Misterija Elene Ferante: Ženska pobeda ili lukav marketing

Kultura 10. sep. 202014:36 > 15:30
Podeli:
Foto:Shutterstock/Arhiva/Privatna arhiva

O fenomenu dela misterizone italijanske spisateljice koja piše pod pseudonimom Elena Ferante, godinama se vode zanimljive rasprave. Nakon sada već kultne Napuljske tetralogije i njena nova knjiga “Lažljivi život odraslih”, objavljena nakon pet godina pauze, odmah je dospela na vrh liste najčitanijih knjiga kako u svetu, tako i kod nas. Prema mišljenju srpskog izdavača Elene Ferante, Ivana Bevca, popularnost njenih dela leži u tome što se bavi provokativnim temama i što je dala glas ženama iz niže klase a to je retkost u savremenoj književnosti. Za profesorku Vladislavu Gordić Petković tajna je u tome jer piše o celoj paleti kriza ženskog identiteta, a književna kritičarka Nađa Bobičić smatra da je sa junakinjama Elene Ferante lako saosećati, jer deluju toliko realne, iako je očigledno da je reč o klasičnim romanesknim postupcima. Ugledni književnik Slobodan Tišma, pak, kaže da se posle početne fascinacije razočarao dodajući da se ne radi o “ženskom pismu” već “apologiji patrijarhalnog sveta”.

Iako daleko od očiju javnosti, glas Elene Ferante daleko se čuje. Kako vreme prolazi, sve tiše su rasprave koje se vode oko njenog zagonetnog i danas nepoznatog identiteta. Prihvaćeno je ono što jedino o njoj piše – da je rođena 1943. u Napulju i da je majka. Ono o čemu se sve glasnije priča jesu prvenstveno njeni romani, koji se prodaju u milionskim tiražima a za koje su i kritka i čitaoci saglasni. Prvi hvale vrednost Ferantovih romana, a drugi, posebno čitateljke, obožavaju svaku njenu napisanu reč.

Žene čitaju, žene se pitaju

Ivan Bevc, urednik izdavačke kuće Booka, koja je zaslužna što su dela Elene Ferante objavljena kod nas, smatra da su se u njenom slučaju poklopile neke srećne okolnosti.

– Prvo, to je autorka koja piše izuzetno kvalitetne knjige, načinje provokativne teme o kojima se dosta ćutalo, dala je glas ženama iz niže klase a to je retkost u savremenoj književnosti gde su žene smeštene u srednju ili višu klasu. Ona piše o odrastanju žena, o njihovoj emancipaciji u jednoj eri u kojoj se dogodilo jedno osnaživanje i oslobađanje žena. One se oslobađaju od vekovnog jarma, i osvajaju sva moguća prava, žene su te i koje se pitaju i koje čitaju – kaže Bevc.

Ivan Bevc Foto: Printscreen/YouTube/Talija by Luna Lu

Po njegovim rečima, kada su žene postale dominantna književna publika, samim tim su i autorke koje su imale da im ponude nešto kvalitetno i pametno i da im pomognu da razumeju svet oko sebe isplivale u prvi plan.
– Jedna od njih je i Elena Ferante. A to što se ne zna ko je ona u stvari, ta misterija uvek dobro dođe kao lep začin. Ali to je ipak u drugom planu. U prvom je ono što ona piše i kako piše, kao i likovi koje stvara i sa kojima se milioni čitateljki u svetu očigledno mogu poistovetiti. Razumljivo je što se to događa na Mediteranu ili kod nas, ali kada se u Skandinaviji, Nemačkoj, Severnoj Americi, njene knjige prodaju u stotinama hiljada primeraka, shvatite da su neke teme univerzalne, i daje dobra književnost svuda dobra književnost i onda je suštinski manje bitno ko je piše – objašnjava Bevc i dodaje da je Ferante tom svojom anonimnošću uspela da fokus premesti sa sebe na svoje knjige i svoje junakinje.

Ona je tako, nastavalja urednik Booke, obezbedila sebi luksuz da ne mora da gubi vreme na promocije, niti da je jure paparaci i fanovi.
– Već može da sedne pored nas u nekom restoranu i dok pije kafu sasluša naš razgovor koji je možda inspiriše. Njoj je to lično mnogo više pomoglo, ne njenim knjigama kojima nije odmoglo – zaključuje Ivan Bevc koji potvrđuje da je i kod nas zavladala “groznica Ferante” jer je do sada prodato preko 50.000 primeraka, a prvi tiraž tek objavljene “Lažljivi život odraslih” koja je štampana u 5.000 primeraka, kako stvari stoje, rasprodaće se do kraja ovog meseca.

Veze Elene Ferante i Mihiza

Profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Vladislava Gordić Petković, književna kritičarka i teoretičarka, smatra da književnost koja je intergeneracijski popularna, kao što je danas Murakamijeva ili ranije Heseova, čitaoce najviše privlači stoga što kopa po ranama koje su svima zajedničke.

– Elena Ferante piše o celoj paleti kriza ženskog identiteta – o žensko-ženskim odnosima, o za ljudske pojmove beskrajno dugom vremenu, od detinjstva do starosti, u koji staje nebrojeno mnogo muka i radosti. Ona piše romane odrastanja i romane obrazovanja, koji su uvek popularni. Čitaoci i čitateljke žele da u prozi vide slike iz života žena i devojaka, da čitaju narativ u kom se istražuju izazovne teme odrastanja, sazrevanja, starosti i smrti. Čitaoce zanima štivo u kom se pripoveda o tugama i ljubavima junakinja i junaka. Dok čitaju o neizlečivoj usamljenosti u okruženju koje je opterećeno turbulentnom istorijom i društvenim nejednakostima, oni zapravo tragaju za odrazom svojih dilema i nespokoja – priča profesorka Gordić Petković.

Vladislava Gordić Petković, Foto: Vladislav Mitić

Važnost dela Elene Ferante jeste i zato, kako kaže naša sagovornica, što žene vekovima nisu imale preduslove za umetničko stvaranje.
– Žensko iskustvo je stalno pomerano u domen nevažnih književnih tema. Ipak, žensko autorstvo se afirmisalo na jedinstvenom paradoksu – autorke žele da nađu mesto u tradiciji koja se pretvara da ih ne vidi, ali i da problematizuju vezu sa književnim kanonom. Njihove junakinje svet svog detinjstva i odrastanja slikaju kako bi bolje razumele njegove paradokse i nepravde, da bi se od njega sazrevanjem udaljile, a pripadnost porodici i zajednici nije uvek znak da su srećne, sigurne i zaštićene.

Ona dodaje da u srpskoj književnosti feranteovske boje brane Lana Bastašić, Tanja Stupar Trifunović, Jelena Lengold, Marijana Čanak i Jasminka Petrović.
– A fascinantno je o ženskom bekstvu od zadatih uloga pisao, još šezdesetih godina prošlog veka, Borislav Mihajlović Mihiz u drami „Banović Strahinja“ – podseća profesor Vladislava Gordić Petković.

Fašisto, poljubi me u usta

Naš ugledni književnik, dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine, Slobodan Tišma, pročitao je prva dva dela Napuljske tetralogije.

– Prvobitno oduševljenje, čak fascinacija je posle čitanja drugog romana splasnulo. Ako bi izvagali ono za i protiv, ono protiv je sada jače. Do fascinacije je doveo sam jezik, tj. način pisanja nije. Jezik je korišćen instrumentalno kao sredstvo saopštavanja, dakle, realistički postupak, u osnovi ništa novo. Svet, tj. Napulj je zalog tog uzbuđenja. Podneblje, atmosfera je uvek ono zavodljivo što daje poseban ugođaj, mistični Vezuv, konglomerat naroda i narečja. Na čemu se zasnivao tzv. bum latinoameričke proze, pa upravo na tome, na posebnim opijajućim mirisima i ukusima. Takođe, italijanski film iz pedesetih tzv. neorealizam je obezbedio lako prepoznavanje što je uslov čitljivosti, prohodnosti te proze – kaže Tišma, koji smatra da je potrebno dosta strpljenja da se uđe u romane s obzirom na veliki broj likova.

Slobodan Tisma
Slobodan Tišma Foto:Vladislav Mitić

Međutim, po njegovom mišljenju, sve ono oko romana je dosta pokvarilo čitavu stvar.
– To je lukavo smišljen marketing. Misterija ko stoji iza tog imena, čak se pričalo da je u pitanju više autora, onda, izjave ličnosti iz političkog života u najuglednijim časopisima, koji su postavljali romane Elene Ferante na prvo mesto svog izbora za roman godine. Sve je to vrlo providno i nije bez značaja. Međutim, ono najbitnije što srozava čitavu stvar je ideološki plan. Mislim da ovo nije nikakvo žensko pismo iako se bavi problemom žene u muškom svetu. Romani su u osnovi apologija patrijarhalnog sveta iako može izgledati da kritikuju taj svet, to je podmačistička proza. Što reče Miroslav Mandić – Fašisto, poljubi me u usta – zaključuje Slobodan Tišma.

Otkrivanje identiteta nije uspelo

Književna kritičarka Nađa Bobičić smatra da treba napraviti razliku između misterioznosti i anonimnosti.
– Elena Ferante jeste pseudonim, i u tom smislu, mi ne znamo koja se realna osoba iza njega krije. Bilo je, međutim, nekih nagoveštaja o tome. Naime, 2016. godine novinar Klaudio Gati je pratio tokove novca i došao do informacija o tome kako je moguće da je jedna italijanska prevoditeljka, koja je povezana sa Napuljem, dobila neobično velike sume novca na svoj račun, baš u periodu najvećeg buma njene tetralogije. Namerno ne spominjem ime te prevoditeljke, najprostijom gugl pretragom naići ćete na to ime. Međutim, sama autorka nije potvrdila ovo otkriće, niti je veći deo publike Elene Ferante uopšte pokazao interesovanje za takav ulazak njen u lični život. Naprotiv, većina čitatelja i čitateljki je branila njenu autorsku slobodu da piše iza pseudonima, i oštro kritikovala novinara koji je tu „misteriju“ razotkrio. Dakle, književnica je anonimna, a misterioznost je obesmišljena, jer se svela na neopravdano zadiranje u umetničku slobodu odvajanja lične i javne ličnosti književnice – objašnjava Bobičić.

Nađa Bobičić, Foto: Dušica Stojanović/Privatna arhiva

Time se, kako kaže, ispunila poetička namera same autorke, koja kroz svoje eseje, kolumne i intervjue eksplicitno govori kako želi da tekst dobije primat nad autorskim likom.
– Kao književnica, Elena Ferante je čak kontra misterioznosti, upravo zbog te otvorenosti kada razotkriva svoje metode, tehnike, namere pisanja.

Po njenim rečima, ima više razloga za njenu popularnost.
– Neke koje bih izdvojila su vezani za realistički tip romanskog sveta koji ona gradi. Sa junakinjama Elene Ferante je lako saosećati, jer deluju toliko realne, iako je očigledno da je reč o klasičnim romanesknim postupcima. Te junakinje nisu idealne, one se suočavaju i sa negativnim i pozitivnim osećajima, kao i svi mi. One su ograničene društvenim zbivanjima i nametnutim očekivanjima šta bi žene trebalo da budu. S druge strane, one su doslovno i heroine svojih životnih priča, jer pokušavaju da se iz tih strogih, zadatih okvira probiju.

Ujedno, ma koliko bile uverljivo izgrađene kao pojedinke, ono što je važno za celokupni opus Elene Ferante jeste tematizovanje komplikovanih odnosa između žena, i to u različitim pravcima i nivoima. Takođe, veliki deo književne publike jesu čitateljke, koje su dugo vremena čitale samo o muškim iskustvima, dok sada sve više dela koja pišu književnice dolazi do šire publike – konstatuje Nađa Bobičić i dodaje da je Ferante došla na tom talasu i da je ona možda jedan od najprepoznatljivijih primjera, ali ne i izolovan.

I konačno, kako kaže književna kritičarka, njeno delo je prvo popularizovano na angloameričkom tržištu, preko kojeg se onda proširilo globalno.
– Svakako da udela u toj popularnosti ima i tzv. hajp, koji su napravile velike izdavačke kuće. Mada, ne može se, naravno, sve svesti ni na reklamu, da same knjige nisu toliko upečatljive.

Nađa Bobičić upozorava da se treba čuvati od sve vidljivijeg pritiska da se svi jednoglasno i oduševljeno divimo Eleni Ferante, da se diskredituju oni kojima se njeno pisanje ne dopada.
– Tim fanovskim, potpuno zaslepljenim oduševljenjem, često praćenim nekritičkim poistovjećivanjem sa junakinjama kao da su one realne osobe, gubi se možda i najuzbudljiviji aspekt njenog pisanja. Prvo, zanemaruje se izuzetna književna imaginacija i umeće koje umetnost pravi tako da je više živa od samog života. U krajnjem, posvećenički pristup samo čini štetu njenom delu, koje namerno provocira, poziva na debate i otvara kompikovane teme i teška pitanja – ocenila je Bobičić.

Komentari

Vaš komentar