sava Šumanović, Stanić je sada dodao i slavnog umetnika Pabla Pikasa.

Kako se osećate kada pogledate sve te velikane u svom glumačkom opusu?

– Kada čovek igra ličnosti, koje su ostavile traga u istoriji, pre premijere i nakon prvog izvođenja, pre snimanja i posle emitovanja, sazna mnoge pojedinosti o tim značajnim ljudima. Bude u prilici da nauči ono što bi mu inače promaklo u svakodnevnici života. Imao sam sreće da igram takve osobe i mnogo ličnog interesovanja za njih. Ja sam odrastao u školi (otac mu je bio učitelj, prim.aut). Imao sam ključ školske biblioteke. Često sam grabio i ono što nije bilo primereno mome uzrastu, pa je to znalo da me zbuni u ranom detinjstvu. Mnogo sam čitao. Pošto sam živeo na selu koje ima svoja ograničenja u komunikaciji – tada nije bilo vajfaja – više sam živeo sa fiktivnim junacima i njihovim autorima, nego sa sredinom u kojoj sam odrastao. Kada se sada, u poznim godinama, srećem sa tim značajnim likovima iz istorije književnosti i umetnosti, doživljavam to kao nagradu za svoja interesovanja od pre pola veka.

Koji junaci i pisci su vam pre pola veka najviše značili?

– Uh, znate li šta se sve zateklo u školskoj biblioteci tih godina na selu? Bilo je tu svega i svačega. Ćopić, Selimović, Andrić su mi oduvek bili najprijemčiviji autori. Gutao sam i stripove. Sećam se kada sam kod rođaka otkrio četvoroknjižje priča o Tarzanu, sa ilustracijama. Bože gospode, koliko je to bilo zanimljivo! Čitao sam stvarno svašta i u nevreme. Kada su prošle godine, uvideo sam koliko je na sudbine nekih od mojih najbližih prijatelja uticala literatura koju su čitali i likovi sa kojima su se identifikovali. Jedan moj prijatelj se identifikovao sa Kamijevim „Strancem“ u gimnaziji i nastavio tako da živi. Drugi se identifikovao sa Raskoljnikovim. Možda mi se samo čini ili pridajem literaturi preveliki značaj. Odrastao sam i stekao sam sposobnost da živim u parelelnim i drugačijim svetovima od ovog koji je realnost i svakodnevnica. Zadržao sam tu osobinu i lepo mi je zbog toga.

Sa kim ste se vi identifikovali?

– Ne smem da kažem da se ne bi pojavio neprijatelj tog lika (smeh). Pošto sam voleo vesterne, moj ideal iz detinjstva je usamljeni jahač koji odjaše ka zalasku sunca, i u nove pobede, pre nego što spasene, i u njega zaljubljene, dame uspeju da mu zahvale. Ne znači da ja uspevam tako da živim, ali voleo bih.

Kakvog ste Pikasa otkrili u drami Džefrija Hačera „Jedan Pikaso“?

– Sad tek počinjemo da ga otkrivamo. Ja sam mnogo igrao u pozorištu, na televiziji i u filmovima i nikad nemam unapred ideju o ulozi. Ako sam je ikada imao, zabrljao sam. Nemam pripremljeno rešenje, nego u toku rada sa kolegama glumcima, rediteljem i u zadatim okolnostima, pokušavam da ga pronađem. Mislim da svi greše, ne samo u umetnosti, nego i u životu, kada unapred odluče kako će se ponašati, šta će igrati i raditi bez obzira na okolnosti i na svoje saigrače. To se može primeniti i na politiku. Ako ne postoji spremnost da se adekvatno reaguje, u tom trenutku, na situaciju, na saučesnike, saradnike i, na kraju krajeva, protivnike, nego unpared postoji pripremljena ideja, onda je sve osuđeno na propast. Ako se u posao uđe čistog srca – iskustvo, zanat, tehnika se podrazumevaju – onda se može otkriti i pronaći ono zbog čega je uzbudljivo baviti se ovim poslom, a ne samo realizovati neku ulogu. Ja i biram poslove koji su mi izazov i uzbuđenje, jer drugi razlozi ne postoje.

Sloboda je jedna od tema drame „Jedan Pikaso“. Kako sagledavate odnos slobode i umetnosti?

– To je osnovno ljudsko pravo, potrebno ne samo u umetnosti. Slobodan čovek može da stvara umetnička dela, ali i sopstveni život i svoju sudbinu. To je preduslov. Pošto je sloboda toliko dragocena, njena odbrana je jedan od permanentnih procesa u životu svakog čoveka. Ljudski vek se iscrpi u toj stalnoj borbi za slobodom, svojom i drugih ljudi.

Da li se može napravi paralela između priče o Pikasu 1941. godine u okupiranoj Francuskoj i današnjice?

– Sigurno može. I prepoznaće se, ali zavisi ko koliko želi da vidi. Bilo koje delo koje ne dosegne univerzalnost, nego bude primenljivo samo na neko vreme, pretvara se u propagandu, koja je najniži vid ljudskog delovanja. Ja sam ovo vanredno stanje uspeo da provedem u divnom osećanju, jer sam sebi apsolutno ograničio kretanje. Nisam nijednom izašao. Nijednu zabranu nisam doživeo kao takvu, niti me je pogađala, jer sam sebi zabranio više nego što su oni uspeli.

Još jedna tema predstave „Jedan Pikaso“ je odnos umetnosti i cenzure. Ima li danas cenzure?

– Uz današnju tehnologiju, nemoguće je bilo šta cenzurisati. Možda samo u kratkom vremenskom intervalu i na ograničenom prostoru. Najveći problem su autocenzura i koruptivni model koji je decenijama prisutan u društvu najpre samoupravnog socijalizma, pa potom u tranzicionim vremenima. Taj nepravedni način raspodele društvenih  dobara ljude dovodi u poziciju autocenzure i straha, koji je iracionalan i često neprimeren. Neka se svako od nas zapita šta će izgubiti ako bude malo hrabriji i neka pokuša da sagleda koliko se mnogo dobija samo malim činom lične hrabrosti.