Ako volite Martina Skorsezea, Fren Libovic i Njujork, onda ne morate ovo da čitate. Samo skuvajte kafu i udobno se uvalite, vama ne treba preporuka. Ovo je tekst za one koji vole da se cenjkaju...
Piše: Ana Maria Rossi
Godina je, praktično, tek počela, i kad su serije u pitanju, odlično je počela. Prva vredna pomena, a da nosi predznak 2021., sedmodelna je polusatna, biografska, dokumentarna, duhovito-nostalgično-sarkastično-ljubavna-dijaloško-ispovedna seansa dvoje dugogodišnjih, jako biskih prijatelja. On je Martin Skorseze (Martin Scorsese), jedan od najvećih živih reditelja, i jedan od najvećih uopšte. Ona je Fren Libovic (Fran Lebowitz), mesto radnje je Njujork, naziv serije je „Pretend it’s a City“ (Pravi se da je ovo grad, Netflix, 2021.)
To je savet koji je, tokom godina, Fren Libovic besplatno davala svim pridošlicama u Njujork, u koji je i sama došla davne 1969. godine iz rodnog Moristauna (Morristown, New Jersey, USA), pošto je izbačena iz srednje škole.
Fren Libovic je esejista, humorista, novinar, komentator, javni govornik, pisac koji pati od hronične blokade, majstor kratke rečenice i britke misli, i neslužbena kraljica političke nekorektnosti. Povremeno epizodna glumica u filmovima i serijama svojih prijatelja, već decenijama jedna od ikona i zaštitnih znakova Njujorka i Menhetna.
Sa Skorsezeom je pre desetak godina već snimila jedan autobiografski dugometražni dokumentarac „Public Speaking“ (Rialto Pictures, HBO, 2010.) o njenom životu i radu, o počecima pisanja kolumni u Vorholovom časopisu Interview, o knjigama eseja Metropolitan Life (1978.) i Social Studies (1981.), o svom neplaniranom zanimanju javnog govornika, o višedecenijskoj literarnoj blokadi sa kojom živi…
Kod svog prijatelja Martina je gostovala i u jednom od njegovih najnagrađivanijih filmova The Wolf ofWall Street ( Vuk sa Vol Strita, 2013.) u kome glumi epizodnu ulogu sudije vrhovnog suda od čije poslednje reči zavisi sudbina Leonarda Di Kaprija. Tu ulogu je Fren Libovic usavršila i u popularnoj seriji Law&Order gde je godinama bila „gostujući sudija“. U jednoj od ispovesti Skrosezeu rekla je da misli da bi to bilo idealno zanimanje za nju. Valjda su joj zato prijatelji i poštovaoci izlazili u susret ne bi li, bar na kratko, uživala u svom nesuđenom zanimanju. I zaista joj je, makar na ekranu, ta sudijska toga pristajala kao salivena.
U serijalu „Pretend It’s a City“, ovaj dvojac se bavi današnjim i negdašnjim Njujorkom i životom u njemu. Ne govorim, naravno, o uopštenoj sociološkoj studiji, iako bi, s puno poštovanja, moglo da se posmatra i tako. Govorim o životu Fren Libovic u Njujorku, a to je već nešto drugo… To podrazumeva da ćete kroz priču o njenom prvom poslu, taksiranju u mladosti i njenom odnosu prema posedovanju četvorotočkaških limenki, saznati sve o saobraćaju u ovom, uslovno rečeno gradu, u kome bi i Dalaj Lama poludeo posle jedne vožnje. Kao neko ko ne bi gledao dokumentarac o saobraćaju u Njujorku, kunem vam se Netfliksom da je ovo duhovitije od mnogih emisija zabavnog tipa na koje ste dnevno osuđeni. Jer se Fren Libovic bavi samo onim što je inspiriše ili je iritira, a to je već „život iz koga su izbačeni svi dosadni elementi“, što bi rekao tvorac 53 filma i Patriše Hičkok.
Ono što ovog omalenog, upečatljivog mrguda inspiriše da zasmejava gospodina Skrosezea je njeno odrastanje u konzervativnoj jevrejskoj porodici pedesetih godina prošlog veka, njujorško sazrevanje, ljudi koji su oblikovali javnu scenu sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih godina, filovano uz puno fantastičnih snimaka, fotki i anegdota, razgovori o novcu, o poslovima koje je radila da bi preživela, o sportu, filmovima, o lenjosti, o zavisnosti od pušenja za koje kaže da je njen hobi, ako ne i profesija, o teroru zdravog života, o preziru prema novim tehnologijama od kojih ne poseduje ništa osim kućnog telefona, dok o internetu misli isto što i o Kardašijanovima – nikad ih nije videla, ali zna da postoje, o guilty pleasure konceptu, o vaspitavanju današnje dece, o me-too pokretu…
Već godinama joj se spočitava da stalno kuka i na nešto se žali. U 21. veku nepodnošljive političke korektnosti, jedna Fren Libovic koja neprekidno ismejava i gura prst u oko, koja je gadljiva na američki trend pozitivne priručne psihologije u kojoj se povazdan melje o optimizmu kao preduslovu sreće, njena opora „nekorektnost“ je često meta tuđih „pera“. Ni ovom prilikom nisu propustili da joj, u prvim američkim kritikama serije, prebace što smatra da može da razume samo svoje savremenike, da nije dovoljno podržala me-too pokret, da nije dovoljno konzistentna u svojim izjavama, da se ponavlja…
Skorseze, dočim, koji je apsolutno i bezrezervno obožava, ovim serijalom pokazuje tim ljubiteljima tračeraja i rijaliti programa današnjice, šta je razlika između trivijalnog života s jedne, i svedočanstva o jednom vremenu, s druge strane. I sa neograničenom ljubavlju joj ne prekida misao, svestan da je to možda poslednje živo svedočenje jednog uzbudljivog i ispunjenog veka iza nas.
Videćete Fren Libovic dok šeta Njujorkom i Njujork kojim hoda Fren Libovic, videćete njeno gostovanje kod Aleka Boldvina, razgovor sa Spajkom Lijem, Q&A sa Dejvidom Latermanom, preskakanje mostova panorame Njujorka Roberta Mozesa (Miniature Panorama of The City Of New York in The Queens Museum, Robert Moses), čućete iz prve ruke zašto je neko ko ne podnosi sport bio na istorijskom boks meču Muhammad Ali – Joe Fraizer 1971., kako je izgledalo druženje sa Čarlsom Mingusom (Charles Mingus), kako je izgledao noćni život Njujorka dok su ga kreirali Djuk Elington, Mik Džeger, Marvin Gej…
Videćete generacijsku posvetu Njujorku, i tri sata najdivnijeg smeha Martina Skorsezea. Ako to nije dovoljno, ne znam šta je…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare