Ugledni pozorišni kritičar i teatrolog Aleksandar Milosavljević, za Nova.rs je podelio sećanje na Boška Milina, redovnog profesora Fakulteta dramskih umetnosti, koji je juče preminuo u 55. godini nakon kraće i teške bolesti.
U svakoj prilici birajući reči, odmeren, uglađenih manira, vazda u odelu s leptir-mašnim, naglašeno pravog držanja, s karakterističnom „špic“ bradicom i uredno podrezanim brkovima, Boško Milin kao da nije pripadao našoj stvarnosti. Činilo se, nastavlja, da je upravo pristigao iz nekog ozbiljnog inostranstva odakle se, po pravilima drevne prošlosti, kao i svaki aristokrata zaputio u beli svet da upotpuni svoje do tada stečeno teorijsko obrazovanje.
Ovu sliku su upotpunjavala još dva elementa: elegantni štap koji mu je poslednjih godina bio stalni saputnik i uvek široko otvorene oči koje sugerišu večitu začuđenost onim što vidi i čuje. Istina, štap u njegovom slučaju nije bio znak pomodarstva ili dekadencije nego pomagalo koje je koristio zbog bolesti, a širom otvorenim očima Boško je zapravo upijao svet oko sebe, detaljno analizirajući primljenu sliku.
Ne znam da li su upijanje i analiza stvarnosti posledica njegove urođene znatiželje ili klasičan refleks autentične pozorišne osobe, ali činjenica je da je ovo poslednje Milin bio od glave do pete, i to ne samo zbog porodičnog nasleđa (njegov otac, Srba Milin, bio je glumac). Jer Boško je bio profesor na katedri za dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, teatrolog, pozorišni kritičar, autor radio-drama i dramatizacija, baletskih libreta, prevodilac dramske literature, esejista, filmski i televizijski scenarista, a u „grehe mladosti“ beležio je male uloge igrane na nemačkom jeziku kao i asistiranje rediteljima u bečkim teatrima, gde je boravio kao stipendista austrijske vlade.
Možda bi u katkad opuštenoj atmosferi fakulteta koji mlade osobe uvodi u svet teatarske ili filmske umetnosti Boškova pojava u prvi mah plašila brucoše kojima je predavao dramaturgiju, ali bi zasigurno svako od njih ubrzo u ovom profesoru prepoznavao ne samo blagonaklonog i tolerantnog sagovornika, nego i zaštitnika u surovom svetu pozorišnog i dramskog stvaralaštva. Kao takav se Milin predstavio i u svojstvu selektora našeg najvećeg i najznačajnijeg festivala – Sterijinog pozorja. A ovu funkciju je obavljao tri puta – 2001, 2002. i 2018. godine. Ako u prva dva mandata to možda i nije bilo još sasvim uočljivo, u trećem je, međutim, postalo belodano, jer Boško je na Festival pozvao najmlađi naraštaj ovdašnjih dramskih autora i na taj način im širom otvorio vrata domaćeg teatra.
Milinov pedagoški pristup mladim dramskim autorima nije, međutim, podrazumevao dociranje no strpljivi rad koji je za cilj imao prenošenje ogromnog Boškovog iskustva i još većeg znanja.
Otuda ne čudi što je Svetislav Jovanov, teatrolog, dramaturg, dramski pisac i osnivač Fonda „Borislav Mihajlović Mihiz“, upravo Boška Milina zamolio da napiše ogled o prvih deset laureatkinja i laureata prestižne nagrade koja nosi Mihizovo ime. Ovaj esej, ova fino načinjena analiza, s jedne strane svedoči o Milinovim teatarskim pogledima, s druge pak nagoveštava autorov pedagoški pristup, dok s treće otkriva brigu i posvećenost profesora prema mladim autorima, mahom njegovim nekadašnjim studentima.
Kada je na Pozorje, čija je jedna od temeljnih misija promocija domaćeg dramskog stvaralaštva, doveo spisateljice i pisce od kojih su mnogi tek zakoračili u svet teatra, savršeno dobro je znao da će ga kritičari najverovatnije dočekati na nož, a ubode koji su usledili podneo je na sebi svojstven način – uzdržano, dostojanstveno, bez roptanja i nepotrebnih objašnjenja.
Rečju, gospodski.
U čast profesora Boška Milina, prenosimo njegov tekst Laureati Mihizove nagrade:
Nagrada za dramsko stvaralaštvo Borislav Mihajlović Mihiz dodeljena je do danas deset puta. Reč je nizu od desetoro mladih umetnika pozorišne reči i misli. Oni se, naravno i na sreću, međusobno po mnogo čemu razlikuju. Tokom dekade koja je za nama svako od njih je do sada pokazao ne samo očekivani spoj sklonosti i sposobnosti u dramskom stvaralaštvu, nego i osobine koje njihov rad povezuju sa Mihizovim likom i delom.
U delima zbog kojih su oni osvajali ovu nagradu može da se prepozna posebna „crvena nit“ koja ih povezuje, kako međusobnom tako i sa Mihizom. A ovde nije reč o tankoj niti, nego o mnogo čvršćem i otpornijem predivu. Ta crvena nit ne ukrašava, nego vezuje i obavezuje.
Svest o svetu u kojem stvaraju je prva veza sa Mihizom. Niz je to mladih autora čije pisanje nekada tiše, a ponekad veoma glasno, govori o vremenu svog nastanka. Sva ta dela govore i o razlogu nastanka. Upravo je takav izraz prepoznatljiv znak shvatanja pozorišta u skladu sa Šilerovom idejom o pozorištu posmatranom kao moralna ustanova. Može li se o temama i problemima sa kojim su suočeni mladi umetnici govoriti izražajnije nego putem pozorišnog stvaralaštva? Ne. Zato su u svojim ostvarenjima spojili senzore za svoja moralna uverenja i način na koji će se umetnički najbolje izraziti.
Na ovom mestu dužni smo da prepoznamo najvažniju vezu izmađu laureata i i autora po kojem je nagrada nazvana. Ta veza je zajednički neprijatelj koji je u Mihizovom stvaralaštvu prisutan kao arhineprijatelj, kao din-dušmanin, kao uništitelj dobrote. To je laž.
Nije to neophodna, samopodrazumevajuća laž umetničkog dela. Reč je o lažima svih vrsta koje razjedaju junaka, porodicu, državu, društvo, shvatanja, učenja, uverenja, ljubav.
U laži u većoj ili manjoj meri prepoznajemo i odluke i suočavanja sa kojima se sreću likovi drama nagrađenih autora. Da li je to laž na koju ih tera društvo, porodica, ili teraju sami sebe, ili je to država, sa lažnim obećanjima, na kraju, da li su to njihovi najbliži – svejedno je. Laž je krađa istine. Svi su oni žrtve jer su opljačkani – ukradena im je istina.
Laž je jedna okosnica i Mihizovog dramskog dela. Njegove „Izdajice“, kako glasi naslov zbirke njegove četiri originalne drame, jesu različiti po svemu i svačemu, bili to epoha, stalež, uverenje, poreklo, ali zajedničko im jeste što se svako na svoj način, i to sa predvidljivom lošom srećom, bori protiv laži koja je poricanje njihove egzistencije. Ali i priznaje i prepoznaje njenu moć i sveobuhvatnost, baš kao što i svoje postojanje vidi samo u smislu borbe protiv te i takve laži.
Upravo to povezuje tako različite mlade dramske pisce. Ne slučajno, naslov dela jednog od njih indikativno tvrdi (Oliver Frljić) „Mrzim istinu“. Do duše ostali nisu tako otvoreni počevši već od naslovne stranice, ali se zato ta veza vrlo brzo prepoznaje. Naime, i naslov drame prve laureatkinje Milene Marković „Brod za lutke“ označava upravo izmišljen pojam u izmišljenom svetu, ali koji je jednom od likova bio predstavljen kao stvaran:
PALČICA: „Brod mi je pravio tata. Svake godine je pravio brod i stavljao stare igračke. Jednom je to bio ćoravi medved, drugi put lutka bez glave, pa onda pantalone tako stare da je moglo da se vidi kroz njih i sve tako… ja nisam mogla da se rastanem od tih stvari, ali onda bi on napravio brod i stavio tu stvar i rekao bi mi: sada taj meda ide kod mame mečke, tamo negde … Ili, sad ta lutka ide kod princa lutka koji će da joj stavi glavu. I sve je bilo tako svečano“.
