EKSKLUZIVNO Svet mora da sazna o Titovom drugom dolasku među Srbe: Šta je za Nova.rs otkrio Mark Kazins u Sarajevu

Upravo je kultni irsko-škotski reditelj Mark Kazins to učinio kad je obeležavao godišnjicu ljubavi sa svojom suprugom, takođe umetnicom Džil Moreton.

- Kad sam sa suprugom slavio 30 godina braka rešili smo da je obeležimo tridesetodnevnom vožnjom. Imali smo vožnju od 30 dana za tih 30 godina braka. I trebalo nam je 15 dana, s pauzama, da od Edinburga stignemo do Beograda, i još 15 da se od Beograda kolima vratimo do Edinburga. Bilo je tako lepo i romantično, i eto to je moj jedini dolazak u životu u Beograd - otkriva Mark Kazins u ekskluzivnom razgovoru za Nova.rs.

Iako je, eto, samo jednom bio u Beogradu, Mark Kazins je drugi put u životu došao u Sarajevo, gde je Nova.rs imala jedinstvenu priliku da popriča jedan na jedan sa velikim irsko-škotskim rediteljem, scenaristom i profesorom.

Na otvaranju Sarajevo film festivala, 29. po redu, primio je Počasno Srce Sarajeva za doprinos filmu, a potom održao i divan masterklas filmskim stvaraocima, studentima… I mnogo je pričao o Sarajevu, s obzirom da je u ovom gradu prvi put bio tokom opsade 1994. godine, pomažući ovdašnje stanovništvo, a pride spavajući na podu i slušajući pucnje sa svih strana... Upitan ima li neke veze njegova ljubav prema ovom gradu, pa i regionu s bekgraundom, s obzirom da je rođen u Engleskoj, odrastao u Severnoj Irskoj, a živi u Škotskoj, dakle na tlu koje je takođe obeleženo istorijskim razmiricama, odgovara za naš sajt:

- Mislim da ima. Moja majka je katolkinja, otac protestant, tako da bi se tu mogla povući paralela između braka Hrvata i Srpkinje. Uvek sam bio uplašen tim velikim podelama, a Sigmund Frojd je lepo to okarakterisao kao narcizam malih razlika. Šta ako su zaista stvari koje nas dele male, i samo ih mi vidimo? Očigledno da ovde postoje različite istorije svih narodnosti, ali ne volim kad neko pominje etničku različitost. Pa, nema suštinske razlike između Srbina i Hrvata. Mislim da mi je moj bekgraund pomogao da malo bolje razumem da su te razlike, na kojima se insistiralo devedesetih, pa i sad, zapravo preuveličane.

A kad ga pitate jesu li onda preuveličane i razlike u Severnoj Irskoj, naglašava da su oni svoj rat tamo okončali. No, i dalje su tu poneke tenzije:

- Škole u Severnoj Irskoj su još uvek podeljene, deca idu u odvojene škole. Ali, kao i ovde ima mnogo aktivista koji rade s decom, sa zajednicama, pokušavajući da ponovo izgrade mostove. Za to je potrebno vreme i da generacije i generacije rade na tome. Rat na vašem tlu bio je mnogo gori od našeg, i podele su još uvek velike. Ne samo između Bosne i Srbije, već i Republike Srpske. Sve je to zastrašujuće, ali ako verujemo u nešto što se zove ljudskost, humanost onda se mostovi polako mogu ponovo izgraditi. Kad pogledam Severnu Irsku znam da su se zahvaljujući tim aktivističkim kampanjama stvari poboljšale - naglašava sineasta.

Kako sam u grad pod opsadom donosio VHS kasete, biber, ovseni keks

Ali, vraćamo se bolnoj prošlosti, trenutku kad je u ratno Sarajevo donosio iz Edinburga filmove i to na VHS kasetama. Ali, kako kaže, ne samo to…

- Donosio sam i viski i cigarete, korijander, kumin, biber, sir i ovseni keks. Deluje mi to sad, kad sam u Sarajevu prvi put posle tridesetak godina, nadrealno. Ljudi su tad bili tako mršavi, nisu imali bukvalno šta da jedu. A sad, kad sam sreo svoje stare prijatelje, lica su im bila tako obla da ih maltene nisam prepoznao. Kad pogledaš Sarajevo sada velika je razlika u odnosu na 1994. godinu, ali ako zagrebeš malo dublje možda se neke stvari nisu u suštini promenile. Onomad za vreme rata je, koliko god je to čudno reći, bilo neke vrste optimizma, a kad sad pričam s mladim ljudima, utisak mi je da je optimizma sve manje. Baš sam primetio u razgovoru s nekim ljudima u Sarajevu kako mladi odlično govore engleski, a objasnili su mi onda da je to zbog toga što žele da pobegnu odavde. Još uvek je ovo neka „pomešana priča“. I čini mi se da ceo region ima ekonomskih problema - primećuje naš sagovornik.

Na našu konstataciju da se ni Srbija baš ne razlikuje mnogo od Bosne kad je u pitanju ekonomska sigurnost ili perspektiva mladih, svestan je i toga:

- Trebalo bi svi kao Evropljani da gajimo neku vrstu solidarnosti prema svim građanima Evrope, da pokušavamo da sarađujemo jedni s drugima, delimo veštine, kulturne veze, muzičke veze, ali i novac. Mislim da je u ovom trenutku presudna potreba da se dele stvari, jer bi oni delovi Starog kontinenta, koji su u problemu, kao ovaj, zaista mogli da imaju koristi od evropskih mehanizama - smatra reditelj.

