2
Trebalo je promeniti paknove na “pežou 204”. U kanalu Dragiše Krunića, “doktora za “pežoe”, potonjeg scenariste TV serije “U šestoj brzini”, nalazio se ćutljivi čovek, starije dobi. Čekao je da kola “nateram” na kanal. Kada završi, pitaj ga: Šta sam dužan majstore? Nemoj da zaboraviš Majstore – šapnuo mi je Dragiša. Nisam zaboravio. Ka šakama koje je brisao pružio sam novac i bakšiš. “Pivo za majstora” - rekoh. Hvala…
Dragiša mi je objasnio da je “majstor iz kanala” zakucao na vrata njegovog servisa u Gospodara Vučića. Može da pomogne kada se vrati sa posla – reče, voli da popravlja automobile. Čime se bavite, pitao ga je Dragiša. Profesor, odgovorio je. Gde? Na fakultetu …
Poznati glumac Mija Aleksić je časovničarskom preciznošću popravljao satove. Draško Milićević, nekadašnji direktor Instituta “Mihailo Pupin”, formirao je izuzetnu kolekciju slika domaćih autora. Profesor Medicinskog fakulteta Goran Milašinović dva puta je ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu… Strast, pasija, ljubav, izazov… Šta s onima kojima je muzika recimo možda i alter ego, njihovo drugo Ja.
Mnoge su bili iznenađeni kada se Stojan Stamenković, nedavno preminuli član Saveta guvernera NBS, tada urednik MAT-a („Makroekonomske analize i trendovi”) na TV strani “Politike” oglasio britkim komentarom povodom ukidanja programa klasične muzike RTS-a. „Stereorami“ je oduzeta frekvencija i dodeljena drugom emiteru. Frekvencije, ta srpska, beskrajna priča – sa tužnim krajem.
Stojana Stamenkovića, upoznao sam početkom 80-tih godina u zgradi SIV-a, danas Palati Srbija. Bio je glavni ekonomista u Kabinetu predsednice SIV-a Milke Planinc a ja mladi novinar “Ekspres Politike” koji ima intervju s YU premijerkom. Bila je jedina žena predsednica vlade u zemljama socijalizma, dok je Stojan Stamenković bio možda jedini ekonomista na svetu koji je pevao u Karnegi holu.
Kada je te ‘82. zakoračio u Kabinet predsednice SIV-a, njegova ćerka u Herogejtu, sa pesmom “Halo, Halo”, predstavljala je Jugoslaviju na Pesmi Evrovizije”. Snežana Stamenković je sa Izoldom Barudžijom i Snežanom Mišković–Viktorijom bila članica grupe “Aska”.
Profesor Tatarkin
Na početku karijere Stojan Stamenković, radio je pet sezona u današnjem Pozorištu na Terazijama. Nekada se zvalo „Beogradska komedija“ i izvodilo je na visokom nivou klasičnu operetu. Jedna od solistkinja bila je i nedavno preminula primadona svetskog glasa Danica Mastilović. Tu je napravila prve solističke korake na sceni. Jednom prilikom rekao mi je da se dugo lomio, posebno posle poziva, da se pridruži Beogradskoj operi. U Beogradskoj komediji dirigovao je i Bogdan Babić koji je Stamenkovića hrabrio da nastavi solističku opersku karijeru.
Jeste matematika i diploma PMF-a dala pravac njegove profesionalne karijere: od analitičara Savezne vlade za privredna kretanja, direktora Instituta za spoljnu trgovinu do angažovanja u tri premijerska Kabineta: Milke Planinc, Ante Markovića i Milana Panića. U Institutu ekonomskih nauka pokreće bilten “MAP („Mesečne analize i prognoze”). Ipak muzika mu je pružala neiscrpnu energiju, formirala njegov ne samo muzički ukus. Išao je u muzičku školu u Nišu, svirao violinu. Kao gimnazijalac počeo je da peva u mešovitom horu „Svetozar Marković“ koji je tada vodio prof. Ivan Tatarkin, koji je tokom Velikog rata izbegao iz Rusije. Predavao je u Niškoj gimnaziji ruski jezik, svirao odlično violinu, dok je hor vodio s neskrivenom ljubavlju prema muzici.
“Kada je tata odlazio na studije u Beograd, prof. Tatarkin mu je preporučio da se javi na audiciju u Akademski hor Beogradskog univerziteta „Branko Krsmanović“, u koji je stupio 1953. Taj hor je vodio legendarni maestro Bogdan Babić – precizira Snežana Stamenković, operska pevačica dugogodišnjeg, međunarodnog staža. Danas, a to danas traje dve decenije, redovni profesor za solo pevanje i vokalnu literaturu na Državnom univerzitetu za muziku i izvođačke umetnosti u Manhajmu, gradu prestižnog evropskog filmskog festivala.
Povodom stogodišnjice rođenja Bogdana Babića (2011) Stojan Stamenković, u autorskom tekstu, podseća da on, prvi put posle Drugog svetskog rata, uvodi na koncertni podijum dela duhovne muzike Baha, Betovena, Sen-Sansa, američku muziku (crnačke duhovne pesme) i prvi put izvodi jedno delo srpske duhovne muzike van crkve – “Njest Svjat” (Svi sveti) iz „Opela“ Stevana Stojanovića Mokranjca. Jedan nadobudni “kritičar” je , seća se Stojan, tada to ocenio kao provokaciju.
Američka turneja
“Krsmanac“ je imao i šest velikih američkih turneja. Stojan Stamenković je bio na tri: 1960, 1961. i 1968. godine, Trebalo se probiti i na to tržište.
“Mi smo tamo išli pod potpuno profesionalnim uslovima, sa profesionalnom reklamom. Na kraju se sve divno završilo, imali smo više od šezdeset koncerata sa prosečnom posetom dve hiljade slušalaca po koncertu“, navodi Stamenković.
Međutim ne samo horove prate tzv. “nepredviđene okolnosti”. Dan uoči polaska na put (1961), SUP je oduzeo pasoš tenoru koji trebalo da peva solističku partiju u prvom činu Orfove kantate “Katuli karmina”, koja je bila udarna tačka, vrhunac programa. Tri dana su sedeli u Njujorku. Oko 11 uveče zvoni mi telefon u sobi, javlja se Bogdan: “Stole, hoćete da dođete kod mene u sobu 1129. Vidite, ja i sada pamtim broj te sobe u našem hotelu u 57. ulici. Pričam ovo da bih još jednom ukazao na hrabrost Bogdanovu i veru u mlade ljude. Sednemo i on kaže: “Ja mislim da bi bila šteta da odustanemo od „Katuli karmine“ i ja sam za to da vi to pokušate da otpevate.”
Stamenković je, kako sam kaže, “imao jedan lep, ali manji solo u atraktivnoj ruskoj pesmi ‘Talasi Amura’, međutim, ovo je sada bila ozbiljna stvar i rekao je: “Ali maestro, kako, a probe, šta ćemo da radimo?”, a on: “Sada ćemo mi to”. Pazite, to je hotelska soba, jedanaest uveče, nema klavira, nema ničeg, nego smo, onako, prelistali one note i onda je on rekao: “Stolence, biće to u redu!”. I sutra smo išli na koncert.
Ja, naravno, nisam spavao cele noći, učio sam to, još je napamet moralo da se peva, ali je to nekako išlo. Mnogo kasnije je rekao mi je da smatra da smo time spasli turneju, a da je on u tom trenutku bio uplašen još više od mene. Na kraju sam to pevao u Karnegi holu. “Monitor” je izdao ploču sa tog koncerta.
Nakon američke turneje Stojan Stamenković kao vojnik učestvuje i triumfuje na takmičenju vojnih zabavnih ansambala 1962. u Domu sindikata, pevajući „Granadu“ Augustina Lare i pesmu „Na vez“.
I Stojan je verovao u mlade. Na redovnim mesečnim prezentacijama MAT-a mediji beleže prve izjave, tumačenja Miroslava Zdravkovića i Ivana Nikolića.
Ćerka Snežana ne krije očevu podršku, ali ne zaboravlja da pomene i da je njen brat Boban, takođe nasledio veliki muzički talenat. Svirao je klarinet, ima divan glas i muzikalnost, sjajno svira gitaru: „Mene je put odveo u profesionalne muzičke vode, dok se moj brat se odlučio za rad u civilnoj avijaciji.“
Član Hora bio je i Nikola Kolja Čajkanović, jedan od napoznatijih konferencijskih prevodilaca. Snežana Stamenković, takođe članica istog hora podseća na sjajne pevače i soliste poput Branislava Baneta Simonovića – tenora, koji je postao čuveni beogradski arhitekta, zatim Vladislava Mijuškovića (bas), jednog od najuglednijih posleratnih spikera Radio Beograda. Naravno, i prof. dr Dušana Cvejića- tenora, lekara ORL – fonijatora svetskog glasa, dr Mihajla Šibalića (bas), takođe fonijatar, Slavoljuba Diku Đorđevića, pevača možda i sa najdužim stažom u “Krsmancu” koji je posle dugo godina radio u “Jugoexportu” … Mnogi su odatle otišli i na opersku scenu: Olga Milošević, Breda Kalef, Biserka Cvejić, Jovo Reljin, Bane Stanković, Vukašin Savić, pa eto i ja, koja sam u Bogdanovom „Krsmancu“ provela poslednje dve godine pre no što je Maestro umro.
Stojan Stamenković, s dugim “stažom” soliste istog hora defintivno je prestao da peva 1980. godine.
Bonus video: Koncert Bijonse
Bonus video:
