Tri razloga zašto niko u srpskoj kulturi ne može da se meri s Milanom Vlajčićem

"Neće nam biti lakše, ali će nam se neke naše nevolje pokazati u drugačijem svetlu". Ovo je jedna od rečenica koju je novinar, kritičar i književnik Milan Vlajčić,umesto pogovora, zapisao u svojoj knjizi koju je tako iščekivao.Rukopis trinaeste knjige u bogatoj novinarskoj i publicističkoj karijeri predao je, sav uzbuđen, uredništvu izdavačke kuće "Gradac K", ali izlazak "Kavijara za sirotinju", nažalost, dočekao nije.Ali, možda će nam i biti lakše, u društvu najvećih imena književnosti i filma, o kojima je Milan Vlajčić ispisivao "Kritički dnevnik" (podnaslov knjige, prim.aut.), od marta 2020. do poslednjeg dana svoga života, 9. februara 2022. A svi ti eseji o Olgi Tokarčuk, Rejmondu Čendleru, Ijanu Mekjuanu, Ljudmili Ulickoj, Kuciju, Džulijanu Barnsu, Saramagu, Borhesu, Kopoli, Skorsezeu, Almodovaru, Nolanu, Končalovskom, Hamagučiju ili Finčeru našli su mesto na stranicama Kulturne rubrike portala Nova.rs i dnevne novine "Nova", a sada i u knjizi "Kavijar za sirotinju" na više od350 strana.

Objavljena je u okviru biblioteke "Lađa", a iz štamparije je izašla, sasvim prigodno, baš za 65. Sajam knjiga, na kojem se može kupiti na dva štanda - onom Zlatnog runa i Red boksa.

Čovek svaštarske prirode

Pre nego što će jednog od naših najuglednijih ljudi od pera Milana Vlajčića smrt zateći, istoga dana kada mu je u listu Nova i na portalu Nova.rs izašla poslednja kritika - ona dela "Uliks" Puriše Đorđevića, želeo je da se tekstovi koji su svoj "život" nalazili samo u digitalnom svetu, pojave i na "starom, dobrom" papiru.Razloge je, koncizno, opisao u uvodu:"Dosad nisam primetio da je neki moj savremenik istovremeno pisao filmsku i književnu kritiku. Ne ulazim u osetljivo pitanje da li to nešto bitno doprinosi mom pisanju, ali to je odgovaralo mojoj svaštarskoj prirodi". Zahvaljuje se Milan Vlajčić urednicima portala Nova.rs koji su mu ponudili da "kritički prikaže jedne nedelje knjigu po ličnom izboru, a sledeće - film", čime mu je ostvarena "davnašnja želja da kontinuirano i na jednom mestu iskaže dva životna opredeljenja - pisanje o filmu i knjigama, čime je od životnog hobija napravio način da preživi".

Urednik "Gradca K", koji je Milanovu originalnu ideju da knjiga "pokrije" period do marta 2021, proširio do poslednjeg ispisanog teksta s početka februara, Branko Kukić za Nova.rs ističe da "niko u našoj savremenoj kritici nije imao Vlajčićev filing da u jednom tekstu o knjizi ili filmu čitaocu prikaže tri osnovne stvari":- Da prepriča sadržaj, da taj sadržaj stavi u kontekst onoga što je bilo pre ili sada, i da delo o kome piše oceni po svom kriterijumu. Upoređujući danas kritiku ovde kod nas, vidimo da je Vlajčić bio jedinstven u smislu da nam o umetničkom delu prikaže njegovu realnost u vremenu, ali i sopstveno osećanje prema tom delu, tako da nam je to bio dobar putokaz da mi to delo čitamo ili gledamo, ili da nas to uopšte ne interesuje. To je bila Vlajčićeva vrlina - smatra Kukić.

I na koncert Lepe Brene, ako treba

Delo "Kavijar za sirotinju", kako za naš sajt kaže Duška Maksimović, novinarka i Vlajčićeva supruga, Milanova je 13 knjiga, koja se razlikuje od svih prethodnih:- Milan je, ne računajući prvu, sve svoje knjige nazivao "kulturološke svaštare". Išao je tako daleko da kad neka ulica, obično na obodima grada, dobije ime po nekom našem piscu ode tamo i vidi gde je to tačno, kolika je. Do tih sitnica je išao. Istraživao je sve moguće fenomene, čak bi otišao i na koncert narodne muzike. Recimo, išla sam s njim na koncert Lepe Brene u Dom sindikata da mu pravim društvo, ili Miroslava Ilića na istom mestu. Imao je jedno vreme rubriku u subotnjem Kulturnom dodatku "Politike" u kojoj je istraživao fenomene, i pokrivao sve. Kao što je uvek i govorio - pisao je o svemu, samo ne o baletu.

Osim tog epiteta koji je sam sebi darivao, onom da je "svaštarske prirode", Duška Maksimović naziva ga i ogromnim radoznalcem:

- Imao je radoznalost deteta, nepatvorenu radoznalost. Mislim da će svi to videti u ovoj knjizi, jer je, kad su u pitanju film i književnost, radio nešto što ranije nije. Recimo, piše o filmu a onda pravi vezu sa knjigama, s likovnom umetnošću, istorijom, upozorava na neke naslove koji bi mogli da posluže u tumačenju. Milan je bio potpuno iskren i prema sebi i onome što radi i mislim da bi bio zadovoljan ovom knjigom. Ispalo je i da je ovo njegova najobimnija knjiga, s više od 350 strana. Jedna naša prijateljica koja je bila na Sajmu i videla knjigu rekla mi je: "Znaš, debeljuškasta je…"

U uvodnoj, uredničkoj belešci "Kavijara za sirotinju" Kukić konstatuje kako se kod nas važni ljudi i njihova dela brzo zaboravljaju. Upitan da li je ova knjiga "prilog" za nezaborav Milana Vlajčića, književnik i urednik "Gradca K" odgovara:- Sve knjige koje je Vlajčić napisao osnove su za shvatanje savremene kulture. On je bio čovek svoga vremena, obrazovan, jednostavan u izražavanju, razumljiv, pa nije čudno da je i umetnost i društvene probleme koji su vezani za umetnost postavio kao putokaz i za poznavaoce i za one koji su krenuli tim putem. Bio je učitelj koji nije imao svoju školu kao radno mesto.

Milanova supruga napominje da je prošlo devet meseci od Vlajčićeve smrti, ali da se još uvek novinar, kritičar i književnik na razne načine pominje.

- Novi optimizam mu se nedavno posthumno zahvalio, što znači da ga se ljudi sećaju. A koliko će ga se nove generacije, mlađi filmski kritičari sećati, ne znam. Ali, i drugačiji su od Milana, koji je bio temeljan do bola. Neke filmove bi gledao po 15 pa i 30 puta. Lovio je te neke sitne, skrivene stvari - priča Duška Maksimović.

Nađite danas nekog takvog

Osvrćući se na kritički opus u "Kavijaru za sirotinju" Branko Kukić ocenjuje da u Vlajčićevim tekstovima nema sentimentalnosti:

- Kada je pisao o knjigama i filmovima, isticao je samo ono što ima kreativnu snagu. On je senzibilan onda kada je na strani svoga uverenja, objektivnosti i iskrenosti. Vlajčić je kreativni kritičar. Nađite danas nekog takvog!

A Duška Maksimović priseća se kako je nedugo pred Milanovu smrt bila iznenađena što je u ruke uzeo delo iz 1920. godine "Veština čitanja" koju je napisao Emil Fage.

- "Ako do sad nisi naučio da čitaš, onda ne znam šta da kažem", rekla sam mu. A Milan mi je preporučio da pročitam prvu rečenicu u knjizi: "Čitalac je samo jedan čovek koji ume čitati..." i skrenuo mi pažnju na još jednu rečenicu: "Treba čitati vrlo lagano, i zatim treba čitati vrlo lagano…" Unapređivao je svoje veštine do poslednjeg trenutka - ukazuje Duška Maksimović do koje je "došla priča" o tome kako je jedan mladi gospodin na otvaranju 65. Sajma knjiga najpre kupio "Kavijar za sirotinju", da bi onda listajući Milanove kritičke prikaze išao redom i na štandovima tragao baš za delima koja su se našla "pod lupom" Vlajčića.

Bonus video: Milan Vlajčić - U petoj brzini

[video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=podcastnevermajndmilanvlajcicam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3108188"]