Uistinu, stiče se utisak kako je među kriterijumima za nagrađivanje postojao i faktor „lažnog sveta“ pored istinitog validnog umetničkog izraza
Zaista, kada krenemo dalje po listi nagrađenih, teško da možemo da izbegnemo ovaj utisak. Do duše, moguće je da je on neizbežan iz prostog razloga što mladi autori u svetu koji ih okružuje ili vodi stvaralačku ruku najizražajnije mogu da se bore sa takvim egzistencijalnim, kosmičkim antagonistom, rezultat koje borbe su njihove, iskrene i beskompromisne drame.
Među takve bez svake sumnje spada i drama Milene Minje Bogavac „Lepo& lako /3,4…Sad!“ (Slem tragedija patetike novogeneracijske poetike.) Junaci Bogavčeve nisu tu ni iz jednog drugog razloga osim da svoja htenja predstave istinitim u sukobu sa htenjima koja se prepoznaju kao lažna. Međutim, u podnaslovu ovog dela jasno se ističe reč tragedija. Ishod te borbe se pokazuje kao trijumf laži nad sistemom vrednosti zasnovanom na borbi za prava na izraz mladih ljudi koje okuplja vera u mogućnost trpeljivosti, ako ne već podrške novom umetničkom stavu.
Scenski palindrom „Dokle?!“ Milice Piletić najsnažniji je i ujedno najstrašniji presek koji obuhvata i anamnezu i dijagnozu društva koje ne može, ili pre ne ume, da pobegne od sebe samog i svojih laži. Momenat novog u strukturi ove drame jeste upravo ono što je čini i modernom i tragičnom: palindrom struktura stiha poznatog još od antike koji nam omogućava da rečenicu čitamo u oba smera i da dobijamo istu informaciju, znači dezinformaciju, redundantan sadržaj tamo gde očekujemo informativni. Ono što može da bude šaljivo, u slučaju naše realnosti i njene umetničke obrade mora da bude upravo sasvim obrnuto, gde se nenamerno ali sasvim dosledno oseća uticaj „mihizovskog“ pogleda na svet na koji smo sudbinom osuđeni. Kada je reč o dramama koje su ponele Mihizovu nagradu, prirodno se nameće mogućnost da se pozovemo na apokrifno svedočenje o Mihizu kao kritičaru koji je mladom kolegi povodom njegovog rada uputio sledeće reči: „U vašem delu ima mnogo toga novog i mnogo toga dobrog. Međutim, nevolja sa tim je u tome što ono što je novo nije i ono što je dobro, a ono što je dobro nije i novo.“ U slučaju izbora dela ovih desetoro laureata postignuto je ostvarenje gotovo nemoguće misije: da se tokom deset godina zaista nađe dovoljno drama na koje se ova apokrifna opaska ne može primeniti. Pri tom ih povezuje različita vrsta onoga što je novo i originalna vrsta onoga što je valjano.
Korak ka – za naše dramsko stvaralaštvo – nečemu novom načinila je veoma ubedljivo i Marija Karaklajić delom „Lice od stakla“, kojim se kvalifikovano uključuje u tendenciju „postdramskog“ pisanja za pozorište. Nenapadno, bez podražavanja, pronalazeći sredstva primerena idejama „postdramskog“ uprizorenja, Karaklajićeva otvara poglavlje onoga što je novo i povezuje ga sa svojoj vrsti odgovarajuće kvalitetnim.
„Pomorandžina kora“ Maje Pelević otvara nam poglede na različite problemske motive. Oni se ne tiču samo primarnog protagoniste ove drame, prisustvo koje se među nagrađenima oseća kao neizbežno i po kriterijumima „dobrog i „ novog“, već i po osobinama tačno primećenim kad je o njenoj drami reč: „Prevazilazeći diskurzivnost kasnog feminizma, satiričnu ubojitost (za ive prostore uobičajenog) tragikomičnog teatralizma, i žanrovsku atraktivnost melodrame – a ipak na nejki način uključujući sve upotrebljive potencijale pomenutih komponenti –„Pomorandžina kora“ se predstavlja kao nemilosrdno razbarušena i košmarno erotična diskurzivna balada o ženskom načelu kao krhkom, neodoljivom ispoljavanju Drugosti koja definiše svačije ugroženo, strasno, sumnjičavo i ranjivo Ja.“ Neizbežno se u traganju sa samim sobom suočavamo sa iskušenjima koja sa sobom nosi laž, a svet kozmetike i nametnutih odnosa predstavlja nam se kao poprište potrage za samim – odnosno samom – sobom.
Samosvesni život u laži i svesna borba za samostvarenjem svet je koji nastanjuju likovi „Terapije“ Jordana Cvetanovića. Sa jetkim spojem humora i dirljivosti Cvetanović vaja grupu likova uzetih iz ne uvek vidljivih tipova ličnosti koji nastanjuju naše kruženje. Vešta kombinacija spoja „tipova“ i „likova“, antijunaka koji imaju da se bore na koncu samo za svoju sliku o sebi i svom svetu, čini Cvetanovićev komad jetkim kako prema društvu, tako i prema svojim protagonistima željnih laži. Autor se takvim portretisanjem uspešno dokazuje kao vešt, iskren i odgovoran borac protiv laži i njenih iskušenja.
Takav je svet željene laži kod tragikomičnog protagoniste dela „Pošto je pašteta?“ Tanje Šljivar. Mesar koji tokom i posle razaranja oja su zadesila ratom zahvaćenu provinciju Bosne i Hercegovine pokušava da sagradi hram posvećen mladalačkoj ljubavi, ženi jednog od najbogatijih svetskih sportskih bogataša, vodi nas kroz pandemonijum balkanskog karakazana vešto slikajući likove koje su pejele vlastite laži kao i one koji poput njega samo u laži mogu da žive.
„Čišćenje idiota“ (Devetnaest slika iz života jednog medveda) Milana Markovića predstavlja simbolično putovanje kroz situacije koje svojim značenjem oslikavaju neobičan svet aktuelne svakodnevice, u kojoj se spajaju banalna stvarnost i zastrašujuća, zlokobna mašta, zasnovana na suštinski lažnim identitetima.
Scensko i poetsko delo Danice Nikolić Nikolić „Situacije“ (ili tehno-rep mjuzikl o Sedam Smrtnih Grehova) predstavlja u najboljem smislu spoj novog i tradicionalnog, humora i patosa, izazovnog i osveštanog, potpuno u duhu vrednosti koje se vezuju kako za Mihiza pisca, tako i za Mihiza kritičara. Starozavetna podloga za šetnju glavne junakinje u svetu savremenih iskušenja pleni svojom poetskom metrikom i ironijom koja ispunjava sve zahteve potrebe scenskog izvođenja. Autorkin stih je duhovit u svome variranju tradicionalne metrike i ekstremno modernih potrošačkih sadržaja koji čine svet izazovnih lažnih iskušenja – te će laži kao predmet iskušenja postati stvarnost kakva se ne može poželeti. Upravo nas tanak razmak između pobede nad lažima i pada u iskušenje podstiče da se zamislimo nad vlastitim osmehom tokom čitanja Situacija i vlastitim uverenjem da se iskušenjima može uspešno odupreti.
Konačno, kao prilog stavu da je borba likova i njihovih pisaca protiv laži pomoću sredstava dramske umetnosti ona crvena nit koja povezuje laureate Mihizove nagrade, pred nama je bila i na početku pomenuta drama, odnosno scenario za pozorišnu predstavu Olivera Frljića „Mrzim istinu“. Autor niza predstava koje se u svojoj suštini zasnivaju na što istinitijem prikazivanju po pravilu neprijatnih sadržaja koji su otrgnuti iz umirujućeg pacifikovanog sveta laži, ovim delom on se na samožrtvujući način izlaže poigravanju emocijama svojih bližnjih odnosno njihovih likova, čiju je istinu obznanio kao predmet vlastite kreativne mržnje, boreći se za istinu, u duhu devize Fiat iustitia, et pereat mundus.
Bonus video: Nikola Zavišić o pobedničkoj predstavi Bitefa: Kod nas publika glumi, možda joj se zato i dopada
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare