10
Da je sreće, pričali bi o njegovim predstavama i televizijskim serijama, o pozorištu, o glumi, o profesorskom pozivu, o prozaičnosti svakodnevnog života. E, pa nismo te sreće da ovo bude običan razgovor za sladokusce, ovo je dijalog očajnika o zemlji Srbiji i ljudima u njoj koju je Nebojša Romčević definisao kao „lift na kome je pukla sajla.“ I sad „svi gledaju jednog ludaka koji ih ubeđuje da se pad i let ne razlikuju. Na sreću, podrum je sve bliži.“ Kad sagledaš koju vrstu utehe nosi poenta, jasno je i zašto profesor Romčević kaže da će ovo biti depresivna priča. Neka bude.
A je l bi bilo moralno i opravdano da se pravimo ludi i širimo optimizam?
Rekao bih da stružemo poslednje trunke optimizma sa dna kace „za crne dane“. Neki se okreću crkvi, neki meditaciji, neki beže na selo, neki u sebe. Bivalo je teško, ali nije bivalo ovako duboko, do u srž kostiju, do poslednje zdrave misli. Od političke i ekonomske, preko zdravstvene depresije se dospelo do krize smisla, do opipljive apatije koja je zapljusnula celo čovečanstvo. Mi smo, kao avangarda svetske katastrofe, u ovo stanje dospeli još daleko pre korone. Nakon što je pala neizrečena komanda „spasavaj se ko može“, svi smo u potrazi za nečim što će nas držati na površini. Međutim, stalno se i stalno najavljuju nove i nove katastrofe, da nas speru sa hridi na koju smo se s mukom popeli. Beskrajne smrti, sejanje straha, bojazan za budućnost, svi jahači Apokalipse u punom trku…sve to govori da je svet u kome smo se osećali sigurno bio čista laž, da je naša civilizacija na pogrešnom putu i da je pred nama veliko vraćanje na fabrička podešavanja. Nijedna vrednost nije preživela, osim ljubavi prema bližnjima.
Na šta vam liči režimsko sejanje optimizma, kako to razumete?
Ne mogu više da trošim reči na opise ove nesreće koja nas je, verovatno sasvim zasluženo, zadesila, u obličju ove vlasti. I kao da smo tek na početku trećeg čina, gde se ispunjava Gogovo proročanstvo o „kraju dana“. Taj ogromni vodenični kamen vuče čitav jedan narod u propast i nestanak i to ne figurativno, već, kako vidimo, sasvim doslovno. Ta malignost koja se goji novim nepočinstvima i elementarnim zlom, isisava poslednje sokove i gnoji se dok ne prsne, to je tačka koju smo već prošli. Nijedan okupator u istoriji nije nam naneo toliko zla i to zla koje će smrdeti generaciji naših praunuka, ako preteknu.
Hajde, ipak, da probamo. Razmislite i pokažite tračak svetla za koji se možemo uhvatiti, neki reper, orjentir da se baš ne poludi i svaki čas iskače iz kože…?
Nalazimo se na sred tere incognite kada su u pitanju i masovna psihologija i sociologija i ekonomija… Ne postoje priručnici niti mape za izlazak iz ove mračne pustopoljine. Ja sam se u potpunosti okrenuo knjigama, zalupio vrata realnosti, ljudima čak i pokušavam da, dan po dan, pronađem neki povod za smeh, neko malo zadovoljstvo. U ovom trenutku, kada spašavamo dušu, potrebno je naterati sebe na privremenu samoizolaciju, izaći iz voza ludog mašinovođe, osloboditi se svakodnevnih nastupa njegove bolesti i smrada njegove demonske armade.
Evropa je od nas digla ruke
Imate li ikakvu pretpostavku kakvi nas izbori čekaju i može li se na njima išta promeniti?
Stav EU o izbornim uslovima je više nego otrežnjujući. On pokazuje da su od nas digli ruke, da nismo njihova interesna zona i prepustili su nas rusko-kinesko-arapskom svetu, notorno nezainteresovanom za demokratiju. Očigledno je da ova vlast u potpunosti odgovara svakoj neokolonijalnoj ambiciji, da je spremna da rasproda Srbiju do poslednjeg kamena. Demokratija u Srbiji ima užasavajuće mali broj pristalica. Ovaj sistem odgovara svima osim građanima Srbije, i oni su ovoj igri samo materijalni resurs, a sve više obična smetnja koja se s lakoćom može eliminisati: iseljavanjem, umiranjem ili potpunom pacifikacijom i zombiranjem.
Gajite li igde ikakvu nadu?
Izvan samoga sebe, nigde. Znam da ima tragično puno ljudi koji se ovako osećaju, ali nisam siguran da postoji mentalna i fizička snaga za zajednički poduhvat. Pa čak i da se sutra desi nekakav prevrat, i Ali-Baba i njegova družina dobije ono što su zaslužili, pitam se kakvi čudotvorci, kakvi super-ljudi bi pomogli da se ova pustoš pretvori u livadu. Kojim putem bi trebalo krenuti, ko su ljudi koji imaju snage i poštenja da naprave taj istorijski rez za bandom koja jaše ovu državu od devedesetih godina naovamo.
A da li, u ovoj pervertuiranoj realnosti, neki put pomislite: možda su ovi u pravu, a mi u zabludi. Možda zaista cvetamo, možda zaista nisu problem zasadi i tone državno-partijske marihuane, 24 stana ministra plagijatora …?
Nije nikakva novost činjenica da su građani predali državu kriminalnoj organizaciji. To je sasvim prirodno, s obzirom da pravosuđe ima jasno određen prostor u kome će da se pravi da postoji. Taj prostor naseljavaju obični građani koji ne smeju sebi da priznaju da žive u društvu bez pravde. Što je najčudnije, navikli smo se da se pravdi ne nadamo, već da pokušavamo da budemo nevidljivi.
Kako ste vi doživeli ovu najnoviju provokaciju sa peticijom za oslobođenje ubice premijera Đinđića? Koja mračna sila je tako nešto osmislila i dozvolila?
Već decenijama se piše nova istorija, nova etika i nove definicije Srbije. Da biste postali vidljivi na tmurnom političkom nebu, morate medijskom bukom da nadmašite postojeću kakofoniju. Ovakve besmislene „kampanje“ imaju za cilj da vas učine vidljivim u toj reci besmisla. Ova kampanja je ostvarila svoj cilj, jer mi sada gotovo ozbiljno pričamo o tome.
Onda da izađemo i mi i da vičemo Pravda za Zvekija, Legiju, Koluviju, Belivuka…?
Ne samo za njih. Pravda za sve! Naravno, pod pravdom u ovom haosu svako podrazumeva sve osim zakona. Režim i Aleksandar Vučić se ponašaju, a izgleda su i ubeđeni da će vladati večno i imaju sve manje obzira spram države, spram ljudi i njihove inteligencije.
Na čemu zasnivaju tu pretpostavku, koliko je realna?
Svakako da ovaj režim ima fantastičnu propagandnu mašineriju zahvaljujući kojoj i opstaju na vlasti. Koliko god retrogradan i nakazan režim bio, veština kojom oblikuju javno mnjenje spada u sam svetski vrh ove veštine. Kao da duboko u senci sedi neki genije elementarnog, prečišćenog zla, koji munjevito reaguje na dnevne skandale, relativizuje istinu i zadaje partijskim aminokiselinama jednostavne retoričke obrasce koje su sposobni da savladaju. Srbija je zapravo avangarda negativne medijske utopije koja naočigled stvara paralelni kosmos do tačke u kojoj građanin prestaje da veruje sebi i svojim očima. Mešavina straha, apatije i dezorjentacije je već stari Gebelsov recept. Medijski eksperiment Srbija je dokaz da vladavina medijima može da zameni sve ostale državne atribute. Ovaj sistem evoluira dnevno i održava se rušeći mentalno zdravlje stanovništva.
I ljudskim i profesionalnim bićem bio sam protiv revanšizma, ali sam, posle svega što se događa, poljuljan u tom uverenju. Vi ste se, na ovom tragu, zapitali hoćemo li imati snage da im naplatimo, svima i svakom pojedinačno? Koliko je strašno što se o nečem ovakvom mora razmišljati?
Revanšizam je pogrešan termin. Naš (sve dalji) cilj može biti samo pravna država koja ne pravi izuzetke, koja je slepa na sve osim zakona i pravde. Da bi se došlo do toga, bila bi potrebna ogromna politička volja, neviđena hrabrost da se pravosuđe potpuno resetuje, osposobi za svoj posao i stavi u funkciju. Međutim, ne vidim ljudske i profesionalne resurse koji bi to ostvarili. Bez toga je moguć samo revanšizam, a to je odlazak ovog istog klatna u drugu krajnost bezakonja. Srbija nema to vreme.
Šta je sa ovim narodom? Je li moguće da ga je celog moguće pasivizirati, omađijati i ubiti u pojam sa četiri televizije i četiri tabloida?
Moramo se konačno zapitati: da li je demokratija suviše složen proces za građane Srbije? Možda građani žele pastira, možda ne žele da ih se pita i ne žele da preuzmu odgovornost za svoje živote. Možda su građani rešili da im je lakše da izumru u tišini? Konačno, da li se iko obraća mladima koji su rešili da ignorišu stvarnost, ili je pridobijanje penzionera jedini politički program? Što se političke, a i pismenosti u užem smislu tiče, Srbija je dotakla svoje istorijsko dno i to ne voljom vlasti, već voljom stanovnika. Mislim da je trenutak da to priznamo sebi. Izgleda da je sloboda reč koja proizvodi više straha od ropstva.
BONUS VIDEO: Goran Marković: Neću da sarađujem sa ovom mračnom vlašću
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
