INTERVJU Rambo Amadeus: Samo još da odlučim gdje ću zabosti zastavicu

Kultura 31. okt. 202120:04 > 20:06
Podeli:
Rambo Amadeus Foto: Zoran Stojković

Tehnologija je već došla dotle da algoritmi lako pronalaze citate, nadam se da će uskoro po automatizmu nalaziti i autore, pa im isplaćivati procenat od zarade koja se ostvaruje na internet saobraćaju. A do tada, nije loš ni ovaj nematerijalni kapital. Dosta se danas govori o nematerijalnoj baštini, ali hajde da ne pretjerujemo, sve to što sam ja uradio premalo je za baštinu, jedva ima za neku nematerijalnu saksiju, kaže Rambo Amadeus u intervjuu za Nova.rs.

Nakon dve godine pauze, legendarni Rambo Amadeus nastupiće uz pratnju kolega „Five Winnetous“ 21. novembra u 20 časova u Kombank dvorani. U pitanju je kombinacija online i klasičnog koncerta. Ulaz u dvoranu ograničen je na pola kapaciteta, uz „zeleni sertifikat“. Za sve koji nisu u mogućnosti da prisustvuju fizički, omogućen je online prenos preko platforme entrio.si

Foto: Promo

Rambo Amadeus je uvek aktuelan i šta god radio, ljude će to zanimati. Bilo da pravi nove pesme, svira na koncertu, priča o ekologiji i društvenim temama, ili filozofira na stotine raznih tema.

– Sad razrađujemo ove nove komade sa albuma “Brod budala”- kaže Rambo Amadeus u intervjuu za Nova.rs, pričajući o predstojećem koncertu. Velika je razlika između studijskih komada i živih izvedbi, prosto, druge su discipline, i potrebno je truda dok svaki komad ne bude istovremeno zanimljiv za slušanje publici u dvorani, kao i muzičarima za živo izvodjenje.

Koje tvoje stare stvari voliš najviše da sviraš? Ima li nečega što ti je sada bezveze od onoga što si napravio? Koliko si samokritičan u tom smislu?

– Pa, uglavnom na koncertima ne izvodim pjesme u kojima ima puno teksta, jer to odmah znači da u njima ima premalo muzike. To ostavljam za večeri glomazne poezije. Takodje, puno toga starog mi je dosadno, zato stalno i proizvodim novo. Ne dozvoljavam da imitiram sebe iz prošlosti, nepodnošljivo mi je da istu pjesmu sviram godinama na isti način. I turneje su gadne, kad uhvatite sebe da prodajete iste štoseve po različitim gradovima. Zato ili pravim nove pjesme ili rearanžiram stare, ako tekstovi nisu izgubili smisao vremenom. Pop kultura ima kratak rok trajanja, uglavnom kraći od roka trajanja autora, pa treba stalno raditi novo.

Kakvu muziku voliš u poslednje vreme, pratiš li nove stvari, nove bendove?

– Ne. U poslednje vrijeme ne slušam ništa. Prija mi tišina. Čak ni u autu ne slušam muziku. Jako mi prija tišina.

Koncert će se prenositi i online, rado prihvataš takve novitete u tehnologiji?

– Da, mnogi ljudi nikad ne bi dočekali da dođemo u njihov grad da sviramo, i gledajući chat sa koncerta, stvarno je potresno pogledati gdje se sve po svijetu narod raselio sa Balkana, i kako ih jedan koncert ujedinjuje.

Kada smo se dogovarali za intervju, rekao si mi da ti pošaljem pitanja da razmisliš, jer „danas svi nesto kenj**u“. Na šta si tačno mislio?

– Ne volim kad mi je jezik brži od pameti. Riječi izgube svoju težinu, malo kome se danas vijeruje na riječ, ali valjda treba prvo sami sebi da povjerujemo u ono što izgovaramo, ako očekujemo da nam drugi vjeruju. Zato volim da sjednem, promislim, pa odgovorim.

Kruži štos po internetu sa tvojom fotkom „Džoni Dep za siromašne“ i ti si to objavio na Fejsbuku. Međutim, malo je to nategnuto, ti si čovek za koga kažu da je uvek dobro izgledao, pa i danas. Imao si dosta uspeha kod žena?

– Pjesnik se postaje uglavnom zbog neuspjeha kod žena. Ne poznajem nikog ko je pisao pjesme zbog poslovnog neuspjeha ili gubitka na izborima. Niti sam čuo za pjesnika koji je pjevao o svom ličnom zadovoljstvu, osim ako nije kakva himna preduzeća u pitanju, ili druga oficijalna numera.

Kada sam bio u vojsci u Nišu u septembru ‘91, najviše su se slušali Džej i Rambo Amadeus, „Nedelja“ i „Zastavnik Džemo“, ali i „Smrt Popa Mila Jovovića“ i još neke tvoje pesme iz tog perioda. Dosta si bio popularan kod vojske tada. Da li je to bilo vreme tvoje najveće popularnosti u celoj Jugoslaviji, baš kad je rat počinjao?

– Zapravo da. Dobijao sam pisma od mobilisanih klinaca iz rovova svih zaraćenih strana. Još uvijek mi je teško da to čitam. Pobjegao sam tada svjesno iz popularnosti u alternativu, underground. Samo u underground okruženju sam osjećao bliskost sa stavovima bližnjih.

Imaš li bilo kakvu ideju kako će ovo sa koronom da se završi? Ovde je potpuno rasulo, mnogo ljudi je zaraženo, puno poznatih je umrlo. Kako to komentarišeš?

– Pa, užasno mnogo ljudi je umrlo, ali mnogi od njh su nam sasvim nepoznati, na žalost, primjetimo samo kad umre neko poznat. Uzrok rasula bi možda mogao da se utvrdi tako što bi se napravilo istraživanje i utvrdi korelacija Vakseri – Antivakseri, Pozicija – Opozicija. Tu bi sigurno bilo fantastičnih korelacija ako bi još razlistali po pojedinačnim strankama.

Stiven Hoking je pre smrti rekao da bi morali da se preselimo na Mars do kraja ovog veka, da je to neminovno ako želimo da kao rasa opstanemo. Kako ti to zvuči?

– Slabo. Mnogo manje para i tehnologije treba da se od Zemlje napravi raj nego da se na Marsu naprave najelementarniji uslovi za preživljavanje izvanredno ograničenog broja ljudi. Iako je udaljeniji od sunca, Mars nema magnetno polje, samim tim je nezaštićen od opasne sunčeve radijacije. Nije Mars onako spržen bez veze. Sve intelektualne snage treba ujarmiti u to da sačuvamo ovo što smo dobili sasvim besplatno i sasvim slučajno – život na planeti.

Rambo Amadeus Foto: Miloš Dišković

Pomama je za Tomom Zdravkovićem u poslednje vreme i filmom „Toma“, ispada da su svi uvek to slušali. Kako si ga ti doživljavao i kako ti deluje ova euforija?

– Čaša Depresije ište čašu Euforije. Smiješane, najlakše se piju.

Rekao si da ljudi danas retko mogu da žive od svoje umetnosti. Ti si uspeo?

– Nisam. Rekao sam da je umjetnost po sebi – živjeti od umjetnosti.

„Imali smo privilegiju da budemo savremenici neverovatnih genijalaca kao što je Rambo Amadeus“, napisao je neko skoro na Tviteru. Koliko ti takve stvari hrane ego ili uspevaš da ostaneš na zemlji, da ne budeš gord?

– Ne koristim Tviter. Čovjek može o sebi tamo da čuje iznenađujuće kontradiktorne stvari.

Opsednuti smo svi politikom i Vučićem, ali s druge strane, čovek ne može da ne gleda šta se dešava i ne komentariše realnost. Kako ti gledaš na to? Uplićeš li se ili si na distanci?

– Prestao sam da se uplićem. Anganžman u Unicefu mi ne dozvoljava da se uplićem u dnevnu politiku. Ali svaka politika je ipak posledica mentaliteta, a on se ne mijenja komentarima u intervjuima.

Rambo Amadeus Foto: Miloš Dišković

Pratiš li dešavanja u Crnoj Gori? Kako ti deluje tamošnja demokratija u odnosu na ovo što imamo u Srbiji?

– Crna Gora je prilično patrijarhalna pa se previse drami oko promjene vlasti. Sad je potrebno da na izborima jedno 3-4 puta dodje opozicija na vlast, da se ljudi naviknu na tu šokantnu mogucnost. Vjerujem da te promjene niko ne vidi kao nekakvu mogućnost da se dovodi u pitanje građanski mir ili suverenitet Crne Gore.

Svakako si jedan od najcitiranijih autora na Balkanu, tvoja sintaksa „Turbo folk“ ušla je u svakodnevni jezik, tvoje izjave se vade iz intervjua i kolaju društvenim mrežama. Kada bi bio plaćen po svakom citatu, ti bi bio najbogatiji. Da li se slažeš?

– Pojma nemam, imam neki ambivalentan stav prema tome, naročito kad me pogrešno citiraju, pa se poenta izgubi u prevodu. Tehnologija je već došla dotle da algoritmi lako pronalaze citate, nadam se da će uskoro po automatizmu nalaziti i autore, pa im isplaćivati procenat od zarade koja se ostvaruje na internet saobraćaju. A do tada – nije loš ni ovaj – nematerijalni kapital, Dosta se danas govori o nematerijalnoj baštini, ali hajde da ne pretjerujemo, sve to što sam ja uradio premalo je za baštinu, jedva ima za neku nematerijalnu saksiju.

Ne postoji mesto u bivšoj zemlji gde nisi dobrodošao, da li smatraš da je i to jedan veliki uspeh u životu?

– Valjda, sad bih volio da sjedim na jednom mjestu i da svi ti ljudi koji su me pozivali i dočekivali budu dobrodošli kod mene. Nekakav Permakulturni centar, malo organska poljoprivreda, malo umjetnost, mi je na pameti. Samo još da odlučim gdje ću zabosti zastavicu. Mauzolej skromnosti, tako tepam toj svojoj ideji.

Nedavno je umro tvoj veliki prijatelj iz Herceg Novog, pedesetdvogodišnji lokalni muzičar Petar Kraljević koga su svi voleli i poznavali. Nisi se povodom toga mnogo oglašavao na mrežama. Kako si to doživeo?

– Oglašavao sam se, prilično me pogodilo, on i ja smo bili izvanredno slični, kao braća. Jednom smo napravili strašno zezanje, nastupio je umjesto mene u Hali Sportova, na nekom zajedničkom koncertu, niko nije primjetio. Nakon prve pjesme, kad sam ja izašao na binu i zamjenio ga, publika je počela da mi zviždi, tražeći “pravog Ramba”.
Petar je živio iznad nas u Novom, muzičarska porodica. Svirao je violu, Brat i sestra klavir. Ali dok su brat i sestra svaki dan vježbali, on bi – u pauzama puštao Disciplinu Kičme – “Nemoj da bacaš betonske table”. Pero je bio preprogresivan za malu sredinu. Za njega je bio Njujork. I on i Dragoljub Đuričić kao dragi Novljani mi baš nedostaju.

Bonus video: Jovan Maljoković – Balkanska muzika ima strahovitu energiju

Komentari

Vaš komentar