1
Predstava "Silvija" premijerno će biti izvedena 22. maja u 20 časova u Bitef teatru.
Komad, inspirisan životom i delom američke pesnikinje Silvije Plat, režirao je Nemanja Mijović.
Dramatizaciju i dramaturgiju „Silvije“ potpisuju Danilo Brakočević i Nemanja Mijović, a u predstavi igraju Aleksandra Arizanović i Danilo Brakočević.
Predstava „Silvija“, kako objašnjava reditelj Nemanja Mijović, izmiče biografizmu i ulazi u unutrašnju zonu subjekta raspolućenog između intimnog, mitološkog i društvenog.
– Subjekt nije nosilac stabilnog značenja, već tačka pucanja, oblikovana diskurzivnim i psihofizičkim naprezanjima. Autentičnost, u svetu zadatih identiteta i usiljene jasnoće, postaje subverzivni čin. Iskrenost nije etička kategorija, već egzistencijalna nužnost. U ovom prostoru raspada, autoportret se oblikuje kao pokušaj da se bude – bez obaveze da se bude razumljiv. Smrt se prepoznaje kao krajnji autorski čin: trenutak u kojem subjekt preuzima odgovornost nad sopstvenim nestankom. Pisanje i smrt se susreću kao istovetni oblici izraza, poslednje linije otpora.
Mijović navodi i da je tematsko i estetsko ishodište predstave autoportret kao pitanje, ne kao odgovor.
– Predstava problematizuje epistemologiju boli: kako znati bol prikazan bez trivijalizacije? Smrt nije kraj, već konstanta – struktura osećanja, granica jezika i prisustva. Pisanje više nije komunikacija, već disanje, porođaj, gesta samopotvrđivanja. Feministički ton je suštinski – telo žene je medij borbe, bola i snage. Nežnost se otkriva kao strategija preživljavanja, kao politički gest protiv brutalnosti racionalnog, falocentričnog sveta. Silvija ne traži razumevanje. Nije joj potrebna dozvola da postoji. Ona jeste – to je njen ultimativni čin otpora.
Komad ne donosi priču samo o Silviji Plat, već o svakom subjektu koji odbija da bude redukovan na društveno prepoznatljive obrasce postojanja.
– Ovde umetnost ne pokušava da objasni svet, već da ga izdrži – zajedno s onima koji su gurnuti u njegove pukotine. U njenoj fragmentarnosti, predstava artikuliše ono što često ostaje neizgovoreno: da je subjektivnost proces, da je krhkost čin, da je otpornost tiha. U tom svetlu, Silvija nije ni narativ ni omaž, već filozofski gest – oblik svedočenja u kojem autoportret postaje način da se postojanje, makar na tren, oseti kao vlastito – zaključuje Nemanja Mijović.