Radmila Stanković: Sad imam dodatnu snagu da se borim protiv bahatih neznalica i opasnih štetočina koje ruše u kulturi sve što ne razumeju i na čemu ne mogu da zarade

Kultura ima smisla samo ako se izgovara jasno, odgovorno i bez straha. Te "ubojite" reči bile su dovoljan razlog da nova laureatkinja priznanja Fondacije "Tanja Petrović" postane jedna od najznačajnijih novinarki na ovim prostorima - Radmili Stanković. Radila je za najuglednije medije, od "Susreta", preko Radio i Televizije Beograd, "Borbe", "Večernjih novosti" i "Nedeljnog telegrafa" do NIN-a, potpisala biografije i monografije o našim najznačajnijim glumcima, knjigu "Milenin usud", a i danas neumorno piše - za "Radar" i OKO.

Nagrada Fondacije "Tanja Petrović" biće uručena Radmili Stanković 28. februara u 13 sati, u galeriji Novembar.

U ovim tmurnim danima da li vas je obradovala odluka da ponesete nagradu? Pogotovo ako se uzme u obzir činjenica da se dodeljuje za izuzetan doprinos afirmisanju kulture i umetnosti u medijima, ali i da ste u divnom društvu pređašnjih laureata, među kojima je prvi bio vaš prijatelj Milan Vlajčić?

- Moj prijatelj Milan Vlajčić je bio prvi dobitnik zbog kojeg sam pomislila kako je ekipa Fondacije "Tanja Petrović" visoko, najviše, podigla lestvicu. Ta spoznaja me danas, kada sam i ja počastvovana istim priznanjem, ispunjava ogromnim zadovoljstvom. Žao mi je što tu radost ne delim danas sa Milanom i sa dvema dobitnicama ove nagrade koje su nas takođe napustile, a koje sam volela i cenila - Bojanom Andrić i Gorankom Matić. Sa Bojanom sam kao novinar blisko sarađivala, pružala mi je dragocenu pomoć, a nekoliko puta me pozvala da nešto ispričam što će ostati u "Trezoru". O mom dragom kolegi Tirketu, na primer. Sa Gorankom sam, uz autorski i urednički potpis Nede Todorović, uradila nekoliko knjiga. Plus monografiju o Draganu Nikoliću "Gospodin mangup".

U obrazloženju odluke o nagradi navodi se da vaši tekstovi ne tretiraju kulturu kao dekor društvene stvarnosti, već kao njeno suštinsko ogledalo - mesto gde se prelamaju etičke, estetske i političke tenzije savremenog trenutka. Takođe i da je priznanje vašem profesionalnom integritetu i podsećanje na značaj kulture i novinarstva u očuvanju demokratskih vrednosti. Kako ste primili te reči?

- I dalje se pitam da li sam to ja. A onda pomislim kako bih najradije celo to obrazloženje uramila, da pogledam u njega kad spoznam da je još neka partijska šuša dobila neki kabinet iz kojeg odlučuje šta je kultura po njenoj meri. Tu me odmah obaveže sve što piše u obrazloženju. Sa takvim oružjem imam dodatnu snagu i motiv da se borim protiv bahatih neznalica i opasnih štetočina koje ruše u kulturi sve što ne razumeju ili na čemu ne mogu da zarade.

Kada ste pre dve godine ovenčani nagradom Niko Garone objasnili ste kako ste se oduvek držali principa koji "novinarstvo čine važnim pozivom, bez obzira na one koji ga skrnave". I oni koji su odlučili da vam dodelu onu s imenom Tanja Petrović naglašavaju da novinarstvo shvatate kao čin lične odgovornosti. Koliko je danas takvih poput vas, a s druge strane onih koji ga skrnave?

- Za mene je novinarstvo bilo jedini i najbolji izbor. I ljubav. I danas to osećam. Ljubav prema poslu koji radim, i zadovoljstvo kada vidim da tako misle i rade mnoge kolege. Nažalost, ponekad mi se čini da se brže množe oni koji skrnave ovaj posao. Uglavnom su neznalice, ali se ističu kao dobre sluge režima. I ne umem da razlučim koliko to rade iz uverenja, koliko su plaćeni za sve te laži kojima manipulišu. Nema tog novinara kojeg sam poznavala, kog sam cenila, sa kojim sam se družila, a da se obogatio od ovog našeg posla. Danas me upućeni obaveštavaju da veliki broj onih koje ne poznajem, ne cenim i sa kojima se ne družim, spadaju u dobro plaćene novinare.