Fašizam i krajnja desnica ne posustaju

Poslednji Kazinsov film iz prošle godine "Marš na Rim" osvetljava trenutak uspona fašizma u Italiji tridesetih godina prošlog veka, a kad uporedi to pogubno vreme s ovim današnjim uočava neke paralele, ali i razlike:

https://www.youtube.com/watch?v=kzOuXGx1-ws

- Mislim da se krajnja desnica promenila. Onda je sve bilo mačo, muškarci su dominirali. Bilo bi to ono što danas nazivamo toksičnom muškošću. A danas, nažalost, među onima koji pripadaju krajnjoj desnici jesu i žene. Nisu više autoritarci samo muškarci, već i žene. Pogledajte Italiju, ili Francusku. I to zabrinjava. A i onda se fašizam svodio uglavnom na cilj da se teritorija proširi. Italija, Nemačka želele su samo da za sebe prigrabe nove teritorije, a danas je to drugačije, prisutan je strah od toga da oni na vlasti žele da kontrolišu ljude u potpunosti, njihove umove, tela. Ko god da ste vi političari, muškarci ili žene, manite se toga. Kao da se sve pretvara u neku vrstu kulturnog problema. Više ne možemo reći ni da je Evropa samo hrišćanska. Sve je sad pomešano, a taj multiverzitet prisutan u Evropi ovaj grad, Sarajevo simboliše. Novi fašizam, nova desnica se umnogome promenio, ali nažalost ne posustaje, kao da je otporan na sve.

Tokom bogate karijere Kazins je mnogo toga uradio za istoriju filma, osvetlivši u svojim dokumentarcima zaboravljene divove filmske umetnosti, ali i one koji odavno uživaju legendarni status, od Ejzenštajna, preko Orsona Velsa, do Nikolasa Rega, Linča, Brajana de Palme, Bertolučija, Polanskog i Skorsezea.

- Imao sam sreću da upoznam, na primer, Lorin Bekol, Džeka Lemona, Roda Stajgera, Džejn Rasel… Mnogi od njih dolazili su mi u kuću, pa bismo odlazili u pabove i napijali se. Bio sam, kad sam radio serijal "Scene by Scene" za BBC, mlad, u svojim dvadesetim. A oni su tad već bili u godinama. Užasno sam im se divio kao glumcima, i bili su prijatno iznenađeni što sam znao njihov celokupni opus, ne samo poznate filmove, već sve. Bio je za mene taj serijal važan i s egzistencijalističke tačke gledišta. Mnoge od tih diva prolazile su kroz velike krize, žene su uzdizane zbog svoje lepote, a onda odbačene, jer kad uđeš u srednje godine za Holivud više maltene ne postojiš. Neke od njih imale su problema sa zavisnošću, s alkoholom. Od njih sam naučio životne stvari, naučio sam šta znači instinkt preživljavanja. A pride sam slušao kako je bilo snimati "Neki to vole vruće" ili "Imati i nemati". Bilo je to dvostruko zadovoljstvo za mene.

Mamma mia, Lorin Bekol me uči kako se pije martini

Zapravo, kako kaže, kud ćete briljantnijeg trenutka u životu filmskog stvaraoca koji je došao iz skromne porodice…

- Otac mi je bio mehaničar, a mama domaćica. Dakle, iz sveta sam u kojem nisam nikog znao, i odjednom sam se našao na Holivud hilsu i pričam sa Skorsezeom. Ili me Lorin Bekol uči kako se ispravno pije martini. Ili mi Denis Hoper daje knjigu koju mu je poklonio Džejms Din. Mamma mia, pa bilo je neverovatno!

https://www.youtube.com/watch?v=fc8kBL4hKeE

Mnogo je projekata iza Kazinsa koje je uradio u tandemu sa slavnom glumicom Tildom Svinton. Jedan od najimpresivnijih poduhvata bio je kad su pokretni bioskop, težak 34 tone smestili u nepristupačni škotski Hajlend, ali i kad su napravili putujući filmski festival. A upitan kako su se spojili, smejući se, naglašava kako oboje žive u Škotskoj:

- Kao i većina filmskih fanova obožavao sam Tildu, a znao sam Dereka Džermena s kojim je radila. Tako da je postojala neka konekcija. Ali, jedne večeri bili smo na žurci u Nacionalnoj galeriji u Škotskoj i prišla mi je i poljubila me je u usta i samo odšetala. Bio sam zapanjen. "Vauuu, koliko je to kul", pomislio sam. Kasnije smo počeli da pričamo o zajedničkoj ljubavi i strasti spram filma. Ona je već tad imala zavidnu karijeru, a moja je tek bila na startu. Ali, ako smo oboje u filmskoj industriji, šta bi bilo kad bismo počeli da se zajedno zabavljamo, igramo kao deca van mejnstrim industrije kroz razne druge projekte. I svi projekti koje smo radili, od Škotske do Kine bili su u duhu igre, zabave. Uživali smo, eksperimentisali, postalo je to jedno divno drugarstvo i solidarnost. Jedno drugom bismo govorili - Gde si komrad? Nismo već duže vreme ništa radili, ali stalno se dopisujemo i jedan drugome dajemo ideje oko nekih novih zajedničkih projekata - otkriva Kazins.

https://www.youtube.com/watch?v=jAQNc6aQtO0

A posle čuvenog epskog serijala "Priča o filmu: Odiseja", koji je trajao čak 930 minuta, a potom i priče za novu generaciju filmadžija Mark Kazins deli s nama i tajne svog novog ambicioznog projekta:

- Trenutno radim 15-satnu istoriju dokumentarnog filma. To do sada nije urađeno na pravi način. Kad pogledate sjajan film "Tito po drugi put među Srbima" Želimira Žilnika, koji obožavam, jer je ironičan, smešan, pun razigranosti, pa zar ne treba više ljudi na svetu da zna za taj dokumentarac? E, saznaće...

Bonus video: Bono i Edž u Sarajevu