Podeli:
Neda Todorović/Foto: Marko S Todorović

Uzela sam naslov poznate drame Artura Milera da vam ispričam kako sam se osećala “posle pada”, pri povratku s Kalenić pijace. Pala sam, sa prepunim cegerima i kesama u Krunskoj ulici, ispred pekare Rogenart. Samo sam za trenutak pogledala u izlog pekare, a noga mi je upala u neočekivano udubljenje, rupu na trotoaru. Čuj mene, neočekivano!?

“Videla sam, kao na usporenom snimku, kako ste zapeli na toj neravnini. Očekivala sam da će vam pući kost” – rekla mi je žena koja je išla iza mene. Podigla sam se srećna što ništa nisam polomila, prolaznici su mi pomogli da pokupim paradajz i tikvice sa zemlje, pomislila sam da sam odlično prošla. A dobro znam da nisam smela ni za taj trenutak da dignem pogled s puta, svesna sam da je bezbedan hod u Beogradu nemoguća misija. Ili ja možda preterujem? Modrice na kolenima trajna su mi opomena: moraš sve vreme da gledaš kuda ideš, pogleda uprtog u zemlju. Da li da prihvatim taj stav stalne pognutosti ili da se uspravim, bez obzira na posledice?

”U Beogradu, godinu dana od mog prethodnog boravka, stvari su malo raspadnutije nego ranije. Beton se kruni i lomi, fasade deluju musavo, po ulicama su rupe prepune ustajale vode, đubreta, lišća. Pukotine, pukotine i siva vrelina svuda, a sdruge strane – novo, novo, novo, bleštavo i hladno”. Tako je Rumena Bužarovska, makedonska spisateljica koja se uzdigla do regionalne književne zvezde, opisala svoj ponovni boravak u našem glavnom gradu. Moje prijateljice i ja rado čitamo njene priče u kojima nas suočava sa našom zajedničkom balkanskom realnošću. Sa kompleksima male sredine, s kulturom mirenja sa bezakonjem, letargijom mukotrpne tranzicije, moralnim posrnućima političara i globalističkom žetvom korone.

Da li bi vest da će nas umesto 1.000 dosadašnjih uskoro nadzirati 8.000 kamera, trebalo da me uteši posle pada? Da je ovaj broj kamera bio uveden kad sam pala, mogla bih da tražim snimak. Možda bih kameri i mahnula, prilikom ustajanja: “Ćao mama, ćao Franko” – kako su vikali oduševljeni Italijani kada su se prvi put počeli pojavljivati na televiziji. Ovako će moj pad ostati nezabeležen, jedino će mi kao svedok ostati ta gospođa koja je išla iza mene. I bol u kolenima.

Dosadašnja praksa pokazuje da ovdašnji kamermani odlučno cenzurišu snimljeni sadržaj i da nam pokazuju samo ono što je u njihovom inetersu. Noćnu moru iz Novog Sada (ono mafijaško prebijanje i lomljenje ruku) otkrio je javnosti tek nečiji privatni telefonski snimak. Gde li su završili snimci sa postojećih kamera? Snimak usmrćivanja žene na naplatnoj rampi u Doljevcu poseduje samo naš glavni kamerman. S kojim pravom? Gde su tu policija, tužilac i tužilaštvo? A glavni neće da nam pokaže snimak u celosti, želi da nas, kako kaže, poštedi užasnog prizora. Uostalom, pa ta dva ključna minuta su izbrisana, nemojte više da nam dosađujete tražeći da ih vidite. Pa sada možemo samo da zamislimo kako će to izgledati kada 8.000 novih kamera bude pratilo svaki naš korak na ulici. Šta li će sve nestati, biti izgubljeno u montaži?

U mom književnom klubu ovih dana se sa nestrpljenjem se čekalo novo izdanje romana Elene Ferante Lažljivi život odraslih. Ništa nije idealno u životu adolescentkinje koja, odrastajući u porodičnom miljeu napuljske srednje klase, iznenada saznaje u kojoj meri je predstava o skladnim odnosima odraslih neistinita. Sve se ruši na njene oči a ona, posle pada čitave konstrukcije izgrađene na lažnim temeljima, pokušava da iznova izgradi vlastiti život.
Ima li uopšte nade za novi početak, za još jednu priliku? Odgovor nalazim kod Izabel Aljende čiji je roman Posle zime inspirisan Kamijevom utešnom konstatacijom: ”Usred zime, najzad sam otkrio da u meni živi nepobedivo leto”.

Sve prolazi, a i moje modrice polako blede.

Komentari

Vaš komentar