Tada ste upozoravali da zemlja kojoj je kultura na poslednjem mestu, nema baš čime da se diči. Ne čini li vam se da je, od tada, situacija još gora?

- Jeste, još gora je, ali to više nije samo problem položaja kulture u Srbiji. Nažalost, to je pokazatelj ponašanja svakog autoritarnog režima. Imate danas u Americi predsednika države koji je naterao direktorku Nacionalne galerije portreta da podnese ostavku, jer se nije uklapala u njegove zahteve koje postavlja pred sve nacionalne muzeje u Americi. A to znači: na delu je široka kampanja Trampove administracije da se iz svih tih muzeja ukloni sve što po njegovom mišljenju nije dovoljno patriotski podobno i ne veliča američku veličinu. Posebno patriotski ratnu. A u nacionalnim ustanovama kulture zabranjuje se promocija raznolikosti, jednakosti i inkluzije (Diversity, Equity & Inclusion).

Danas u Srbiji imate ministra kulture koji je u sukobu sa celokupnom filmskom industrijom, sa svim njenim asocijacijama. I u sukobu sa svim umetnicima u kulturi koji nemaju očekivani ‘patriotski’ stav koji on promoviše. Opasnost od toga je u činjenici da je podelio kulturu na podobnu i nepodobnu, jednako kao i američki predsednik. Razlika je u tome što je budžetski novac u Srbiji jedini ozbiljan izvor mogućnosti da se snimaju filmovi, što je nezavisna kulturna scena suviše slaba i nemoćna pred državnim nasiljem nad kulturom.

Ako vam je cilj uvek bio da promovišete događaje i ljude u kulturi jer verujete u njihove vrednosti; da afirmišete nove; da dobro poznajete kako funkcioniše država da biste sagledali mesto kulture; i da ne ćutite pred lošim potezima onih na vlasti šta i koga danas promovisati, odnosno kuditi?

- Mislim da je danas još važnije promovisati ono što uliva nadu i saopštavati javnosti šta se krije iza loših poteza vlasti, zbog čega je opasno prećutkivati istinu i promovisati laži. Imala sam sreće da sam poznavala velikane jugoslovenske i srpske kulture, da sam prepoznala dolazak nekih sjajnih mladih umetnika kao što su bili Jagoš Marković ili Žarko Laušević, Andreja Nosova juče, a danas Ivana Vanju Alača. Danas je posebno važno podržati one mlade i manje mlade umetnike, bolje rečeno sve stvaraoce koji imaju šta da kažu i nalaze načina da to izvedu, pokažu, bez obzira na najrazličitije oblike cenzure koju smišlja vlast kad je o kulturi reč.

Gotovo šest decenija bavite se novinarstvom i prošli ste sve, od radija i televizije, do štampanih dnevnih i nedeljnih izdanja. I radili ste u raznim vremenima, pa i onim turbulentnim. No, kako vam sada izgleda medijska slika Srbije?

- U autobiografiji Andžeja Vajde "Film i ostatak sveta", koju sam davno čitala, slavni poljski reditelj na jednom mestu piše: "Kada je 13. decembra 1981. godine u Poljskoj uvedeno ratno stanje, tadašnji premijer Rakovski je za govornicom rekao da će stvaralačku elitu zameniti nekom drugom, onom koja će mu više odgovarati". Zvučalo je to, komentariše Vajda, pomalo kao "kad bi ministar finansija rekao da će pustiti u opticaj falsifikovane novčanice!"

Medijska slika u Srbiji mi danas liči na gomilu falsifikovanih novčanica koje puštaju u opticaj nadležni ministri i premijer, ako se nekim čudom kao nadležan obrati. S jedne strane laži koje se dnevno plasiraju, a s druge elementarno neznanje. I nepismenost. Sačuvala sam naslov iz teksta sa sajta dnevnih novina u kojima sam provela osam godina: "Uživo prenos, Srbija-Mađarska! Loš početak za ’delfini’"!

U toj redakciji sam sedamdesetih godina učila školu novinarstva na kojoj su mi zavideli u potonjim redakcijama. Danas u njoj nema nikoga ko zna gramatiku srpskog jezika. A dnevno se busaju u srpske grudi!

Napisali ste biografiju Milene Pavlović Barili, nekoliko knjiga zajedno s Nedom Todorović, potpisali biografska dela i monografije o brojnim glumcima. Nisu li sva ta dela dragocena svedočanstva o značajnim ličnostima s ovih prostora koja ostaju za buduće generacije?

- Prijatelji i dobri poznanici mi povremeno predlažu da saberem i objavim svoje intervjue. I to je jedino što nikada neću da uradim. Zato što mislim da budućoj generaciji intervju ništa ne znači ako se ne znaju kontekst, vreme, prilike… Gotovo svaki intervju u "Telegrafu" iz druge polovine devedesetih je više značio nego što bih ja to danas nekome mogla da predstavim.

Ako već pominjemo dragoceno svedočanstvo, mislim da sam to ostavila na stranicama "Vjesnika", čiji sam dopisnik bila tokom osamdesetih godina. Izveštavala sam sa Osme sednice i uživo gledala rađanje Slobodana Miloševića. Prepoznala, na moju nesreću, jer me je najpre većina prijatelja i kolega otpisala kao lošu Srpkinju. Morala sam da sačekam nekoliko godina da shvate razmere zla, ali tada smo već bili u ratovima u kojima "nismo učestvovali."

Kada se osvrnete na bogatu karijeru, postoji li jedan intervju, istraživački tekst, kolumna na koji ste najviše ponosni?

- Ta vrsta ponosa po pravilu kratko traje. Nekako sam sazdana od onih koji pamte trenutke. Uglavnom lepe. Bila sam početnik u "Susretu" kada mi je tadašnji urednik Kulturne rubrike u NIN-u Žika Bogdanović naručio tekst za ovaj nedeljnik, o kome sam tada sanjala, a onda u njemu najduže ostala. Sela sam pred mikrofon Radio Beograda da vodim omladinsku emisiju uživo, jer je urednik Momčilo Baljak, tata reditelja Janka Baljka, rekao da ko ume tako dobro da piše u "Susretu", mora da ume i da govori pred mikrofonom. Kao novinar "Novosti" pozvana sam da radim jednu avangardnu emisiju iz kulture na tadašnjoj Televiziji Beograd. Zvala se "Muzički atelje", bila je posvećena savremenoj muzici, voditelji smo bili Zoran Hristić i ja, a reditelj Arsenije Arsa Jovanović.

Bila sam izbor Baneta Vukašinovića da radim priloge iz kulture u njegovoj neverovatno gledanoj Beogradskoj hronici. Osmislila sam ih na desetine, a upamtila jedan. Bane je tražio da pričamo o tada neviđenom hitu Šabana Šaulića "Dođi da ostarimo zajedno". Meni je to bilo estrada, njemu fenomen, i ja prihvatim da objasnim fenomen. Pozvala sam književnika Svetu Lukića i on je pred mikrofonom u studiju, u razgovoru sa mnom, uživo, izgovorio esej o toj pesmi i mogu samo da žalim što ga nisam sačuvala. Ali, sačuvala sam sećanje na trenutak kada sam naučila da nema toga o čemu ne možeš da govoriš, samo zavisi sa koje tačke ga posmatraš.

A šta biste nekom ko danas stasava kao novinar, i želja mu je da "pokriva" kulturu, onu plemenitiju stranu života, kazali?

- Ako zaista želiš da radiš, da pišeš u rubrici Kultura, znaj da su sve druge rubrike važnije i ispred tebe. Ja se toga nisam držala ni kao novinar ni kao urednik. Imala sam rezon ministarke kulture Nade Popović Perišić koja je u Miloševićevoj vlasti otela iz budžeta blizu četiri odsto za kulturu. Tukla sam ih na kolegijumima sa temama, vestima i intervjuima i osvajala prostor svuda gde sam radila. To je važilo juče, važi i danas. Boriti se za kulturu kao za vodu i vazduh.