Najnovija, crna statistika o broju zaraženih u Srbiji: 1.328! Pet preminulih! Najveći, zvanično saopšteni broj, od kada vlada pandemija. Izgleda da dobijamo prave podatke pošto naši stalni izbori nisu tako blizu. Đavo je odneo šalu. Vlast je najavila oštre mere kontrole ponašanja građana. Kasno, prekasno. Dok je nošenje spasonosne maske na otvorenom prostoru i dalje samo preporuka, dok se stručnjaci o tome i dalje spore, svedok sam masovnog odsustva individualne građanske odgovornosti. Reč je o informisanosti građana, o nivou njihove svesti, o primerima pojedinačnog i grupnog odgovornog ponašanja. Ne samo u ovom slučaju, naravno.
Dok stojim za pultom u prodavnici Telenora na Cvetnom trgu, a iza mene je red od nekoliko ljudi, ulazi čovek koji ne primećuje red i staje tik uz mene. Po svim pravilima novog ponašanja preblizu je, ugrožava me. Molim ga da se odmakne dok ne završim kupovinu, on mi odgovora sa: “Ma ko te šta pita’’. Kažem mu da mi nismo na ti, i da će ovo patrajati. ‘’Umukni’’, kaže on. Reaguje prodavačica koja mu pokazuje žutu traku na podu koju ne bi smeo da pređe, ljudi iza mene insistiraju da i on stane u red. Nikoga ne sluša, pita za drugog prodavca po imenu, vidi se da se znaju.
Moja komšinica, poznata lekarka u mini-busu u kome niko sem nje ne nosi masku, a vozač ćaska sa nekim putnikom, pita poluglasno da li su to neka nova pravila ponašanja u javnom saobraćaju? Jedan od putnika je ućutkuje rečima: ‘’Šta se ti buniš, kravo’’. Doktorka izlazi na sledećoj stanici, iako je platila kartu.
Bliska prijateljica navodi primer samoposluge “Maksi” u Šumicama gde više puta osobe iza nje u redu na kasi nisu imale masku. Oba puta je tražila šeficu, da bi joj odgovorili da oni nikome ne mogu da narede da nosi masku. Najgori incident dogodio joj se u subotu, na kasi u Tempu. ‘’Zamolila sam dvoje mladih ljudi da se udalje od mene pošto nisu imali maske. Nasmejali su mi se umesto odgovora. Pokušala sam da pozovem čoveka iz obezbeđenja koji je stajao blizu nas i telefonirao. Nerviralo ga je što je zbog mene morao da prekine razgovor, a na moju molbu da udalji ljude bez maski, počeo je bez maske koja mu je bila na bradi, da mi se unosi u lice, da govori da sam ista kao Brnabićka, da ću umreti kad mi je suđeno, da meni ne može ništa biti jer ja imam masku i da maska uopšte i nije obaveza, samo je preporuka… Nisam uspela telefonom da dobijem bilo koga iz firme “Deleze” koji, očigledno, zakonsku obavezu nošenja maski nisu preneli zaposlenima, pa ni obezbeđenju čiji bi to, sada, trebalo da bude glavni posao. Znaš koliko mi se prijatelja žalilo da im se ovo dešava? Ali ima kompanija kao što je npr. “Aroma”. U njihove supermarket ne možeš ući bez maske, u “Maksi” I “Tempo” ulaziš kako hoćeš. Verovatno se tako dodvoravaju onim pripadnicima teorije zavere’’.
Pitam se otkud toliko nesavesnih, neinforomsanih građana, zašto ovde cvetaju toliko teorije zavere. Srećem kolegu, poznatog novinara, ni on ne nosi masku. Na moj prigovor, odmahuje rukom: “Upravo pišem komentar o svim tim glupostima, o lažnoj pandemiji, o maskama. Citiraću najpoznatije svetske lekare’’. U američkom časopisu “Nature Medicine” čitam podatak iz najnovije studije: opšte nošenje maske u javnosti (95 procenata) moglo bi da spase 130 000 života u SAD do kraja januara. Ako bi masku nosilo 85 odsto građana, broj umrlih od Kovida bio bi manji za 96 000!
Šta može biti lek za ovakvu građansku nesavesnost?
Evo jednog mogućeg rešenja koji kruži Jutjubom: U nekoj latinoameričkoj zemlji snagator prilazi jednom po jednom čoveku bez maske sa pitanjem znaš li da je nošenje maski obavezno? Ne čekajući odgovor, zavaljuje dobru šamarčinu svakome bez maske. I, niko ni da pisne… Taj bi ovde, posle prvog šamara, završio u Urgentnom.
Pitam se i zašto su ljudi ovde toliko frustrirani, napaljeni i nespremni da se ponašaju odgovorno. I, čemu ta tolika politizacija maske, njeno krajnje neumesno izjednačavanje sa pitanjem lične slobode. A onda bacam pogled po zemnom šaru da vidim ko trenutno vlada u moćnim državama. Slika poražavajuće bleda. Poredim ih sa njihovim nekadašnjim prethodnicima, nisu im ni do kolena. Trend opadanja na tom planu traje podugo. Predsednička debata Tramp-Bajden liči na uobičajenu “polemika” u našoj poč. skupštini! Tramp: “Ovaj tip do mene”… Kod nas se u obraćanju zvaničnika narodu spominju reči kao: zmija, aždaja i – malj u glavu. Nigde više nema velikih lidera, postoje samo antilideri. Verovatno je u tome tajna posrnuća naše civilizacije. Nema narod na koga da se ugleda.
Pesimistična sam. A onda mi prijateljica Vesna Mandić šalje video snimak odjavne numere iz “Obraza uz obraz”, od pre skoro 50 godina: “Tiho noći, moje zlato spava”. Pevaju zajedno Milena i Dragan, Dragan Sojnić, Đuza Stoiljković, Leo Martin, Lidija Kordić, Ljiljana Lašić, Olga Ivanović, Ceca i Lane, Stanislava Pešić… Ulepšava mi dan, kao i drugima koji su danas dobili ovaj video. Bez obzira što su samo malobrojni od svih tih divnih umetnika među nama.
Da li danas možeš napraviti šou program u kome u jednoj pesmi možeš da sastaviš ovoliko divnih glasova. Isto pravilo važi i za vrhunsku politiku.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare