Nisam gledateljka emisije „Reč na reč“ koja se emituje na RTS-u. Dosadašnji učesnici nisu me uverili u mogućnost civilizovanog dijaloga između predstavnika dramatično raspolućenog srpskog društva, podeljenog na „njih“ i „nas“. A mučno mi je kada me u tom mom, nihilističkom uverenju učvrsti neki najnoviji primer.
Verujem, međutim, u snagu i mudrost žena, u njihovu praktičnost i težnju za bekstvom od praznih reči, u želju za smirivanjem društvenih tenzija, za konstruktivnim, plodonosnim razgovorima. Verujem u ženske vrednosti u koje se, kao spasonosne, zaklinjao se politički filozof i teoretičar društva Herbert Markuze. Zato sam, ipak, gledala verbalni duel jedne poslanice SNS-a u Skupštini Srbije, Nevene Đurić i potpredsednice DS-a i odbornice u Skupštini Vršca, Dragane Rakić. Tim pre što je poslanica Đurić i profesorka matematike i članica nekoliko skupštinskih odbora pa i Odbor za obrazovanje. Bilo je za očekivati, moram priznati, civilizovanu debatu, dijalog dve pametne žene u kome se pažljivo sasluša sagovornik, iznesu činjenice, uvaže suprotni stavovi i u kojoj, na kraju, trijumfuju argumenti.
Prisustvovala sam nevaspitanom, necivilizovanom okršaju, komunikaciji preuzetoj iz rijalitija, skandaloznom ponašanju jedne jurišnice obučene da se nadvikuje, vređa, ponižava, izaziva, da verbalno maltretira. Naloženo joj je da ne da nikom drugom da uzme reč, niti da dozvoli se čuje ičije, drugačije mišljenje. To me je podsetilo na neka strašna, prošla, pogubna vremena. I nije u pitanju bilo „dete“, kako poslanici od milošte tepa predsednik, nego zrela žena na pragu tridesete, pedagog, neko ko bi trebalo da bude uzor demokratskog dijaloga mladim generacijama.
Bilo mi je mučno, kao nekome ko je četrdeset sedam godina radio sa studentima, što jedna relativno mlada žena nije spremna da obuzda unosni, stranački fanatizam i da čuje stavove druge strane, da ih uvaži, da sa njima polemiše i da pobedi snagom svojih argumenata. Tek to bi bila istinska pobeda, na takvu ličnost bismo mogli da budemo ponosni, to bi bila političarka od formata, bez obzira na stranačku pripadnost osobe koja je u pitanju. Ovako, to je bila samo tužna slika srpskog društva početkom treće decenije dvadest prvog veka. Snagom vike do „pobede“.
Istovremeno, u francuskom magazinu „Figaro“ čitam tekst, razgovor izmađu francuskog ministra obrazovanja, Mišela Blankera i perunaskog književnika, nobelovca Marija Vargas Ljose održan u izdavačkoj kući „Galimar“, čiji su autori obojica sagovornika. Blankeru je upravo objavljena knjiga „Otvorena škola“, a Vargas Ljosi „Divlja vremena“. Veoma različite osobe, ljudi iz sasvim drugačijih sredina, složili su se da je ova pandemija ukazala na potrebu za kvalitetnim javnim obrazovanjem i za ozdravljenjem demokratije ugrožene krizom. Oni, u visokorazvijenim društvima, govore o oboleloj demokratiji?! A šta mi da kažemo?
Nameće se zaključak: neophodno je obnoviti pokidane veze između društva i demokratije. A to bi značilo, za početak, uvažavati ne samo „naše“ nego i stavove „drugih“. Bez nepotrebne buke i neargumentovanog besa. I bez svake druge bruke.
Bonus video: Dirljivi oproštaj Bode Ninkovića od kuma Nenada Nenadovića
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare