Reditelj "Nebesa" kaže da je njegova rođena sestra, monahinja, film doživela kao hrišćansku komediju, dok je za njega više hrišćanska alegorija, dok su ga na festivalu u Valensiji okarakterisali kao kritiku crkve.
Po ideološkom opredeljenju, mogu sebe da nazovem, uslovno rečeno, hrišćanskim marksistom. I kada ljudi pitaju šta je to, stvarno nije lako objasniti jer to ovde nema nikakvo utemeljenje, za razliku od Italije i Španije, čija je politika bazirana na socijalnoj pravdi i hrišćanstvu. Bilo bi lepo kada bi sukobi između ateista i hrišćana bili na nivou dijaloga, na šta film „Nebesa“ pledira, a ne da su to dve potpuno suprotstavljene strane, rekao je za „Novu“ Srđan Dragojević, scenarista i reditelj ovog ostvarenja čija je svečana premijera zakazana za 17. oktobar u Beogradu.
PROČITAJTE JOŠ
„Nebesa“ govore o uticaju čuda na postkomunističko društvo kroz tri priče – „Greh“, „Milost“ i „Zlatno tele“, smeštene u 1993, 2001. i 2026. godinu a, kako je najavljeno, dopašće se i hrišćanima i ateistima.
– Film je nastao na prozi Marsela Emea, pomalo zaboravljenog pisca, kojeg sam čitao u tinejdžerskom dobu i strašno mi se dopala njegova fantastika, sklonost ka ironiji i smisao za humor. Te priče su nastale u Francuskoj negde između dva rata, a ja sam ih stavio u savremeni kontekst. Radnja se događa u zemlji koja se, nakon pola veka ateizma i socijalizma raznih tipova, vratila u hrišćanstvo. Zanimljivo je kako ljudi prihvataju dolazak Hrista i vere. Otvorenim srcem smo ponovo prigrlili kapitalizam a Hrista recimo sa pola srca, više poštujući određene rituale nego hrišćanske vrednosti koje su u osnovi svakog uspešnog društva – napomenuo je Dragojević na konferenciji za medije.
Njemu je, dodao je, to bilo interesantno budući da je očigledna paralela između ranog hrišćanstva kada su idoli i bogovi paganskog perioda egzistirali zajedno sa Hristom.
– I činilo mi se da naš sadašnji trenutak je dosta nalik tome. Imamo neke male bogove socijalizma ali i dosta paganskog, pa je za svakog autora interesantan period da napravi živopisan film.
Reditelj nam je rekao da voli da čita šta ljudi pišu na društvenim mrežama, pogotovo na Tviteru, posebno o temama vezanim za hrišćanstvo jer mu je to neka vrsta sociološke i psihološke inspiracije.
– Po reakcijama ljudi vidim da su potpuno nepomirljivi. To je neka vrsta ozbiljnog, krucijalnog problema koji nas sprečava da napredujemo kao društvo. Moje dublje interesovanje za hrišćanstvo počelo je sagledavanjem razloga zašto je moja rođena sestra pre četvrt veka otišla u manastir i uvek me je intrigirala njena odluka da život posveti Bogu. Na neki način, i umetnici imaju sličan poziv, neku vrstu asketizma, makar oni koji pokušavaju da se posvete istini, i da kroz svoje filmove možda utiču na ljude da budu bolju – priča za novine „Nova“ Srđan Dragojević, čija je sestra danas igumanija manastira Šudikova kod Berana, i dodaje:
– Uvek je zanimljiva dihotomija između državnih zakona koji donose ljudi i onih Božjih. Budući da sam tri godine delimično uspešno učestvovao u donošenju zakona, i čijih je par amandmana usvojeno, imao sam i to iskustvo kako se to odvija, na kom nivou, sa kojom lakoćom i težinom, tako da su meni ta pitanja intrigantna. Njegovu neobičnu filmsku alegoriju sa elementima crne komedije, pogledali su vladika Grigorije i jedan katolički biskup.
– Respektujem vizuru, doživljaj duhovnika. Moja sestra je čitala scenario i gledala film, i za nju je to hrišćanska komedija a za mene je hrišćanska alegorija. Na festivalu u Valensiji, mnogi su film doživeli kao kritiku institucije i crkve i proglasili to čak bunjuelovskom kritikom. To mi kao autoru veoma laska, da film bude neko platno ili Roršahove mrlje na kojem će svako da projektuje svoje stavove na ovu važnu temu. Reditelj naglašava da je veoma vodio računa da ni u jednom trenutku ne postoji nikakav blasfemični ugao, nipodaštavanje institucije i uopšte hrišćanstva i vernika.
– To je velika odgovornost. Jer film se obraća publici koja je raznorodna. Bilo mi je važno da se bavim pitanjem kako se čudo doživljava danas, šta je zapravo Božje čudo, da li je svako čuda od Boga ili kao što je reformator Džon Kalvin rekao da i đavo ima svoja čuda. Vrlo su mi značajna pitanja greha, oprosta greha, žrtvovanja, kako doseći Boga. U metodu stvaranja filma bilo mi je značajno da razne vrste metafora imaju slojevitost i nivo koji će publike razumeti.
Dopustio je, kako kaže, da bude vrlo otvoren i da reaguje na inspiraciju i zato je na snimanju dolazilo do dopisivanja i promena scenarija, što ne liči na njega.
– „Nebesa“ su kritika i kapitalizma i socijalizma, koja su kao i sva društva nesavršena, sa svojim dobrim i lošim stranama. Mi nemamo bolje društvo od demokratije i nju moramo da razvijamo. Ja sam proveo 25 godina u Jugoslaviji i naknadno sam shvatio da nije bilo toliko loše. U mladosti su me nervirali članovi partije, zamerao sam mediokritetsku negativnu selekciju kroz partiju. Ali, to društvo je imalo dosta pozitivnih aspekata kao što je masovna narodna kultura, bavljenje njome kroz domove kulture, dobro zdravstvo, vrlo solidno obrazovanje.
O tome zašto je tri priče filma „Nebesa“ smestio baš u 1993, 2001. i 2026. godinu, reditelj kaže:
– To nije slučajno iako je tema univerzalna. U istočnoj Evropi je od 1993. krenulo siromaštvo nakon pada Berlinskog zida, a kod nas je bila ratna godina puna izbeglica. Godina 2001. je simbolična jer se svet dramatično promenio posle 11. septembra, a kod nas je to bilo vreme kada je liberalni kapitalizam došao posle pada Miloševića. A što se tiče 2026, neke bliske budućnosti, fokus prelazi sa vere na svrhu umetnosti. Ona se bavi konzumerizmom, kao i opštim pitanjima koja se tiču koncepta umetnosti danas. Na primer da li umetnost mora da zarađuje, da donosi profit, da li umetnik mora da bude unutar tog konstrukta koji meni nije drag a to je kreativna industrija, koja podrazumeva profitabilnost. Na kraju je priznao da se i sam pita da li može da napravi film koji nije previše komercijalan, nego je rezultat njegove duše ili promišljanja, ili mora da se prilagođava ukusu filmskih fondova i trenutne mode.
– Moji filmovi uvek promaše modu. Nisam siguran ni da je u inostranstvu dominantna tema promišljanje o hrišćanstvu, koja je pala u zapećak usled razvoja tehnološkog društva i interneta, a za mene su vrlo važne civilizacijske teme – zaključio je Srđan Dragojević. U filmu „Nebesa“ Srđana Dragojevića uloge tumače Goran Navojec, Ksenija Marinković, Bojan Navojec, Nataša Marković, Nela Mihailović, devojčica Sana Kostić, Miloš Samolov, Srđan Žika Todorović, Radoslav Rale Milenković, Nikola Pejaković, Miloš Timotijević, Anđelka Prpić, Ana Mandić, Goran Jevtić…
Nakon premijere 17. novembra u Beogradu „Nebesa“ ulaze u bioskopsku distribuciju a ekipa filma putuje u Novi Sad 18. novembra, dan posle u Niš, a 20. i 21. decembra počinju premijere u Hrvatskoj, Zagrebu i Rijeci. Film će dokom decembra imati svečano prikazivanje u Sarajevu, kao i u nekoliko gradova u Nemačkoj.
Film „Nebesa“ nastao je kao koprodukcija svih šest zemalja ex Yugoslavije: Srbije, Hrvatske, Slovenije, Severne Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, uz podrsku ARTE televizije, nemačkog MDM fonda i Euroimage-a.
BONUS VIDEO: Kljun najuspešnija regionalna serija – fascinantna mešavina žanrova
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar