Tamar Rabinyan (Niv Sultan) je mlada hakerka, agentkinja Mosada na tajnom zadatku u iranskoj prestonici. Njena misija je da osujeti iranske nuklearne ambicije, što će gledalac iščitati do kraja serije Teheran (Tehran, Daniel Syrkin, Apple TV+). Za početak, treba da upadne u radarski sistem i očisti vazdušni prostor iznad nuklearnog postrojenja.
Piše: Ana Maria Rossi
Ona je Jevrejka rođena u Teheranu, u ranom detinjstvu sa porodicom prebegla u Izrael. Nije zgoreg znati da je postojala nemala zajednica Jevreja u Iranu dok ih, gotovo sve, nisu proterali. Njena infiltracija na neprijateljsku teritoriju je sam početak serije. Napravljen je uzbudljivo, prilikom prinudnog sletanja aviona usled tehničkog kvara, zamene identiteta sa stjuardesom u aerodromskom toaletu, i od prvog minuta vam pridobije pažnju.
Preuzimanjem identiteta žene koja je umesto nje nastavila putovanje, priskrbljuje “opravdanje“ za svoj akcenat koji se, tu i tamo, da primetiti, jer je dotična u Iran došla nedavno iz Katara. Dobija njenu poziciju na poslu, sa kojeg može kompjuterom da se “prikači“ na vojna postrojenja. Razliku u fizičkom izgledu rešava zavojem na nosu (posledica plastične operacije), koji joj pomaže prilikom susreta sa ljudima koje bi trebalo da poznaje. Sve je pod kontrolom osim “ljudskog faktora“. Kada je napadne ljubavnik njene dvojnice, prinuđena je da se brani. Agent Mosada, Teheranac koji radi za Mosad, prati je u stopu i čuva joj leđa, ubija tog ljubavnika. Nije stigla da obavi posao, otkriven joj je identitet i prinuđena je da se skriva i snalazi. Igra mačke i miša može da počne.
Ljubiteljima izraelske serije “Fauda“ biće drago da znaju da je njen scenarista Moshe Zonder ujedno i jedan od scenarista “Teherana“, uz reditelja Daniela Syrkina. Ostali su Dana Eden, Maor Kohn i Omri Shenhar. Možda je ovo trenutak da napomenem da, za razliku od Faude, gde sve tri sezone gledamo izraelsko-palestinski sukob u pojasu Gaze, ovaj izraelsko-iranski sukob je nešto manje nepristrasan. Među onima koji su o seriji već pisali, nije mali broj njih koji su primetili da je pravljena da ide uz dlaku Amerikancima. Kao neko ko nikad nije bio u Teheranu, ne mogu da vam govorim o verodostojnosti prikazanog života i političke situacije u Iranu, ali na osnovu prvih minuta prve epizode, gledaocu je servirana slika u kojoj se, u startu, zna ko su loši momci.
Žena čiji je identitet glavna junakinja uzela, po ulasku u avion svom saputniku kaže “I’d rather die than stay here“ (Pre bih umrla nego ostala ovde). Za to vreme, naša junakinja ide taksijem sa aerodroma u njen stan, i iz kola vidi javno vešanje na trgu. Slika Ajatolahovog Irana je dovoljna da se skine breme pitanja – za čije babe zdravlje je ona došla u Iran. Scenaristima je, izgleda, to bilo važno da reše na samom početku, da bi sve dalje humanizujuće osobine na koje nailazimo kod iranskih protagonista bile uverljivije. I jesu. Jer oličenje tog represivnog režima prikazano je u Farazu Kamaliu (izvrsni glumac Shaun Toub), koji je svoj lik, inače dobro napisan, obogatio svim valerima da možeš komotno da ga voliš, prezireš, saosećaš sa njim, pa čak i navijaš. I sve to naizmenično, tokom svih osam epizoda. Čini mi se da bi serija bila još uzbudljivija da to sve isto može da se kaže i za glavni ženski lik. Nažalost, njen glumački opseg nije baš raskošan i uglavnom je oslonjen na spoljašnju manifestaciju.
Kako ovo nije Šekspir, ne mogu reći da serija zbog toga ne funkcioniše, samo mislim da bi, možda, neka malo manje “obična“ glumica bila bolji pandan agentu Revolucionarne Garde.
Za ljubitelje trivija i filmske znatiželjnike, najveći deo eksterijera Teherana je snimljen u Atini. Uz nešto CGI-ja, odličan sektor scenografije, kamere i kostima, dobar odabir sporednih likova i statista, bez ikakvih problema ćete gledati Teheran, ne primećujući grčku prestonicu.
Pored toga što je dinamična i lako se gleda, ovo je još jedna popularna serija u kojoj je glavni junak zapravo Mosad. Posle “Faude“, “False Flag“, “Spy“, izraelska produkcija kao da je otkrila tajni recept za uspešni špijusko-politički triler – igrati na kartu službe, ona je veća od pojedinca koji za nju radi. Pojedinac, s druge strane, mora da podnese ličnu žrtvu, onu privatnu, zbog koje će se gledalac lako vezati za glavnog glumca (ili glumicu, u ovom slučaju). To je, čini se, recept koji “igra“ i službi, a funkcioniše i u serijama. Znalo se i za Džejms Bonda ko mu je poslodavac, ali se nismo nagledali toliko MI6-a u službi Njenog veličanstva za sve ove decenije…
Šta je, onda, to što Mosadu odgovara u ovoj novonastaloj filmsko-serijskoj situaciji u kojoj se jedna od najpoznatijih tajnih službi na svetu našla još od Spilbergovog “Minhena“ (2005.) i serije “Hautfim“ (Prisoners of War, 2010., preteče “Homeland“-a) pa se o njenim tajnim akcijama snima javno, da ne može transparentnije?
Bivši Mosadovi agenti govore da agenciji trebaju regruti. Najbolji i najtalentovaniji mladi ljudi koji, osim na terenu, obučeni po starom vojnom drilu, moraju da pobeđuju i u sajber ratovima jer živimo u vremenu razvijenog tehnološkog sektora. Te mlade generacije se ne pridobijaju starim metodama. Način je agenciju modernizovati i, već dovoljno jaku, prikazati je još moćnijom, uz stalno prisustvo na društvenim mrežama. Avner Avraham, bivši oficir Mosada koji je učestvovao u dizajniranju novog Mosadovog internet sajta za podsticanje regrutacije mladih, upućuje na citat koji se nalazi na početnoj stranici: “Zatičem sebe da radim stvari koje ste možda videli samo u filmovima.“
Nisu kreatori serije ni iranskoj strani uskratili jaku tajnu službu. U tom “sudaru titana“ koji rade za svoje države, ostavljeno je, taman, dovoljno prostora bez pobednika, da se otvore vrata sledećoj sezoni.
Ono što, ipak, razlikuje pozicije dve strane u sukobu je to što izraelska ima jedan centar, jedan mozak, jednu funkciju. Iranska je strateški komplikovanija jer tokom cele serije, osim državnih i vojnih funkcionera, pratimo i grupu mladih ljudi koji pripadaju iranskom pokretu otpora. Za razliku od tvrdog, opresivnog, verski i patrijarhalno ukorenjenog režima u Iranu, ova andergraund skupina liči, u mnogim aspektima, na svoje zapadne vršnjake. Ako znamo da odrastaju u zemlji nejednakih muško-ženskih prava, neslobode govora i smrtne kazne, onda je još zanimljivije gledati život s druge strane zakona – hakere, rejv žurke, drogu, slobodan seks…
Deo serije dogadja se u Istanbulu, i nešto malo u Parizu. Govori se hebrejski, farsi i engleski. Ritam posle polovine malo padne, ali ne zadugo. Svaku epizodu veoma vešto završavaju, i bez greške vas nateraju da nastavite gde ste stali, što ne pada teško jer je cela serija dramaturški linearna.
Ako ste voleli “Homeland“, volećete i ovo.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare