Iako je u Evropi znaju po brojnim ulogama a posebno kao Tatjanu u "Evgeniju Onjeginu", koju je pevala u više od deset različitih produkcija, Grofici u "Figarovoj ženidbi", Mikaeli u "Karmen", Pamini u "Čarobnoj fruli“, Mimi u "Boemima", Dona Elviri u "Don Đovaniju"… mi Snežanu Stamenković još pamtimo kao članicu trija "Aska“ koji je tadašnju Jugoslaviju predstavljao na Pesmi Evrovizije.
– Ja sam bila ta koja je dala ime tom triju, u „pet do dvanaest“, veče pred predavanje prijava za takmičenje. Predstavljale smo 1982. Jugoslaviju na Pesmi Evrovizije u engleskom Herogejtu – kaže nam Snežana.
Od 2002. godine je redovni profesor za solo pevanje i vokalnu literaturu na Državnom univerzitetu za muziku i izvođačke umetnosti u Manhajmu, gde je postala šef vokalnog odseka 2007.
U inostranstvu je već 31 godinu, više od polovine svog života. Poželela je, kako kaže, da bude operska pevačica zbog muzičke i dramaturške genijalnosti Pučinijevih „Boema“.
Iz matematičke porodice
– Potičem iz matematičke, naučničke porodice ali celoga života sam u muzici. Moj otac Stojan je kao sjajan tenor bio dugogodišnji solista hora „Branko Krsmanović“. Tako sam odrasla uz „Krsmanac“, skoro svake nedelje sam sa tatom bila na probama, sedela i slušala, znala sam napamet repertoar. U petoj godini sam gledala prvi put operu, bio je to Verdijev „Rigoleto“. Pošto smo mnogo putovali, jedne godine smo se našli u Veroni, u onoj čuvenoj areni, i tamo smo gledali Pučinijevu operu „Turando“ sa našom Danicom Mastilović u naslovnoj ulozi, a pored nje su pevali Lućano Pavaroti i Mirela Freni, fantastična podela. To je bio takav spektakl da sam rekla ocu: „Ja samo ovo želim da radim!“.
Kada smo se vratili, prijemni ispiti za muzičku školu su prošli, ali majka najboljeg druga mog rođenog brata koja je bila operska pevačica čula je kako pevam i rekla mi da dođem naredne godine na prijemni. Bila je to moja buduća profesorka Olivera Grujić Slavić, izuzetan pedagog, ženevski student, rafiniranog muzičkog ukusa koja je me je vrlo ozbiljno formirala. Tako sam počela zvanično da učim pevanje u 16. godini u Muzičkoj školi „Stanković“. Profesorka Olivera je bila pametna žena, prepoznala je moj talenat ali je znala ako me mnogo pritisne i krene sa zabranama da će da me izgubi. Ja sam pevala i rok i pop, i džez, a ona nikad protiv toga nije reč rekla, jer je negde znala da će to biti moj hobi.
Moja majka je predavala matematiku u Devetoj beogradskoj gimnaziji, otac je matematičar, cela familija je inženjerska, doktorska, tako da mi na pamet nije padalo da mi pevanje bude profesija. Maturski rad mi je bio iz matematike, ali nisam htela to da upišem nego arhitekturu ili kostimografiju, a na kraju sam postala student Filološkog fakulteta na odseku Engleski jezik i književnost.
Kako je nastao trio „Aska“
– Priključila sam se „Krsmancu“ u 17. godini. Čuveni dirigent Bogdan Babić mi je rekao: „Dosta si sedela na probama, vreme je da pevaš“. Sa 17 godina već sam postala i solista „Krsmanca“. To je bio veliki kompliment jer on je doveo u hor Biserku Cvejić i njenog supruga Duška, Olgu Đokić, Olgu Milošević, Bredu Kalef i njenog supruga Baneta Simonovića, tu su se upoznali i Bane Matić i Darinka Marović, moj tata im je bio kum. Baš te 1980. Babić je preminuo a zamenila ga je njegova asistentkinja Darinka Matić Marović.
Nakon dve godine napustila sam „Krsmanac“ jer je moje pevanje postajalo sve ozbiljnije. Tada se pojavio oktet Pop Polifonia koji me je preokupirao. To je bila mnogo lepa ideja osnivača Milutina Miće Lilića, pevali smo interesantne numere i bili nešto sasvim novo i drugačije u Jugoslaviji. Snimali smo pesme za raznorazne radio i tv emisije ali i džinglove, reklame… U jednom momentu su nam rekli da su im za te reklame potrebne tri devojke jer ne mogu da plaćaju sve i izabrali su Izoldu Barudžiju, Snežanu Mišković (Viktorija, prim. Aut.) i mene za dalju saradnju. Mi smo nastavile da snimamo, studentski dinar koji je zarađen pevanjem bio je više nego dobrodošao, ali i dalje smo bile deo „Pop Polifonije“.
U to vreme se događao jugoslovenski izbor za Pesmu Evrovizije u Beogradu i poslali su nas da nekim učesnicima pevamo prateće vokale. I to se svima dopalo pa su Sanja Ilić i Sloba Marković napisali pesmu „Halo, halo“ i ponudili nam da je otpevamo sledeće godine na izboru u Ljubljani. Onda su nas obukli, isfrizirali, našminkali, naučili nas da malo cupkamo, i pobedismo. Tako je sasvim slučajno nastao ženski trio „Aska“.
Ja sam bila ta koja je dala ime ovom triju, u „pet do dvanaest“, veče pred predavanje prijava za takmičenje. Predstavljale smo 1982. Jugoslaviju na Pesmi Evrovizije u engleskom Herogejtu. Bio je to veliki uspeh za nas, ali to se tako sve brzo desilo da nismo stigle da razmišljamo o tome. Pobedila je Nemica Nikol, mi smo zauzele 16. mesto, bilo je to lepo iskustvo. Potom smo nastupale i na nekim domaćim festivalima, ali ja sam bila sve vreme prilježan student, plus vrlo ozbiljno trenirala stoni tenis, i nisam imala mnogo vremena za sve te obaveze. Napustila sam grupu nakon godinu i po dana.
Izoldino iznenađenje
– Nas tri se više nikada nismo srele na okupu. Rastanak između Snežane Mišković i mene nije bio naročito lep. Kada sam mnogo godina kasnije u jesen 2002. dobila zvanje profesora u Manhajmu, običaj je nalagao da novi profesor održi jedan veliki recital i predstavi se publici. To se smatra važnim događajem ne samo u gradu, nego u celoj regiji, tako da su plakati bili postavljeni svuda po gradu, mediji su brujali sa najavom koncerta. Dok sam pevala na generalnoj probi u velelepnoj dvorani Rozengartena, vidim iz dubine sale da se otvaraju vrata i prema meni ide neka raskošna plavuša. Bila sam zbunjena ko to može da ulazi dok traje proba, a bez naočara nisam mogla da vidim ko je to. Što je bliže prilazila, meni je bio poznat njen hod. Kad mi se približila, shvatila sam da je to Izolda. Mnogo me je obradovala, mnogo slatka žena. Ona je tada živela u Manhajmu. Na koncert je došla sa suprugom, tada je i moj brat bio u gostima, tako da smo svi posle došli kod nas kući i proveli veče za pamćenje. Nadala sam se da ću u tom gradu imati nekog poznatog, ali Izoldu i njenu porodicu je život odveo u drugo mesto i opet se naše druženje svelo na Fejsbuk.
Kako je nastao Nišvil
– Tokom studija počela sam da pevam džez koji sam oduvek volela. Nastupila sam na Džez festivalu u Nišu, koji je osnovao Bratislav Bata Anastasijević, školski drug mog tate koji je Nišlija. On je jednom seo za klavir i ja sam zapevala, nešto smo improvizovali i rekao mi je da osniva festival i zamolio da nastupim sa njegovim kombo orkestrom. Izabrali smo neke standarde i tako smo otvorili ovu manifestaciju koja je posle dobila ime „Nišvil“. Tu je bio Bubiša Simić sa Big bendom Radio Beograda i pozvao me da pevam sa njima. Tako sam tokom studija nastupala sa njima, mnogo smo putovali, Radio Beograd me slao na koncerte po Evropi. Inače, u Evropi, za razliku od Amerike, ne uzimaju vas za ozbiljno ako pevate razne muzičke žanrove. Ne znam zašto je to tako ali kada sam počela da gradim karijeru operske pevačice nisam pričala o ovim svojim avanturama, tako da malo ko zna moju muzičku prošlost.
Bisa i niko drugi
– Od sudbine nisam mogla da pobegnem. Nakon završene treće godine studija engelskog jezika, upisala sam Muzičku akademiju. Stalno se to meni vrtelo po glavi, i raspitivala sam se i pratila rad profesora. I onda sam shvatila da me zanima da to studiram samo ako budem u klasi profesorke Biserke Cvejić. A to je tada delovalo nemoguće jer nije mogao bilo ko da uleti kod nje. Otac mi je rekao ako ne budem primljena, poslaće me u Pariz, Beč, Milano…gde god poželim da ostvarim svoje snove, ali ja sam rekla da ću da radim bilo šta drugo, da me inostranstvo ne zanima, hoću samo da budem Cvejićkina studentkinja. Srećom, ona je pratila rad mladih u muzičkim školama, redovno je išla na javne časove, na takmičenja. Sa suprugom je bila na mom diplomskom ispitu u „Stankoviću“ pa mi je posavetovala da se prijavim na Akademiju i uzela me je u klasu. Od tog dana više nije bilo vrdanja, potpuno sam se posvetila tome.
Cvejićkina asistentkinja
– Daleko sam stanovala od Akademije i kada odem onda ostanem tamo ceo dan, jer časovi nisu bili uvek vezani. Tako da sam sedela na svim časovima koje je Biserka držala, i tenorima i baritonima i mecosopranima… Pažljivo sam slušala kako radi sa drugim pevačima i ona je primetila moje reakcije, primedbe, sugestije, i rekla mi je da imam smisla za pedagogiju i ponudila mi je da budem njen asistent. Među prvim studentima koje mi je dala s ogromnim poverenjem bila je Milena Kitić i strašno smo se zbližile. Studentima sam bila neka vrsta veze i prevodioca između njih i profesora. Međutim, mnogi od tih studenata su već dobijali uloge u pozorištima, spremala sam ih za njih, i primetim da mi postavljaju pitanja na koja ja nemam odgovor jer imam manje iskustva od njih na operskoj sceni. Tako da sam odlučila da ne mogu da učim nekog nešto što nisam iskusila i zato sam rešila da nađem sebi mesto gde ću da pevam jer su mi u Beogradu sticajem okolnosti uloge izmicale.
Ljubav sa Flamancem
– Otišla sam na takmičenje u Nemačku, čuo me je agent i zgrabio me. Moj prvi angažman je bio u u pozorištu u Triru, jer je sezona bila u punom jeku i nije mogao da mi nađe drugi angažman. Ispostavilo se da sam imala sreće, jer su intedant i tadašnji muzički direktor bili mnogo iskusni i veliki umetnici, entuzijasti. Tu sam za dve godine otpevala deset glavnih uloga. Samo u prvoj sezoni sam imala pet premijera i više od 120 predstava u naslovnim ulogama. Tu sam upoznala i svog muža Jana Dankarta, baritona, zajedno smo pevali prvi put „Don Đovanija“, a posle još mnogo opera. On je Belgijanac, Flamanac. Nismo se slučajno našli jer u Flandriji iako postoji jedna sasvim druga istorijska tradicija, mentaliteti su nam bliski.
Beg iz Lajpciga
– On je onda otišao u Bern, a ja na audiciju u Lajpcig. Sve je dobro prošlo ali ja sam se uplašila kada sam videla pozorište. To je tako bajkovito zdanje, da vam se želudac stegne. Ali ono što me je, između ostalog, odbilo da prihvatim ponudu jeste sto su se tada tek otvorile granice nakon pada Berlinskog zida. Lajpcig je izgledao kao da se juče završio Drugi svetski rat. Te divne jungendstil kuće nisu hteli da ruše, čekali su neka bolja vremena, grad je propadao. Imali su samo dva hotela, užasno skupa, pa sam bila u nekom privatnom stanu koji je izgledao isto kao grad. Pevaš u velepnoj sali, s jednim od pet najboljih orkestara na svetu, a živiš u rupi. Bukvalno sam pobegla. Posle nekoliko meseci dobila sam ponudu iz Berna i priključila se suprugu. Tamo smo proveli divan period od 1992. do 1997. godine i otpevali smo mnoge lepe uloge.
Nastup u vreme bombardovanja
– U Lajpcigu sam posle gostovala dva puta 1994. i 1997. godine, kada sam prihvatila njihovu ponudu. I muž i ja smo dobili dobar status i lep repertoar. I grad se već preporodio. Nikada neću da zaboravim slike generalne probe „Figarove ženidbe“ dan pre početka NATO bombardovanja Srbije. Sutradan sam pevala premijeru i to je najteža predstava koju sam ikada otpevala. Bombardovanje je počleo u sedam uveče a ja sam kao Grofica arijom „Porgi amor“ započinjala drugi čin i svoj nastup u pola osam. Stajala sam pored inspicijenta spremna da izađem na binu, i tog momenta je neko iz hora ko je stao pored mene rekao – počeli su da bombarduju Beograd. U sebi sam rekla „Show Must Go On“ i tu sam napravila jednu od najvećih grešaka, koju je pratila jedna od najluđih predstava u mom životu. Jedina misao koja mi je bila u glavi jeste da otpevam što bolje i da svojim primerom pokažem da mi nismo divljaci. To mi je bila jedna od najtežih situacija u životu. Posle mi je bilo žao što nisam zaustavila predstavu, ali kada je čovek na bini, ne stigne da razmišlja, proguta sve, i suze i bol, i peva. Danas bih u sličnoj situaciji zaustavila predstavu i povukla se u garderobu da se saberem, ali i da tako napravim neku vrstu stejtmenta.
Odbila Bečku operu
– Bečku operu sam odbila i to dva puta, niko ne može u to da poveruje. Samo su mi kroz glavu prolazile Bisine priče koliko je tamo opasno, koliko je sve lažno. Ona je tamo provela mnogo godina ali mislim da nikada nije bila naročito srećna, uvek nas je opominjala, pa sam bila uplašena. Ipak sam na nagovor muža otišla na audiciju, primljena sam ali u Lajpcigu sam bila prva u svom fahu, po meni se pravio repertoar, mogla sam da biram šta ću da pevam, i nisam htela to da napustim. Pevati sa njihovim fantastičnim orkestrom (Gewandhaus Orchester, Gevandhaus Orkestar) kojima rukovode veliki dirigenti, privilegija je za svakog umetnika. Iz Opere-Lajpcig, koja mi je bila dugo matična kuća, gostovala sam po celoj Evropi. Posle pet godina su me opet zvali u Beč, ali u isto vreme sam dobila ponudu za profesuru i za nju sam se odlučila.
Probila blokadu
– Usred najstrašnije blokade naše zemlje, kada muva nije mogla da doleti i odleti iz Beograda, doveli smo u Sava centar velike umetnike koji su održali predivan koncert sa simfonijskim orkestrom i danas sam ponosna na podvig koji smo moj muž i ja uz ogromno zalaganje Milana Lazovića tada izveli. Inače, za sve ove godine koliko sam u inostranstvu, možda sam dva puta bila u operi po dolasku u Beograd, više idem na dramske predstave. Ali, pevala sam kad god me je moja profesorka Biserka pozivala, kao i na koncertima za njen 90. rođendan i kada je dobila nagradu „Dositej Obradović“ za pedagoški rad. Zato obavezno posećujem muzičke škole, u „Kosti Manojloviću“, „Slavenskom“ održim ponekad master klas, pratim naše talente. Privatno, prioritet mi je da vreme posvetim roditeljima, familiji i prijateljima. I danas imam samo srpski pasoš.
Posvećena profesuri
– Kada sam odlučila da se posvetim pedagoškom radu, Biserki je bilo žao da prekinem karijeru i pitala me je: „Zar sada kada si najbolja?“. Birala sam sigurnost i sada, u ovo vreme korone, da sam slobodan umetnik i kao najbolja ne bih imala ni nastupe niti prihode, ovako radim kao i pre. Kada imate studente koji dođu da ih školujete, a šest godina traje stvaranje jednog pevača, vi morate da im se posvetite. I kada zvanično više nisu studenti, pojave se da ih pripremim za neku audiciju, ulogu. Kad god zatraže pomoć ja ih ne odbijam i ne uzimam pare za to, jer pevački dinar je teško zarađen, krvav je to hleb. To sam od Bise naučila kao i to da je jednom moje dete uvek moje dete, samo je njima prepušteno da li to žele ili ne. Zato sam se, posle četiri, pet godina paralelnog nastupanja i rada kao profesor, namerno sklonila sa scene, nisam mogla da ostavim decu da budu sama šest nedelja dok se ja koncetrišem za nove uloge, idem na probe. Dok sam nastupala, ništa me osim toga nije zanimalo. Pevač je jedno prilično egoistično biće, jednostavno ne možete da imate taj luksuz da se ozbiljno bavite još nečim. Isto je i sa pedagogijom, kada preuzmete odgovornost za jedno mlado stvorenje, koje je upisivanjem u vašu klasu predalo vam celu svoju sudbinu u vaše ruke, onda morate da mu se posvetite u kontinuitetu.
Blažena zbog učenika
– Mnogo studenata sam iškolovala, pevaju na scenama širom sveta, mnogi imaju mnogo veće karijere od moje. Kada to pogledam, ja sam blažena. To su pevači iz celog sveta, Rusije, SAD, Francuske, Litvanije, Latvije, Estonije, Ukrajine, Jermenije, Uzbekistana, Koreje, Kine, Italije, Portugalije, Nemačke…
Pravo sa studija, posle osvojenih nagrada ili boravka u operskim studijima važnih operskih kuća, dobijaju mesta na velikim scenama širom sveta. Među njima ima dosta naših operskih pevača, kao što su Jelena Rakić, koja je godinama angažovana u Ahenu, a tamo je bila i Sanja Radišić, a sada je slobodna umetnica. Nikola Diskić, prvi je bariton u Manhajmu, a poznaje ga i beogradska publika, sada moj je asistent, pa Sonja Šarić iz Sombora, sa 18 godina je došla kod mene, i pravi ozbiljnu inernacionalnu karijeru, kao i Tamara Banješević, sada je u pozorištu u Esenu ali gostuje i na drugim scenama u Evropi i SAD. Tu su i studenti i apsolventi iz cele bivše Jugoslavije. Tu si Anđela Todorović koja sada završava Osnovne i počinje Master studije, i Slavicua Božić, koju sam upoznala u jednoj poseti „Stankoviću“. Dvoje novih su iz Beograda, to su Marta Hadžimanov i Ljubomir Milovanović, pohađaju prvi sesmestar. Na dan kada sam ih upoznala, proglašena je pandemija koronavirusa.
Odlazak Biserke Cvejić
– Još ne mogu da verujem da nisam mogla da dođem na sahranu svoje profesorke. Kada je čika Duško, njen suprug, preminuo u leto 1996. sve vreme sam bila uz nju, od prve noći kada njega više nije bilo pa sve dok nisam morala da se vratim u Bern – kaže na kraju razgovora za Nova.rs sopran Snežana Stamenković, čiji je emotivni govor pročitan nedavno na poslednjem ispraćaju voljene profesorke.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare