Od kad znam za sebe volela sam da gledam filmove i oduvek me je najviše zanimalo kako nastaju, šta se dešava iza kamere. Od osnovne škole sam seckala članke iz novina na temu filmova, reditelja, glumaca i lepila u sveske, koje i dan-danas čuvam. To što je onda izgledalo kao gubljenje vremena je sazrelo u ono čime se danas ozbiljno bavim. Mislim da je veoma važno da svaka generacija stvaralaca zna šta joj je prethodilo i da o tome postoji, koliko je moguće, sistematizovan trag, kaže za Nova.rs Maja Medić autorka izložbe "Slike kojima (se) pamtimo", koja je otvorena u Filmskoj galeriji Dvorane Kulturnog centra Beograda.
Izložba će trajati do kraja januara 2022, a realizovana je u saradnji sa Jugoslovenskom kinotekom i uz podršku Filmskog centra Srbije. Nastala je povodom objavljivanja istoimene monografije čiji je Maja autor i predstavlja svojevrstan presek istorije srpskog filma kroz rad snimatelja. U njoj je objavljeno 30 razgovora sa snimateljima koji su stvarali (i stvaraju) od početka prošlog veka do danas, tj. od Mihaila Popovića i Milorada Markovića do Maje Radošević i Tatjane Krstevski. Raskošno je ilustrovana kadrovima iz filmova i fotografijama sa snimanja. Ovim događajem osvetljena je profesija snimatelja, odnosno direktora fotografije koji su najbliži saradnici reditelja, zaslužni za vizuelno ostvarenje rediteljevih ideja.
U recenziji reditelja Gorana Markovića ističe se da je ona napravila pionirski korak u rasvetljavanju umetnosti tvorca filmske slike. Snimatelj i direktor fotografije Milorad Glušica je ukazao da je „Maja sabrala i obavila razgovore koji otkrivaju izuzetan raspon posvećenosti i kreativnosti koja je primerena tvorcima pokretnih slika“, kao i da je „ova knjiga istovremeno i dokument (tekst i fotografije) nemerljive vrednosti za srpsku kinematografiju“.
Kako je došlo do toga da umesto da snima filmove priređuje monografije, autorka objašnjava:
– Osnovni motiv da se upustim u pripređivanje monografija bio je da napravim knjige kakve sam ja želela da čitam dok sam studirala. Drugi motiv jeste važnost vizuelnih svedočanstva sa filmskih setova, koju sam shvatila kada sam i sama počela da radim kao filmski fotograf. Snimanje filma je neponovljiv događaj i te fotografije su dokaz o nastanku ne samo pojedinačnih filmova, već čitavih kinematografija. Posebno je važno u konteksu toga šta je prethodilo današnjem načinu snimanja filmova, kada je promena tehnologije u pitanju, ali i kako se kroz vreme menjaju interesovanja za teme koje filmovi obrađuju.
Maja Medić enciklopedijski posvećeno čuva od zaborava istoriju naše kinematografije, ne propuštajući nijedan nivo sedme umetnosti. Na pitanje odakle ljubav prema arhiviranju, odgovara nam da je to nasledila od svoje bake Jagode:
– Ona je ta koja je brižno čuvala porodične fotografije, pisma, dokumenta, uspomene… čiji sam ja naslednik. Verujem da mi je velikim delom upravo ona usadila takav odnos prema ličnoj, ali i kolektivnoj istoriji. Danas sam ja čuvar porodične arhive i sa majčine i s očeve strane. Svoj projekat na masteru sam radila upravo o toj baki, koja me je čuvala kad sam bila mala, naučila me je da čitam pre nego što sam krenula u školu, i još mnogo toga na čemu sam joj i danas zahvalna.
Pri realizaciji tog projekta Maja je prvi put zakoračila van filmskog i fotografskog okvira i napravila je umetničku instalaciju. Nekoliko godina kasnije, ponovo je napravila izložbu o svojoj baki ovog puta u galeriji Artget, Kulturnog centra Beograda, u saradnji sa istoričarkom umetnosti Milenom Jokanović pod nazivom „Slike kojima (se) pamtimo“, kojoj je baka i sećanja na nju, takođe bila tema master rada, ali iz teorijskog ugla.
– Baka Jagoda je rođena u Kraljevini Jugoslaviji, zatim je bila partizanka, da bi devedesetih lupala u šerpe i borila se za demokratiju. Tokom rata devedesetih je slala pakete za Sarajevo svake nedelje, pa sam preko nje, još kao dete, upoznala Borku Pavićević, ne znajući tada šta je po profesiji, već sam je upamtila kao ženu koja se neustrašivo bori protiv rata. Moja baka je pisala pesme, vodila je dnevnik, imala mnogo porodičnih fotografija, sve sam to iskoristila za projekat na specifičan način. S godinama sam shvatila da je ona zapravo moj uzor jer je bila hrabra, strastvena u branjenju svojih stavova u borbi za pravdu i istinu, i jako je držala je do časti i prijateljstva.
Ovo čime se danas bavi je, ističe, prirodni rezultat njenih interesovanja.
– Prvi fotoaparat sam dobila u šestom razredu osnovne škole jer je moj otac, iako diplomirani profesor fizičke kulture, radio kao fotograf. Odrasla sam u foto-laboratoriji kao i uz video rekorder kada je bio luksuz imati ga i tokom srednje škole sam shvatila da želim da se bavim filmom. Dosta godina pošto sam diplomirala na odseku za filmsku i TV kameru, kako je raslo moje samopouzdanje, shvatila sam da mi nije dovoljno da radim na realizaciji tuđih ideja, već da imam jaku potrebu da stvaram nešto svoje. Da ispričam svoju priču. I, evo, sada se to i dešava.
Maja trenutno radi na svom prvom dugometražnom dokumentarnom filmu, koji razvija u okviru programa „CIRLCE Women Doc Accelerator“ – međunarodnog programa za žene dokumentariste a dobila je i podršku Filmskog centra Srbije za razvoj projekta.
– Tema filma je veoma lična, u pitanju je ljubavna priča u kontekstu posledica rata devedesetih, koje se na prvom mestu tiču ratnih veterana ali zapravo i svih nas, čega mislim da nismo dovoljno svesni – otkriva Medić.
Pored rada na svom filmu, radi sa rediteljkom Mašom Nešković dokumentarni film o Goranu Markoviću, sarađuje sa Milom Turajlić na njenom novom projektu i angažovana je kao priređivač knjige o Nebojši Đukeliću, povodom pet decenija Festa.
Maja Medić je rođena u Beogradu, gde je diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti, na odseku za Filmsku i TV kameru. Završila postdiplomske studije za umetnost, medije i dizajn „Transmedia“ na Sint Lukas akademiji u Briselu (Belgija), član ULUPUDS-a, radi kao fotograf na filmu i poslednjih 5 godina sarađuje sa Filmskom galerijom Kulturnog centra Beograda.
Autor je knjige „Snimatelji u srpskom filmu“, priredila je monografije „Aleksandar Dolgij“, „70 godina Jugoslovenske kinoteke“, „Nacionalna klasa: igrani filmovi Gorana Markovića“, „Grlom u jagode – 40 godine TV serije“ (sa Stefanom Arsenijevićem“), „70 godina Jugoslovenskog Dramskog pozorišta“ (sa Aleksandrom Milosavljevićem) i bila zadužena za izbor fotografija na nekoliko knjiga.
Pored samostalnih izložbi i učestvovanju na brojnim kolektivnim, priredila je izložbe o Nebojši Glogovcu, Mileni Dravić, filmovima „Majstori, Majstori“, „Bitka na Neretvi“ i seriji „Grlom u jagode“.
Bonus video: Uspeh na srpsko ruski način – gost Miloš Biković
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar