Velika ispovest Radmile Smiljanić: Od opere do ukradene bebe

I nije pogrešio. Otvorena, duhovita, otresita, iskrena. Pola veka njene karijere i tri decenije pedagoškog rada biće predstavljeno na izložbi “Sve bilo je muzika“ autorke Dragice Gaćeše od petka, 23. oktobra u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu.Rođena je 1940. u Banjaluci. Na poziv dirigenta Oskara Danona dobija ulogu Fatamorgane u operi “Zaljubljen u tri narandže“ i Lize u “Pikovoj dami“ tokom tromesečne turneje u Barseloni. U Narodnom pozorištu u Beogradu debituje 13. marta 1968. kao Leonora u Verdijevom “Trubaduru“. Pevala je sve uloge prvog sopranskog faha, a partneri su joj bili bardovi operske scene Mario del Monako, Đuzepe di Stefano, Plasido Domingo, Hoze Kareras... Dobitnica je brojnih nagrada i poznati humanitarni radnik. Profesurom se bavila na Muzičkoj akademiji u Sarajevu i Banjaluci, kao i na Fakultetu muzičke umetnosti i Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Bila je pet decenija u braku sa Branislavom Mijailovićem, a kruna te ljubavi je sin Nikola, koji se odmetnuo na majku u operske pevače.

Poznati ste po vedrom duhu i dobroj formi. Kako to postižete?- Možda je tajna u tome što svi koji se bavimo ovim poslom živimo na neki način kao sportisti. Nema ludih noćnih provoda, nema kratkog spavanja, moramo da odmaramo dovoljno, da pazimo šta jedemo, da održavamo kondiciju. Mada, ukrade se tu i tamo nešto. Neko je fanatik a neko se opusti, nečiji organizam to ne podnosi. Neko sve žrtvuje zbog karijere a nekome uspeva i jedno i drugo, da i izgled i zdravu pamet zadrži. To je stresna profesija koja iziskuje mnogo odricanja. Skoro svaki drugi posao možete da obavljate sa običnom kijavicom ili povišenom temperaturom, ovaj teško. Pevanje je zahtevno.Čega ste se vi teško lišavali?- Sladoleda. Ali, da kucnem u drvo, ni to nije bio neki greh. Odživela sam život velikom kašikom, genetika je odradila svoje. Čapkala sam sve i ono što navodno nisam smela. Održala i porodicu, muža, dete, bez baka servisa. Ne dajem sebi na značaju zbog toga, nego nekakvom duhu koji me je održao. Uz dobru organizaciju i veliku ljubav sve se uspeva. I, naravno, čvrsto sam verovala u to što radim. Uvek sam bila uporna, ima tu nečeg krajiškog u meni, ne dam se.

Deluje da sve radite sa lakoćom.- A da, kao balerina koja lebdi. Niko ne zna koliko rada i truda za to treba. Kad već pomenuh balerine, sećam se kada smo dolazili na probe, one već umorne i znojave odlaze, krv im šiklja iz noktiju, i tada sam pomislila da smo bar toga bile pošteđene. Nikada nisam bila fanatik, vežbala sam kada treba, dozirala sam. A i formu i glas mi je održala pedagogija. Predavala sam na četiri fakulteta i morala sam da budem primer učenicima, da budem u formi, upevana, mentalno i fizički spremna.Čega se najradije setite iz detinjstva?- Najlepše su mi bile večeri kada mama sedne za klavir, tata uzme violinu, i svi pevamo ruske romanse, serenade, naše starogradskepesme, posebno “Kad bi ove ruž(n)e male“, što bih ja rekla. Moja braća Radomir i Vladimir su kasnije svirali klarinet i saksofon, postali su ozbiljni džezeri. Tada sam shvatila koje je to bogastvo, život sa muzikom. U vreme bombardovanja sam kao moja mama Tatjana isto radila, sednem za klavir i pevam.

O čemu ste tada maštali?- Moj otac Branko je bio predratni oficir i imao je divnu belu kobilu Kseniju koju je negovao za svoju ćerku. Imao je snove i planove za nedeljne izlaske kada budu dolazili mladi oficiri na konjima po mene da idemo na jahanje u Trapiste, obližnju šumu kod Banjaluke. I to sam negde očekivala i priželjkivala. Volela bih da sam živela u vreme raspada Ruskog carstva. Od svih serija s nestrpljenjem čekam “Internat za plemićke devojke“, to uredno gledam, svi znaju da tada niko ne sme da me cima.Dočekali ste princa na konju.- Ma kakvog princa, Grofa sa Dorćola (smeh), to mu je bio nadimak. Kada sam ga ugledala ko da sam videla Pola Njumena, Branislav je za mene bio najlepši muškarac na svetu. Bila je to obostrana ljubav na prvi pogled i trajala je pola veka. Ključno je bilo i to što je on bio operski fan. Kao student se uvlačio na treću galeriju i slušao sve opere.Njegovi drugari su svi statirali, samo on nije, jer je bio “Grof”. Rekao mi je: “Zamisli da sam i ja to radio, svi bi rekli - Rada se udala za statistu“. Bila sam bezbrižna sa njim, u svemu, napustio me je pre godinu i po dana. Naš Nikola je dosta povukao na njega. Kada je bio kod sjajne Galine Višnjevske u Filadefiji na Master klasu, ona mu je rekla da mora da ide u Boljšoj teatar na audiciju jer kada je Puškin pisao Onjegina tako je zamišljao svog junaka a kada je Čajkovski komponovao tu operu, pisao je za glas kao što je njegov, za takvu emociju. I Nikola, tada je imao 23 godine, otišao je i položio audiciju. “Onjegin“ tada nije bio na repertoaru, ali išli smo da ga slušamo u “Boemima“. To se ne zaboravlja. Kao i u Milanskoj skali kada je nastupao sa Rikardom Mutijem. Da ne pričam o nastupu sa Lučanom Pavarotijem. Bili su to sve grofovski nastupi, blistao je.

Odrasli ste u muzičkoj porodici. Osim roditelja, ko je još verovao u vas?- Prva moja profesorka pevanja Julija Pejnović. Ona me je prva zapazila, bila je prijateljica mojih roditelja. Mama i tata su se hvalili ćerkom i kada me je čula kako pevam, rekla je da jedva čeka da porastem i budem operska diva, da će me čekati. I naučila sam tada najvažniju lekciju, a to je da te prvi pedagog ne pokvari. Jer ako on to uradi, godine su potrebne da se to ispravi, pošto su glasne žice vrlo osetljive, čuvaju se kao oči u glavi. Potom sam bila u Ljubljani tri semestra u klasi Julija Beteta, ali on je umro, već tada je bio jako star. Prešla sam u Sarajevo, i pala u ruke profesorki Bruni Špiler. Ona je bila divan pedagog, kod nje sam i diplomirala i magistrirala. Naučila me je zanatu i posle nje nisam nikog konsultovala, niti sam išla na neki master klas. To je bilo to.Kako ste to znali?- Kada je došla u Beograd da me podrži u “Otelu“, pevala sam sa Del Monakom. Tada mi se desilo nešto prvi i poslednji put u životu. Ostala sam bez glasa. To mi se desilo od treme pred samu predstavu jer sam nastupala sa najvećim Otelom svih vremena, a meni je to bila tek treća predstava u životu. Nisam ni probu imala, i zanemela sam. Profesorka me je za pola sata vratila u formu. Sva četiri čina sam otpevala kao da stoti put nastupam. Tada sam prošla vatreno krštenje.

Nastupali ste sa najvećim imenima operske scene. Kako su uticali na vas?- Bili su mi inspiracija, stimulisali su me da sam nekad samoj sebi bila neprepoznatljiva. Kad sam sa Plasidom Domingom pevala u Kovent Gardenu “Devojku sa zapadne strane“ a dirigovao je Zubin Mehta, čim je čuo odakle dolazim nazvao me je “devojka sa istoka“. I odmah smo prešli na šale. Tako je bilo i sa Karerasom, kao da smo stari pajtosi. Nastupali smo zajedno u Gracu na Gala večeri posvećenoj sponzorima koji odreše kesu tokom godine za operu. Običaj je da na njoj nastupi neki čuveni gost kao što je tada bio Kareras, a ja sam imala čast da mu budem partnerka u Verdijevom “Balu pod maskama“. Bila je to nezaboravna noć. A onda je stigla i nezaboravna kritika u “Klajner cajtungu“. Kada sam to pročitala, bila je to kap preko, mojoj sreći nije bilo kraja. Kritičar mi je udelio najveći kompliment jer je napisao da sam svojim raskošnim visinama i predivnim pijanima podsetila na zemljakinju Zinku Kunc Milanov. To je meni bila tačka na sve.Koliko je kritika inače važna za karijeru?- Mnogo, i to danas nedostaje mladim pevačima i umetnicima. Muzičke kritike više nema, ne znam zašto. Nekada su nas novinari pratili i podržavali. To je neophodno i korisno umetniku, da mu se ukaže na dobre ali i na one strane koje treba da popravi. Nas su kritikovali autoriteti Dragutinović, Stana Đurić Klajn, pa Plavša, Branka Radović koja nije umotavala ništa u oblande, ukazivali nam na čemu treba da se usavršimo i nema ljutiš.

Zašto se opera smatra hramom umetnosti?- Opera nije bilo koja predstava, to je poseban događaj, sav ambijent je poseban događaj, od ulaska do izlaska iz pozorišta. I svi su toliko ispunjeni, uzbuđeni, da se čeka sledeća prilika da ponovo dođu. Mi to nismo negovali, mada je Beograd imao neko svoje zlatno doba, ali i to se nažalost izgubilo u ovom opštem metežu poslednjih decenija. A toliko imamo divnih talentovnih pevača, ali kome i gde da pevaju? Ni inostranstvo ne prima apsolutne početnike, nego pevače sa repertoarom, rutinom, a oni nemaju to gde da steknu. Imamo nekoliko srednjih škola i akademija, a samo dve operske scene, beogradsku i novosadsku.https://www.youtube.com/watch?v=t81koYIFVFAOperski umetnici obično maštaju o Milanskoj skali i Metropolitenu, a vi ste želeli Bečku operu. Zašto?- Ona je bila moj san, uzor, možda zato što sam iz kraja koji je bio pod Austrougarskom. Moram biti neskromna, jesam to priželjkivala i očekivala i imala sam pozive da uskočim i spasim neke predstave tamo. Međutim, odbijala sam te ponude iako sam maštala da je se dočepam, želela sam da uđem u nju na velika vrata. Što sam čekala, to sam i dočekala. Imala sam naslovnu ulogu u Janačekovoj “Jenufi“, a poseban događaj je bio što su u njoj učestvovale tri Jugoslovenke. I to u jednoj operi u inostranstvu, to je bilo nešto nezabeleženo do tada. Moju maćehu je igrala čuvena Sena Jurinac, jedan od mojih idola, sa čijih ploča sam učila zanat. Imala sam tremu od prvog susreta sa njom, bila je stroga žena, neprijemčiva na prvi pogled.Kada smo se srele čekala sam i razmišljala, ako mi pruži ruku – ok, ako ne, njoj na volju. A onda se desilo nešto što nisam očekivala, snažno me je lupila po ramenu i onako bosanski rekla “Đe si Smiljanićka!“. To me je olabavilo, nisam imala pojma da je Bosanka iz Travnika. Treća Jugoslovenka je bila Beograđanka, divna Olivera Miljaković koja je 30 godina bila u Bečkoj operi u angažmanu. Sve smo bile uzbuđene i srećne što smo zajedno. Slično se desilo sa Dubrovačkim letnjim igrama. Jedva sam čekala da odem prvi put u Dubrovnik ali onako kako treba. I tako je i bilo, nastupala sam u Honegerovom “Kralju Davidu“. Nebo se otvorilo, sve je bilo kao san.

Kako je Smiljanićka u doba korone?- Bilo mi je strašno zato što volim da landram, da se muvam, ne drži me mesto, iako danas imam problem sa nogama. Mnogo mi je bilo teško da budem zatvorena u kući. Ali, ko je bogat iznutra, ko ima iznutricu, kako ja to kažem, uvek nađe nešto da radi. Baš me pitala koleginica kako postižem da imam dobro raspoloženje, sam odgovorila sam joj starom bosanskom izrekom “budali vazda Bajram“. I svojim studentima sam govorila kad počnu da se žale “Ćutite i plivajte dalje, nema tugovanja“. Mora uvek da se radi na snazi i da se sve izdrži.Koliko vam je snage trebalo da javnost upoznate sa sumnjom da vam je prvo dete ukradeno iz porodilišta?- Mnogo, mnogo. To je bilo naše prvo dete, željeno, čekano, u jeku ljubavi. Normalno nošeno, porođaj je dobro prošao, sve je bilo kako treba, i njen plač. Videla sam je, pomazila, a čuveni doktor Mladenović odmah je iz boksa telefonirao mom mužu da čestita, rekao mu da smo i beba i ja odlično, da ima dve lepotice, dve pevačice. A sutradan, odjednom je nema. Bilo je to 1970. u za katolički Božić u GAK Narodni front. Potonula sam, ali suprug mi je rekao da moramo da se ponašamo kao Spartanci, Bog dao, Bog uzeo. Samo sam razmišljala da ponovo postanem majka i to mi se ostvarilo sa Nikolom. Kada je pukla afera sa krađom beba, normalno da mi se uvukao crv i da sam posumnjala da se to desilo i sa mojom ćerkom jer sam je zdravu i pravu rodila što je i doktor potvrdio.https://www.youtube.com/watch?v=P93GqQaBrQwOva izložba će sumirati vašu bogatu karijeru. Da li ste vi zadovoljni onim što ste postigli?- Da, sve što sam želela i volela, to sam i uradila. I ono što nisam htela, pravila sam često pitu od čega se ne pravi. Imam divne uspomene, ne samo kada je reč o karijeri. Mnogo mi znači Nikolina podrška, jer nedostaje mi suprug, i prijatelji kojih je sve manje. Nedavno su otišle dve moje velike prijateljice Dara Matić Marović i flautistkinja Eleonora Nora Uzelac. Ali to je neminovno, taj koji nas je doneo na ovaj svet, on nas uzme kada dođe vakat, bude kako ti je “grah pao“.